Kejli Mutart iz Andersona u Južnoj Karolini SAD, bila je odlična učenica, pa čak i članica Nacionalnog društva časti kada je napustila školu sa 17 godina, u sred školske godine.
Radeći uporedo sa školom da bi uštedela za automobil i činjenica da je imala srčanu aritmiju – nepravilan rad srca – njene ocene su se pogoršale. Umesto da ugrozi svoje akademske rezultate, Mutart je odlučila da uzme pauzu od škole.
Njena najveća želja je bila da obezbedi stipendiju za fakultet i studira morsku biologiju, što je oduvek bila njena težnja.
Međutim do svoje 18. godine, Kejli je društveno pila alkohol i redovno pušila travu, a sa tim porocima se susrela na svom honorarnom poslu.
Rekla je za Cosmopolitan da je zavisnost bila ukorenjena duboko u njenoj porodici, tako da ona nije smatrala njenu zavisnost ozbiljnim problemom: „Aktivno sam izbegavala ono što sam smatrala ozbiljnijim drogama.“
Ipak, kada je Mutart pušila travu sa poznanikom od 19 godina, doživela je „čudan osećaj opipavanja“ kakav nikada ranije nije osetila.
Oduvek je bila religiozna, ali ovaj poseban osećaj ju je učinio bližom Bogu – sumnja da je trava bila pomešana sa kokainom ili nekom težom drogom.
Nakon tog iskustva, devetnaestogodišnjakinja se osećala „izdano“ od strane svog prijatelja, pa je napustila posao da bi se distancirala od njega. Ali nikada se nije vratila u školu.
Tokom ovog vremena, Mutartin život je počeo da se pogoršava, nije imala posao, a njen način da se nosi sa svim tim bio je da još više pije i puši.
Ubrzo je počela da uzima lek, koji proizvodi smirujući efekat na mozak, pomažući u smanjenju anksioznosti i podsticanju opuštanja, ali stvara ozbiljnu zavisnost.
Zatim, nakon raskida sa dečkom, Mutartova je doživela slom.
Iako je na kraju dobila novi posao, i dalje se osećala „usamljeno“ i „nesrećno“: „Setila sam se kako sam se osećala dok sam koristila nedozvoljene supstance i ponovo sam tražila tu vrstu mira. Krajem avgusta, sa još jednim poznanikom, odlučila sam da ponovo pušim travu.“
Iskustvo je dovelo do „halucinacija“ i provela je sat vremena čačkajući kožu dok joj nije potekla krv.
Postiđena ožiljcima koje je to izazvalo, Mutartova je počela da izostaje sa posla i ubrzo je izgubila posao.
Iako je odlučila da izbegava marihuanu, našla se u situaciji da se obrati cimerki koja je prodavala ekstazi.
Setila se: „Dok sam bila nadrogirana, proučavala sam Bibliju. Mnogo toga sam pogrešno protumačila. Ubedila sam sebe da će me marihuana još više približiti Bogu."
„Dakle, posle Dana zahvalnosti, kada sam se osećala posebno usamljeno, pušila sam marihuanu sa prijateljem. U roku od dva meseca, prešla sam na šmrkanje, a zatim sam je šmrkala koliko god sam mogla, sama ili sa prijateljima.“
Mutart je pokušala da zaustavi svoju zavisnost „dva ili tri puta“, ali bezuspešno. Njena majka je ostala „bespomoćna“ dok se borila da je smesti na rehabilitaciju ili u psihijatrijsku ustanovu, ali bez dokaza da je predstavljala opasnost po sebe, nije mogla da je smesti.
Rekla je majci da „sve ima pod kontrolom“ i izbegavala je da razgovara sa njom.
Devojka je pristala da ode u rehabilitacionu ustanovu, a kasnije je saznala da je njena majka snimila razgovor u kojem je rekla da je svet „previše zao“ – njena majka je smatrala da će to biti dokaz potreban za dobijanje sudskog naloga i njeno smeštanje.
Ipak, sledeća doza droge je za nju bila fatalna „uzela sam veću dozu nego što sam ikada ranije koristila“.
Sledećeg jutra, Mutart je i dalje bila drogirana i halucinirala je. Koliko se seća, lutala je železničkom prugom.
„Tada se sećam da sam pomislila da neko mora da žrtvuje nešto važno da bi ispravio svet, a ta osoba sam bila ja“, prisetila se.
„Mislila sam da će se sve naglo završiti i da će svi umreti ako odmah ne iščupam oči.“
Kada je Mutart došla do ovog zaključka, čovek kod koga je boravila, koji je slučajno imao biblijsko ime, prošao je pored i pozvao je.
Shvativši to kao znak, iskopala je oči gurajući palac, kažiprst i srednji prst u svako oko – opijati u njenom organizmu su utrnuli svaku bol.
Mutartine vriskove „Želim da vidim svetlost!“ čuo je pastor koji ju je sprečio da nastavi napad na sebe.
Kasnije je rekao da je još uvek držala očne jabučice kada ju je pronašao, iako su bile zgnječene nekako su i dalje bile pričvršćene za njenu glavu.
Kada su stigli bolničari, Mutart je sedirana i helikopterom prebačena u bolnicu Grinvil Memorijal u Južnoj Karolini.
Kejli Mutart je sada „optimistična“ u pogledu svoje budućnosti.
Da bi sačuvali Mutartine optičke živce i sprečili infekciju, lekari su izvršili hitnu operaciju kako bi uklonili ono što je ostalo od njenih očiju.
Tokom nedelje u bolnici, ponuđeni su joj lekovi za ublažavanje bola, međutim, ona ih je prihvatila samo jednom ili dvaput, jer je bila odlučna da se uzdrži od droga.
Nakon oporavka, prebačena je u psihijatrijsku ustanovu za stacionarno lečenje, gde joj je zvanično dijagnostikovan bipolarni poremećaj.
Iako je život teži sada kada je slepa, Mutart je „optimistična“ u pogledu svoje budućnosti i i dalje bi volela da postane morski biolog.
Zaključila je: „Trebalo mi je da izgubim vid da bih se vratila na pravi put, ali iz dubine srca, jako sam srećna što sam ovde.“