Četiri decenije na sceni, hitovi koji traju i veliki jubilej ispunjen ponosom - sve to ukratko opisujeAnu Bekutu.
U intervjuu za Stil otkrila nam je kako je izgradila karijeru punu emocija, izazova i neprestane podrške publike, a uoči velikih slavljeničkih koncerata u Sava centru govorila nam je i o saradnji s kolegama i mentorstvu mladih talenata, kao i o tome šta je motiviše da i danas kao i kad je počinjala da peva sa istom strašću stane pred publiku.
Vaša karijera traje pune četiri decenije. Kad pogledate unazad, koji su vam trenuci bili najznačajniji?
- U profesionalnom smislu svakako prvo pojavljivanje na "Hit paradi" 1985. godine, kad sam otpevala pesmu "Ja nisam rođena da živim sama". Profesionalno sam počela da se bavim muzikom u vreme kad je bilo teško da prva pesma postane veliki hit, a meni se baš to desilo. Nizali su se albumi, ali sasvim nove okvire dobila sam od 2011. godine, kad je krenula i moja koncertna karijera. Kao prelomnu tačku smatram 1995. godinu, kad sam s Dejanom Milićevićem napravila veliku promenu imidža i među prvima počela da snimam drugačije spotove.
Šta vam jubilej znači lično i profesionalno?
- Ovih 40 godina profesionalnog bavljenja muzikom znači da sam izabrala dobar poziv, da radim ono što najbolje umem i da volim svoj posao.
Koje emocije vas prate kad vidite koliko dugo trajete na sceni?
- Zadovoljna sam i srećna jer sam na samom početku želela ovakav jubilej, ali tada nisam znala sa čime ću se sve suočiti da bih danas svoje slavljeničke koncerte nazvala "Na to se ponosim".
Da li postoji neka posebna poruka koju želite da prenesete publici koncertima koje ćete uskoro održati?
- Poruku publici poslaću 6. i 7. septembra u Sava centru. Glumac Milorad Miki Damjanović, koji režira koncert, napravio je koncept koji do sada nije bio svojstven meni. Na sceni ću pevajući svoje pesme publici ispričati ličnu i profesionalnu priču koja veoma uspešno traje 40 godina.
Kad pogledate publiku koja vas podržava sve ove godine, šta vam prvo prođe kroz glavu?
- Zahvaljujući pesmama koje sam snimala tokom karijere, stalno dobijam novu, mladu publiku. Ponosna sam što su moje pesme počeli da slušaju i unuci onih koji me prate od samog početka. To mi je najveća satisfakcija u poslu kojim se bavim.
Kako ste znali da je muzika vaš životni poziv?
- Čini mi se da je sve krenulo spontano još kad sam počela da igram folklor. A gde je igra, tu je i pesma, jedna stvar vuče drugu.
Sećate li se svog prvog nastupa i kako ste se tada osećali?
- Sećam se. Imala sam tremu koju i danas pamtim. Bila sam član kulturno-umetničkog društva i tada su me, sa 15 godina, prvi put umesto da igram izveli kao solistu da pevam.
Koji album ili pesma su vam najdraži i zašto?
- Teško je odlučiti se samo za jednu pesmu ili album. Ipak, mogu da odvojim jedan period, recimo od 1989. godine pa sve do 1998. godine. U toj deceniji objavljene su pesme poput "Rano moja", "Imam jedan život", "Oluja", "Veseljak", "Bekrija", "Kralj ponoći" i još mnogo numera bez kojih ne može da prođe nijedan moj nastup i koncert.
Kojim kolegama ste najviše zahvalni na podršci i saradnji tokom godina?
- Na saradnji sam zahvalna svim autorima koji su sarađivali sa mnom, počev od Predraga Vukovića Vukasa, preko Dragana Stojkovića Bosanca, Steve Simeunovića, Marine i Fute, pa sve do Alke Vuice, koja je autor mojih poslednjih pesama. Kad su u pitanju kolege, podršku sam imala od svih, ali posebno bih pomenula Lepu Lukić, Lepu Brenu, Snežanu Đurišić, Merimu Njegomir, Miroslava Ilića...
Da li je bilo trenutaka kad ste razmišljali da odustanete od pevanja? Šta vas je održalo?
- Nisam razmišljala da odustanem od muzike i šou-biznisa. Ovo je jako lep posao, iako ga ja ne doživljavam kao posao i obavezu. Neko je lepo rekao da kad radite ono što volite, onda imate utisak da ne radite. Sve ovo vreme me održava ljubav publike koju osetim bez obzira na to da li pevam u klubu ili na velikoj sceni. Privilegija je da nekoga možete da zabavite, oraspoložite, pa zašto da ne i rastužite svojom pesmom i emocijom.
Kakav je osećaj biti uzor mladim pevačima i pevačicama?
- Osećaj je predivan, a spoznala sam ga kroz žiriranje i mentorstvo u muzičkom takmičenju "Zvezde Granda". Mnogo mladih pevača i pevačica biralo je mene za svog mentora. Poznato je da sam želela da budem prosvetni radnik - učiteljica, pa mi je rad s novim i neafirmisanim izvođačima na neki način ispunio i tu želju. Trudim se da im prenesem sve ono što znam kako o tehnici pevanja, tako i načine na koje mogu da savladaju izazove koje ovaj posao nosi sa sobom. Drago mi je što mi veruju i što me slušaju.
Da li postoji neki žanr ili projekat koji još niste probali, a želeli biste?
- Verna sam svom interpretatorskom stilu i žanru sve ove godine. Pevam narodnu muziku, veoma često s primesama popa, pevala sam i čist pop, a i na engleskom jeziku. Nekoliko puta sam nastupala u Guči, a tamo je obavezno i pevanje u pratnji trubača, tako da sam i to probala. Novih projekata će biti već na proleće sledeće godine, ali to neću sada da otkrivam.
Šta vas danas motiviše da nastupate i stvarate, i nakon tolikih godina?
- Mislim da još nisam pesmama ispričala sve što želim. To mi je motivacija za nove pesme i albume. Pored toga, poštovanje i ljubav publike kao motor koji me pokreće.
Kako se pripremate za koncert u Sava centru, imate li tremu?
- Nemam tremu, a pripreme za koncert idu svojim tempom. Oko mene je ozbiljan tim na čelu s "Melos estradom" i orkestrom Miloša Rosića. Tu su i modni kreator Igor Todorović i moj dugogodišnji frizer Mister X. Svako u timu radi svoj posao, ja ne brinem. Odmaram se, sastavljam repertoar, a 6. i 7. septembra moje će biti samo da se našminkam, obučem i izađem na scenu.
Autor: Nataša Todorović