Preminula je Klaudija Kardinale u 87. godini, okružena porodicom i prijateljima u predgrađu Pariza. U sećanju ljubitelja Holivuda, ali i evropskih filmova, Klaudija će ostati kao jedna od najlepših glumica. Gledali smo je u drami "Leopard", u Felinijevom filmu „8½“ , ali i u špageti vesternu "Bilo jednom na divljem zapadu".
Teški počeci Klaudije Kardinale
Rođena u sicilijanskoj porodici u francuskom Tunisu 1938. godine, nije govorila italijanski kada je 1955. godine pobedila na takmičenju za „najlepšu Italijanku u Tunisu“ i kao nagradu prisustvovala je Venecijanskom filmskom festivalu.
U bikiniju na Lidu, oduševila je producente i štampu, ali filmovi nisu bili iskušenje za nju i ona je odbacila ponude za posao koje je dobila.
"Bila sam veoma mlada, žestoka, skromna, gotovo divlja. I bez ikakve želje da se pokažem na filmskim setovima“, rekla je glumica 2017. godine.
"To je moja sestra Blanš, plavuša sa plavim očima, koja je sanjala da snima filmove. Ja, brineta sa tamnim očima koju su zvali „Berberka“, više sam sebe videla kao učiteljicu u pustinji ili istraživačicu koja otkriva svet.“
Međutim, sa 19 godina ju je silovao Francuz i zatrudnela je sa sinom Patrikom, pa je potpisala ugovor sa italijanskim producentom Frankom Kristaldijem i ušla u šou-biznis u Rimu kako bi zaradila dovoljno novca da izdržava svoje dete.
„Zbog njega sam to uradila. Za Patrika, ovu bebu koju sam želela da zadržim uprkos okolnostima i ogromnom skandalu koji bi vanbračno rođenje moglo da izazove u to vreme“, prisećala se decenijama kasnije.
Po savetu producenta, Klaudija se tokom Patrikovog ranog detinjstva pretvarala da joj je on mlađi brat, krijući istinu čak i od njega.
"Snimala sam trudnu, ali niko nije primetio, jer je struk haljina u to vreme bio tačno ispod grudi“, objasnila je.
Klaudija Kardinale je već debitovala malom ulogom u filmu „Goha“ iz 1958. godine, u kojem je glumio Omar Šarif, a iste godine je ušla u italijansku filmsku industriju sa još jednom sporednom ulogom u komediji „Veliki dogovor u ulici Madona“.
Snimala je do poslednjeg tromesečja trudnoće, a zatim je pala u depresivno stanje koje ju je dovelo do toga da ima samoubilačke ideje. Zamolila je producenta da je izbaci iz ugovora, a on je organizovao njen tajni porođaj u Londonu.
Klaudija je ušla u vezu sa pomenutim producentom Kristaldijem. Veza između njih je trajala skoro 18 godina, a par se nikad nije venčao.
„Bilo je to čudno vreme, znate, kada su glumci bili potpuno zavisni od producenta sa kojim su bili pod ugovorom, pa su im ruke i noge bile vezane“, rekla je, tvrdeći da nije imala slobodu da izlazi kada želi, niti da se šminka ili izlazi negde van seta.
Nakon što je rodila Patrika i ostavila ga na brigu kod svoje porodice, bacila se naglavačke u italijansku kinematografiju i energično radila kako bi zaradila novac za svoje dete, etablirajući se kao jedna od fatalnih žena tog doba.
U drami „Zvon Antonija“ iz 1960. godine, bila je toliko zadivljujuća da se njen kolega Marčelo Mastrojani zaljubio u nju u stvarnom životu, samo da bi ga ona odbila, odbacujući ga kao glumca koji se rutinski zaljubljuje u glumice sa kojima igra.
Takođe 1960. godine, glumila je u socijalnoj drami Lukina Višontija „Roko i njegova braća“, što je bila njena prva saradnja sa rediteljem i seks simbolom Alenom Delonom.
Godine 1961. konačno je stekla priznanje ne samo kao prava zvezda već i kao cenjena ozbiljna glumica, zahvaljujući filmu Valerija Zurlinija „Devojka sa koferom“.
Klaudija je glumila mladu pevačicu iz noćnog kluba koja je postala majka kao tinejdžerka, lik dovoljno blizak njenom stvarnom životu da je ulozi donela zapanjujuću autentičnost - ali joj je takođe bilo potrebno nekoliko meseci pre snimanja da se pripremi za mentalne pritiske ponovnog proživljavanja problema koji su tako oštro odražavali njene sopstvene.
