Otkako naša vrsta Homo sapiens postoji, postoje i običaji modifikovanja tela. U različitim kulturama kroz istoriju i praistoriju ljudi su bušili tela i postavljali najrazličitije ukrase, tetovirali se, ukrašavali se ožiljcima… Veoma čest običaj u prošlosti bilo je i veštačko deformisanje lobanja.
Ovo namerno spljoštavanje ili stezanje glave radi promene oblika primenjivano je u mnogim drevnim kulturama: kod Sumera, Egipćana, Olmeka, Maja, Huna itd.
Istraživači sa Univerziteta u Firenci uradili su analizu najstarijeg dokaza veštačke modifikacije lobanje u Evropi.
Protagonista otkrića je lobanja koja se čuva u Muzeju za antropologiju i etnologiju Univerziteta, poznat kao Arene Kandide 12 (AC12): to je lobanja jednog od poslednjih praistorijskih lovaca-skupljača koji je živeo na kraju ledenog doba, pre između 12.600 i 12.200 godina, a koji je sahranjen u pećini Arene Kandide u Liguriji, jednom od najvažnijih arheoloških nalazišta gornjeg paleolita na našem kontinentu, saopštio je Univerzitet u Firenci.
Sve bi počelo u prvim mesecima života
"Zahvaljujući upotrebi savremenih tehnika virtuelne antropologije i analizama geometrijske morfometrije pokazali smo da izduženi oblik lobanje AC12, već opisan u studijama iz sedamdesetih i osamdesetih godina, nije bio posledica bolesti, niti slučajnih deformacija, već je bio rezultat kulturne prakse, postignut verovatno pomoću povoja primenjenih na lobanju individue od prvih meseci života", objasnio je Tomazo Mori, postdoktorand na Univerzitetu u Firenci, honorarni profesor računarske paleobiologije i prvi autor članka.
Istraživanje pomera za više milenijuma unazad trenutno poznate evropske dokaze o veštačkoj deformaciji lobanje, dokumentovane pretežno iz neolita i istorijskih epoha, i smešta poreklo ove prakse u Evropi već na kraj gornjeg paleolita, paralelno sa sličnim primerima pronađenim u Aziji i Australiji.
"Radi se o običaju koji zahteva vreme i negu i koji se nameće individui u prvim mesecima života, čineći je trajnim i vidljivim znakom identiteta koji se pripisuje od rođenja i prenosi sa generacije na generaciju kao kulturna vrednost", rekla je Ajrin Dori, istraživačica na Univerzitetu u Firenci.
Istraživanje otvara put novim perspektivama o društvenom, identitetskom i ritualnom značaju ovog običaja.
"Iako je u mnogim istorijskim društvima, poput Inka i Maja, veštačka modifikacija lobanje bila povezivana sa naslednim hijerarhijama, svetim ili natprirodnim moćima, u ovom slučaju arheološki dokazi pre ukazuju na oblike diferencijacije vezane za pol, uzrast ili individualne veštine, a ne na društvene strukture moći. Činjenica da je modifikacija lobanje primećena samo na jednoj individui, a ne i na još pet kompletnih lobanja s istog nalazišta, sugeriše da se radilo o ekskluzivnom identitetskom markeru, namenjenom malom broju pojedinaca, sredstvu koje se koristilo za prenošenje vrednosti i identiteta", rekla je je Ajrin Dori.
Studija je objavljena u naučnom časopisu "Scientific Reports".
Stil/Nauka