Sa osmehom koji osvaja ekran i talentom koji ne prolazi nezapaženo, Mina Milićević je postala jedno od najzanimljivijih lica nove generacije glumaca. Publika ju je zavolela kao tihu i hrabru Nataliju iz serije "Igra sudbine", a iza kamere krije se devojka koja jednako veruje u intuiciju, snove i timski rad.
U iskrenom razgovoru za naš magazin otkriva kako izgleda njen put od plesne sale do televizijskog seta, kako se nosi s kritikama, šta je naučila na teži način i zašto bi možda bila psiholog da nije glumica.
Spoj harizme, talenta i iskrenosti - to je Mina, i to se vidi u svemu što radi.
Kada ste shvatili da želite da se bavite glumom?
- Nisam imala jedan konkretan trenutak kada sam shvatila da želim da se bavim ovim poslom. To je bio proces, niz želja i odluka koje su se tokom vremena slagale. Odmalena sam osećala snažnu potrebu da izražavam svoje emocije, prvo je to bilo kroz ples. Već sa tri godine krenula sam na balet, nakon toga na latino plesove, već tada sam shvatila da umetnost može da bude moj jezik, a gluma je bila prirodan put ka tome.
Kako su vaši roditelji reagovali kada ste rekli da želite da upišete glumu?
- Imala sam sreću da odrastam u porodici u kojoj su sreća mog brata i moja sreća uvek bile na prvom mestu. Moji roditelji su uvek podržavali naše izbore, ali najviše podrške imala sam od bake i mame. One su odmah prepoznale koliko volim umetnost i uvek su me podsećale da idem za svojim snovima. Moram priznati da je bilo malo teže ubediti tatu, jer bi mu verovatno bilo lakše da sam rekla da želim da budem astronaut (smeh). Ali kroz puno razgovora i objašnjavanja, dao je svoj "amin" i danas je jako ponosan na mene.
Da niste glumica, čime biste se bavili?
- Mislim da bi to najverovatnije bila psihologija. Naime, spremala sam je za prijemni u slučaju da ne upišem glumu. Mišljenja sam da je ona neophodan segment za svakog umetnika - moraš biti spreman da upoznaješ i da se upuštaš u sve pore ljudskog uma kako bi mogao da se povežeš s likom koji tumačiš.
Da li postoji lik koji biste voleli da igrate?
- Ima puno likova koje bih volela da igram. Ako govorimo o pozorištu, na prvom mestu bi to bila Nora iz Ibsenove "Lutkina kuća" - privlači me njena emotivna dubina i unutrašnja borba. Takođe, volela bih da igram neki lik iz Nušićevog komada - njegovi likovi me fasciniraju jer istovremeno donose humor i bol. A ako je film u pitanju, volela bih da tumačim lik koji zahteva veliku fizičku transformaciju - to je uvek izazov za svakog glumca.
Kako se nosite s kritikama?
- Slagala bih ako bih rekla da me nijedna kritika ne povredi. Vremenom sam naučila da je to sastavni deo našeg posla i da je neophodna za naš rast, kako kao umetnici, tako i kao ljudi. Sasvim je u redu da se nekome dopadneš, a nekome ne, to je deo procesa. Slušam, razmišljam, ali na kraju krajeva, ja sam ta koja mora biti u miru sa svojim izborima i svojim radom. Mislim da je najvažnije ostati dosledan sebi, osećati se udobno u svojoj koži, ali i stalno raditi na sebi.
Kakva je vaša rutina pripreme za audicije?
- Uf, teško pitanje, jer sve zavisi od same situacije. Ako mi tekst odmah na prvu legne pustim ga da odleži, a tokom toga istražujem kako mogu da pronađem iskru tog lika u svakodnevnim situacijama, u malim, često nesvesnim momentima života. Međutim, ako se ne povežem odmah, onda se vraćam tekstu iznova i iznova, analiziram svaku reč, svaki detalj, i kroz njega pokušavam da dublje razumem lik. U tom procesu pokušavam da se što više poistovetim sa njegovim emocijama i motivacijom.
Da li vam je važnije da lik bude voljen od publike ili da bude istinit i složen?
- Cilj mi je da pomirim te dve strane i da likovi koje igram budu istiniti i složeni, a opet voljeni i prihvaćeni od mene i publike.
U kojoj meri glumice određuje njihov izgled?
- Fizički izgled glumice jeste važan, jer može uticati na određene uloge, ali nije presudan. Najvažnije je kako glumica tumači lik i koliko je istinita u svojoj izvedbi.
Veoma ste lepi i atraktivni, da li lepota više pomaže ili odmaže u poslu kojim se bavite?
- Hvala na komplimentu. Lepota je mnogo složenija nego što društvo često želi da prizna i ne može se svesti samo na spoljašnji izgled. Takođe, ne bi trebalo da bude jedini kriterijum za ocenjivanje glumice. Ponekad imam osećaj da moram dodatno da se dokazujem u drugim oblastima kako bih bila u potpunosti shvaćena.
Koje su vaše vrline?
- Mislim da su moje vrline odmerenost, upornost i empatičnost, ali verovatno bih iznad svega izdvojila sposobnost da budem timski igrač. U današnjem svetu, gde je često naglasak na individualnim uspesima, smatram da je rad u timu ključan, i u tome zaista uživam.
Na šta/koga ste najviše ponosni?
- Ponosna sam na sebe što umem da prihvatim svoje greške, pa čak i da se nasmejem sama sebi ili nekim situacijama u kojima nisam bila savršena.
Kako je raditi u produkciji jedne od najpopularnijih serija kod nas, "Igri sudbine"?
- Rad na seriji "Igra sudbine" za mene je veliko iskustvo i čast. Biti deo projekta koji ima toliku gledanost i vernu publiku nosi veliku odgovornost, ali i ogromnu satisfakciju. Imam priliku da radim sa sjajnom ekipom glumaca. Naravno, tempo snimanja ume da bude zahtevan, ali kada znaš da publika to prepoznaje i ceni - sve ima smisla.
Kako je publika reagovala na lik Natalije?
- Lik Natalije lako ulazi pod kožu - i meni kao glumici i publici. Njena borba je tiha, unutrašnja, i mislim da se upravo u toj tišini i ranjivosti mnogi prepoznaju. Nije glasna, ne pravi dramu spolja, ali nosi ogroman emotivni teret - i to je ono što je čini stvarnom i bliskom gledaocima.
Gde vidite sebe za pet godina?
- Trudim se da živim u trenutku, tako da ne pravim dugoročne planove jer mislim da je velika verovatnoća da ih nešto pokoleba. Ali svakako, trudim se da svakim danom napredujem kako u poslovnom, tako i na privatnom planu.
Postoji li nešto što ste morali da naučite na teži način u životu?
- Mislim da se najvažnije životne lekcije često kriju u najtežim trenucima. Naučila sam da je život zapravo vrlo nepredvidiv i da se sve može promeniti u trenu. Shvatila sam da, koliko god želela da pomognem, nije uvek najbolje da to činim a da neko to nije tražio. Iako ponekad imam potrebu da pružim podršku, još uvek učim kada je pomoć dobrodošla, a kada je bolje pustiti nekoga da pronađe svoj put.
Autor: Nataša Todorović