Saveli Kramarov, rođen 13. oktobra 1934. godine, bio je jedan od najpoznatijih i najvoljenijih sovjetskih glumaca. Publiku je osvajao ulogama u filmovima poput „Džentlmeni sreće“ i „Ivan Vasiljevič menja profesiju“, ostavljajući neizbrisiv trag u kinematografiji. Ipak, iza njegovog šarma i komičarskog dara krila se duboka životna drama, obeležena opsesijom zdravljem i stalnim strahom od bolesti – strahom koji ga je na kraju i sustigao.
Teško detinjstvo i rana trauma
Saveli je odrastao u teškim okolnostima. Njegov otac, ugledni advokat, bio je izuzetno strog, dok je majka Baša, jedina koje je bezrezervno verovala u njegov talenat, preminula od raka rektuma u 50. godini života. Njena smrt ostavila je veliki trag na malog Kramarova, razvila kod njega strah od iste bolesti i postala okidač za njegovu kasniju opsesiju zdravljem.
Od boemskog života do straha od smrti
Kao mlad glumac, živeo je kao i mnogi njegovi sunarodnici – voleo je prženi krompir s pečurkama, roštilj uz rakiju, a cigareta mu nije bila strana između snimanja. Međutim, kako su godine prolazile, rastao je njegov strah od smrti. Mučile su ga noćne more o crnoj rupi koja ga iznutra proždire, pa je počeo da menja svoj život iz korena.
Dijete, post i strogi režim
Prva radikalna promena bila je ishrana. Pod uticajem knjige Pola Brega „Čudo gladovanja“, Kramarov je počeo da praktikuje terapeutski post – desetodnevno potpuno odricanje od hrane, verujući da će tako alkalizovati organizam i sprečiti razvoj raka. Izbacivao je namirnicu po namirnicu: najpre alkohol, čaj i kafu, a potom i većinu klasičnih jela.
Prešao je na strogu ishranu baziranu na sirovom povrću, semenkama i kašama. Čak i kada je bio u gostima, nosio je svoje obroke u teglama i termosima. Koleginica Viktorija Tokareva prisećala se kako ju je kritikovao što je pojela kotlet:
„Zašto to jedete? Možda su unutra stavili miševe!“
Godine 1979. Kramarov emigrira u SAD, delom iz profesionalnih razloga, a delom iz uverenja da će život pored okeana produžiti njegov vek. U San Francisku svakodnevno je trčao i po 12 kilometara, bavio se jogom i dubio na glavi.
Njegov način života postao je krajnje rigidan: nije pio, nije pušio, pa čak ni na Novu godinu nije otvarao šampanjac. Svakodnevno je telo mazao specijalnim uljima, a kosu belim lukom, uveren da će je tako ojačati. San mu je bio da doživi 130 godina.
Ironija sudbine – bolest od koje je bežao
U 60. godini, nakon rođenja kćerke Baše, počeo je da oseća jake bolove u stomaku. Dijagnoza je bila nemilosrdna – rak rektuma, treća faza. Ista bolest koja je odnela njegovu majku stigla je i njega, uprkos decenijama opsesivnog asketskog života.
Podvrgnut je operaciji i hemoterapijama, ali bezuspešno. Njegovo telo oslabilo je, pretrpeo je dva moždana udara i preminuo svega šest meseci nakon druge hemoterapije.
Lekari i kontroverze oko njegove ishrane
Neki lekari su tvrdili da je upravo njegova stroga alkalna ishrana, uz genetsku predispoziciju, doprinela razvoju bolesti. Drugi su verovali da ga je odbijanje tradicionalne medicine oslabilo u borbi sa agresivnim tumorom.
Kako je jedan od njegovih hirurga zaključio:
„Od sudbine niko nije pobegao.“