Oduvek su nas učili da je davanje i primanje poklona jedno od najvećih zadovoljstava u životu. Ugoditi, odati poštovanje i ljubav, ispuniti nečiji mali san. Ali, kako se ispostavilo, pokloni se mogu davati samo deci, a odraslima ne treba ništa davati. Psiholozi, filozofi i pisci su došli do ovog zaključka, a ovu ideju je ovekovečila kineska narodna mudrost.
Postoji izraz „nije dragocen poklon, već pažnja“. Pažnja nije količina novca koju ste potrošili na osobu, već vreme koje ste spremni da joj date.
Ako želite zaista da udovoljite nekoj osobi, onda provedite dan sa njom, razgovarajte, idite negde zajedno, diskutujte o važnim temama, smejte se, ogovarajte, na kraju krajeva, dajte joj dušu, ali ne i stvar. I evo zašto.
Osoba kojoj se nešto daje oseća se obaveznom da nešto da zauzvrat. Ali možda nema novca za to. Ili želju. I radije bi ostala bez poklona nego da ga dobije.
Evo neki primera:
Prvi
Olga je u penziji radila kao čistačica po kućama, prala podove u ulazu u svoju zgradu da bi zaradila malo novca pored penzije. Štedela ga je svaki dinar. Kada je sakupila dovoljno novca, kupila je malu parcelu zemlje van grada, misleći da će je sin i unuk obrađivati, sagraditi malu kuću u kojoj će se porodica odmarati leti.
Ali niko nije bio oduševljen ovom idejom, svako je imao svoje važne obaveze. Parcela je bila obrasla travom do pojasa. Ispostavilo se da Olgin poklon nije oduševio nikoga, i to je uznemirilo ne samo nju, već i njenog sina i unuka. Takve stvari se ne mogu reći u lice, ali se osećaju u duši.
Drugi slučaj
Kolega sa posla je otišao u penziju i od firme je dobio otpremninu. Otišao je i kupio unuku pametni telefon. Dao mu ga je, a sin je počeo da viče na njega: "Zašto si potrošio sav taj novac? On već ima pametni telefon. Bilo bi bolje da si mu dao za protezu za zube.“
Kolega je pričao kao se loše osećao. Niko nije cenio njegov poklon.
Treći slučaj
Komšinica je mom detetu poklonila bicikl. Ne nov, njen sin ga je vozio. Zahvalila sam joj se od sveg srca, rečima. Počela sam da se osećam da i njima treba nešto dati zauzvrat. Ali to nije najgore.
Komšinica je počela svaki dan da kuca na moja vrata i poziva me u šetnju: uzmi bicikl, hajde da prošetamo sa mojim unukom. To jest, njen poklon me je obavezao da ih pratim na vožnjama biciklom u lokalnom parku.
Odbila sam, a ona je rekla: "Dobro, u redu, ne možeš sada, hajde da to uradimo uveče ili sutra ujutru. Neka dečaci voze, toliko se zabavljaju zajedno."
Išla mi je na živce svojom upornošću, vratila sam joj bicikl, uz reči da mogu, ako ona hoće da ga prodam na internetu i da joj dam pare, te da ćemo prošetati nekom drugom prilikom.
Ako baš hoćete nekome da učinite, poklon neka bude originalan - nešto što ste napravili ili ako nemate ideju neka to bude vaučer koji će im dati mogućnost da kupe nešto sebi, nešto što im treba ili vole...
(Autor: Tanja Mirozdanija)