Obsipana pohvalama kritičara, ušla je u period slave koji je obuhvatio ne samo Evropu već i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez.
Godine 1963. pojavila se u Viskontijevoj raskošnoj istorijskoj drami „Leopard“, o previranjima na Siciliji usred ponovnog ujedinjenja Italije 1960-ih.
Klaudija je igrala prelepu aristokratkinju Anđeliku, koja se upliće sa Tankredijem, koga glumi Alen Delon, prevarantom dovoljno surovim da se pozicionira u svoju korist u nemirima koji su zahvatili italijansko poluostrvo.
Bert Lankaster je u filmu glumio Tankredijevog ujaka i Anđelikinog kuma Dona Fabricija, ostarelog ostatka dvorskog doba, čiji je poslednji ples sa Anđelikom trenutak i zapanjujuće hemije i bolne čežnje za propadajućim svetom plemstva.
Lansirala se u Holivudu u originalnoj komediji Blejka Edvardsa „Ružičasti panter“ iz 1963. godine, uz Pitera Selersa kao nespretnog inspektora Kluzoa.
Glumeći pored Dejvida Nivena i Roberta Vagnera, Klaudija- čiji je glas sinhronizovan - igrala je prognanu princezu Dalu koja poseduje najveći dijamant na svetu.
Godine 1963. Kardinale se takođe pojavila u glumačkoj postavi Federiko Felinijevog dela „Opus 8½“, poluautobiografskog dela o filmskom reditelju koga proganjaju sećanja na sve žene koje su imale presudan uticaj na njegov život.
Kardinale je morala da snima filmove „8½“ i „Leoparda“ „u isto vreme“, podelila je kasnije, započinjući „ludi“ raspored jurenja između setova kako bi snimila oba filma.
Iako je po etničkoj pripadnosti bila Sicilijanka, njeno odrastanje u Tunisu značilo je da je odrasla govoreći francuski i arapski i da je morala da bude sinhronizovana u svojim ranim italijanskim filmovima zbog slabog poznavanja jezika.
„Za „Leoparda“ sam govorila francuski sa Alenom Delonom i engleski sa Bertom Lankasterom. Felini je, za „8½“, zahtevao da glumim na italijanskom, čak i ako je to značilo da imam francuski akcenat“, rekla je, opisujući ova dva projekta kao „najvažnije filmove u životu“.
Šezdesete su se pokazale kao galopirajuća decenija za Klaudijinu karijeru, sa najvažnijim trenucima uključujući epski film Serđa Leonea iz 1968. godine „Bilo jednom na Zapadu“.
U vrhunskoj glumačkoj postavi sa Henrijem Fondom, Čarlsom Bronsonom i Džejsonom Robardsom, Klaudija Kardinale se istakla kao reformisana prostitutka Džil Mekbejn, koja je tokom filmskih događaja bila neukrotiva udovica ubijenog rančera.
Robardsov lik odmetnika Šajen ima čuvenu rečenicu u kojoj joj kaže: „Znaš, Džil, podsećaš me na moju majku. Bila je najveća kučka u Alamedi i najlepša žena koja je ikada živela. Ko god da je bio moj otac - sat vremena ili mesec dana - mora da je bio srećan čovek.“
Klaudija Kardinale se seća da je u filmu snimila „veoma vruću ljubavnu scenu sa Henrijem Fondom“, ali njegova peta žena je „stajala kao lešinar pored kamere“ i „gledala me je sa takvom mržnjom da sam se paralizovala“.
Godine 1969. bila je deo međunarodne glumačke ekipe sa puno zvezda u avanturističkoj drami sovjetskog reditelja Mihaila Kalatozova „Crveni šator“, o vazdušnom brodu koji se srušio tokom ekspedicije na Severni pol tokom 1920-ih.
Kardinale je igrala medicinsku sestru koja se očajnički zaljubljuje u jednog od članova posade i baca se u spasilačku misiju, povlačeći sve konce koje može da bi uticala na napore da se njen ljubavnik vrati živ.
Među njenim kolegama u filmu bili su Piter Finč i Šon Koneri, kao i nemački glumac Hardi Kriger, italijanski srcelomac Masimo Điroti i sovjetski glumci poput Otara Koberidzea, Eduarda Marceviča i budućeg reditelja filma „Vatreno suncem“ Nikite Mihalkova.
Do 1975. godine, Kardinale se zasitila Kristaldija i uspela je da se izvuče i iz njihovog profesionalnog ugovora i iz njihove lične veze.
