"Moja zaova Mara živi u Nemačkoj i svaki put kad dođu u Pirot, ja se osećam kao da im spremamo ko za careve. Nikada se nismo osramotili – dočekali ih i ispratili uvek kako dolikuje, puno stola, od ajvara, pršute, domaće hrane, rakije, svega što im nedostaje tamo. I uvek im napunimo gepek da ponesu. Nikada mi nije žao, jer tako sam naučena – gost je svetinja.
Ali verujte, od njih da dobijemo… jedva 200 grama kafe! Toliko puta su dolazili i odlazili, a da nikada nisu doneli nešto da se čovek obraduje. Kažu: 'Eh, tamo kod nas je sve skupo' – pa dobro, skupo je i nama, ali opet uvek iz srca damo šta imamo.
Vrhunac svega bio je na svadbi mog sina. Mara je svom bratancu donela samo 200 evra i – slušajte sad – vaučere za spa centar! Ljudi moji, vaučere! Pa, zar na svadbu, gde se daje od srca, ti daš vaučer? I kao da to nije dosta, posle svadbe još je tražila da joj spakujemo tortu i pečenje da ponese! Bilo me sramota njene sramote.
Verujte, nikada nisam osetila toliku gorčinu. Ne zbog para, ne zbog poklona – već zbog toga što se obrukala za ceo život. Nisu nas poštovali ni koliko crno ispod nokta, a iz naše kuće su uvek izlazili puni kao lađe."