Nakon brutalnog masakraKsenije Soltanove i Natalije Kuznjecove, ubijenih na padini planine Uktus u Jekaterinburgu, Ksenija je preminula na mestu, a lekari su se još nekoliko dana borili za Natašin život.
Međutim u novinarskim kuloarima dugo je kružila verzija da Kuznjecovina smrt nije namerno prijavljena, jer su na taj način pokušali da uhvate ubicu na licu mesta. Ali ubica nije bio među poznanicima pokojnice.
Ćutanje Istražnog komiteta i policije dodatno je pogoršavalo situaciju. Svakim danom koji je prolazio, verzija da istraga nema tragova delovala je sve verovatnije. Početkom oktobra, tadašnji načelnik Glavne uprave Ministarstva unutrašnjih poslova za Sverdlovsku oblast, Mihail Borodin, napustio je svoju funkciju. Pre odlaska, izrazio je uverenje da će ubica iz Uktusa biti uhvaćen. Ovaj zločin je postao jedan od najrezonantnijih na Srednjem Uralu. Očajni od tuge, roditelji Nataše i Ksenije su se čak obratili vidovnjacima.
Ali vest o hapšenju napadača pojavila se tek 1. decembra 2019. Prve misli tada su bile: da li se predao ili je uhvaćen u počinjenju drugog zločina? Međutim, sve se ispostavilo mnogo komplikovanijim.
Na prvi pogled, Aleksej Aleksandrov je delovao kao tipičan porodični čovek i vredan radnik. Rad u fabrici, žena, malo dete. Aleksejevi rođaci nisu komentarisali njegovo hapšenje. Tek kada je počelo suđenje, ostareli otac je stao u odbranu svog sina, izjavljujući da je nevin.
U proleće 2020. godine, kada je Aleksandrov već nekoliko meseci bio u pritvoru, novinar je otišao u kuću njegove supruge Julije. Pokušaj da mirno razgovaraju bio je neuspešan. Žena je samo viknula: „Ko je rekao da je ubica?! Još nije bilo suđenja!“ To je bio kraj razgovora.
Pravi užas priče i svi detalji postali su poznati leta, kada je krivični slučaj prebačen u Sverdlovski regionalni sud. Sam Aleksej je ćutao do poslednje reči. Stoga su državni tužilac i advokati morali da čitaju njegov iskaz iz materijala slučaja.
Svaka nova sesija pružala je priliku da se saznaju novi detalji. Slika onoga što se dogodilo slagala se kao slagalica. Aleksandrov je koristio modernizovanu vazdušnu pušku kao oružje. Uspeo je da poveća svoju snagu za 48 puta. To je ono što je usporilo istragu na dugo vremena; trebalo je nekoliko meseci da se utvrdi vrsta oružja.
Aleksej je obuku obavljao u garažnom boksu. Kasnije je tamo otkrivena neka vrsta streljane, gde je trenirao.
Ali šta ga je podstaklo da ubije dve nepoznate devojke koje su samo sedele i čekale svitanje? Ubica je odgovor na ovo pitanje formulisao ovako:
- 1997. godine u mojoj glavi je stvorena posebna formacija - centralno privremeno skladište, koje je primalo svu štetu koju sam pretrpeo. Kada su mete otkrivene, data je komanda „paljba“, - kaže se u materijalima krivičnog slučaja.
Aleksandrov je te večeri podlo i okrutno ubio devojke. Pošto se popeo uz padinu sa uređajem za noćno gledanje, sakrio se iza drveta. A onda je tri puta pucao u Kseniju, pa pet puta u Nataliju. I opravdao je svoj postupak prisustvom „štete“ nastale povredama iz detinjstva.
„Kao dete, imao sam zamišljene prijatelje. Bili su to mačići koji govore. Kada sam plakao, kada me je bolelo, kažnjavali su prekršioca umesto mene. Vremenom sam shvato da sve to nije istina, da oni zapravo ne postoje i da nema pomoći kao takve. Najgore je kada učiteljica ode, a oni ostanu pored mene. Jeste li videli film „Razred“? Kada sam ga gledao, bilo je kao da je snimljen o meni. Ne razumem njihove šale, smatram ih neprikladnim. Veoma me je lako uvrediti. Ne mogu se ponašati kao drugi, na primer. To me boli."
Poslednje ročište pre izricanja presude neočekivano se pretvorilo u čitanje poezije Alekseja. Kao poslednje reči, iscedio je nekoliko redova koje je napisao u pritvorskom centru:
Kako bih voleo da mogu da se vratim
Umesto grad olova, dao bi im sveže cveće
Umesto teške tuge zbog gubitka
Dajte im samo radost i svetlost.
Kako bih voleo da mogu da odem nazad
Šteta što nema skretanja nazad.
Molim za oproštaj od ljudi koji su izgubili svoja draga srca,
Zbog mene su izgubili svog voljenog prijatelja.
Možda će ovi moji apeli, ove reči
Bar malo ublažiti bol gubitka u porodičnom krugu.
Molim za oproštaj, jer sam ja bio kriv,
Na kraju krajeva, nisam imao pravo da oduzmem nečiji život.
Kako bih voleo da se sada mogu vratiti,
Da se vratim i vratim malo utehe u ovaj svet.
Kazna Alekseju Aleksandrovu objavljena je 29. septembra 2020. Tokom objave, ubici je bilo loše - pao je u ćeliji. Kola hitne pomoći su ga vratila sebi 40 minuta kasnije. A presuda suda je glasila - doživotni zatvor. Tokom čitanja presude, Aleksandrov je skoro izgubio svest.
Aleksej danas služi kaznu u najtežem zatvoru, Polarna sova, koji se nalazi u selu Harp u Jamalo-Neneckom autonomnom okrugu.
Aleksej Aleksandrov takođe mora da isplati porodicama devojaka koje je ubio nešto više od tri miliona rubalja. Sudski izvršitelji su zaplenili njegovu garažu, kućnu i digitalnu opremu. Međutim, nije bilo moguće prodati je. Početkom 2023. godine, Odeljenje FSSP-a za Sverdlovsku oblast ponudilo je porodicama Ksenije i Natalije da uzmu njegove stvari kao nadoknadu. Ali roditelji devojčica su to odbili.
Zaključno sa avgustom 2025. godine, porodice ubijenih devojaka nisu dobile ni penija od Alekseja Aleksandrova ili njegovih rođaka.