Već se bila zaljubila u italijanskog filmskog stvaraoca Paskualea Skvitijerija 1974. godine, i uživali su u dugoj umetničkoj i romantičnoj vezi sve do njegove smrti 2017. godine.
„U početku, Franko Kristaldi je bio besan i pokušavao je da nas profesionalno blokira, jer je bio moćan i kontrolisao je celu italijansku filmsku industriju“, kasnije je komentarisala Klaudija Kardinale.
Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka bile su burniji period njene karijere, sa neuspesima, uključujući i komedijski vestern sa Brižit Bardo pod nazivom „Devojke iz nafte“ (Les Petroleuses).
Kardinale se čak pridružila trendu glumica koje snimaju sporadične filmove, kao što je film „Ljubavna afera“ iz 1977. godine, koji je postigao finansijski uspeh.
Slava je bila sredstvo za ostvarivanje njenih drugih ambicija, kako je rekla 2013. godine: „Kada sam bila mlada, moj san je bio da istražim svet. I to sam i uradila“.
Klaudija Kardinale je nastavila da glumi i u poznim godinama, igrajući kriminalnog šefa u Netfliksovoj francuskoj drami „Rogue City“ iz 2020. godine o policijskoj jedinici za borbu protiv bandi u Marseju.
Uprkos glasinama koje je povezuju sa zvezdama poput Mastrojanija, Delona, Žan-Pola Belmonda i Stiva Mekvina, insistirala je da „nikada nije želela da meša svoj posao i privatni život. Bez flerta. Bez afere. Italijanke imaju jak temperament“.
Čak je odbila Marlona Branda, iako je on „bio moj idol kada sam bila mala u Tunisu, na isti način kao i Brižit Bardo. On je to znao i jednog dana je pokucao na moja vrata u Holivudu da mi izvede šarmantan spektakl i spava sa mnom.“
Međutim, ona ga je odbila, a on je „brzo shvatio“. „U redu. Ti si Ovan kao ja, zar ne?“ I otišao je. Gotovo sam osetila malo žaljenja. Čak je i Paskuale, kasnije, bio zapanjen: „Kako si uspela da odbiješ Branda?“
Mastrojani je u međuvremenu ostao zaljubljen u Klaudiju Kardinale godinama nakon što ga je ona odbila 1960. godine, do te mere da je „to jednom rekao u TV emisiji u kojoj sam gostovala“, sećala se decenijama kasnije, 2017. godine.
„Kada sam stigla, pritrčao mi je i rekao: „Bio sam toliko zaljubljen u tebe.“ Rekla sam: „Prestani, Marčelo! Uživo smo!“ Mislila sam na Katrin Denev, kojom je tada bio oženjen. Ali on je rekao: „Baš me briga! Bio sam ludo zaljubljen!“ Bilo je ljubazno, ali neumesno. Denev je bila besna i dugo me je izbegavala.
Međutim, šetala je „ruku pod ruku“ sa svojim „velikim gej prijateljem“ Rokom Hadsonom kako bi javnosti ostavila utisak romanse, „jer biti gej u filmu je bio ekvivalent trovanja i mogao je da zaustavi karijeru“.
Ostala je bez sentimentalnosti prema „kanibalskoj i nezahvalnoj profesiji“ snimanja filmova, posebno, kako je rekla, za glumice starije od 60 godina.
„Uvek ću se sećati Rite Hejvort, čiju sam ćerku igrala u filmu „Svet cirkusa“ sa velikim Džonom Vejnom“, rekla je Kardinale pre nekoliko godina, sećajući se filma koji je snimila 1964. godine tokom svojih ranih dana u Holivudu.
„Jednog dana, stigla je u malu prikolicu koja mi je služila kao garderoba. Pogledala me je i rekla: „Znaš, i ja sam bila lepa.“ I briznula je u plač.“
U kasnijim godinama, Klaudijin savet mladim glumicama bio je: „Budite jake iznutra. Brzo se oslobodite uloga kako se ne biste izgubili u likovima. I držite se onoga što zaista jesu, bez mešanja profesionalnog i privatnog života. Ne prihvataj sve za ulogu koja bi ti mogla naštetiti ili te naterati da se osećaš kao da se prodaješ."
Pored Patrika kojeg je dobila nakon što je silovana, Klaudija Kardinale je imala i ćerku Klaudiju koju je dobila iz veze sa Paskvalom Skvitijerijem za kojeg se nikada nije udala, a kojem je bila verna skoro do groba.