Keti su najniži naroda Sibira, koji uglavnom žive u Krasnojarskom kraju Rusije. Prema popisu iz 2021. godine ovo rusko pleme broji samo 1.088 članova, što ih čini jednim od najređih autohtonih naroda regiona, a o njihovom načinu života se i danas veoma malo zna.
Istraživanja sprovedena početkom 20. veka sugerisala su da su Keti možda imali veći udeo evropske krvi nego susedni sibirski narodi poput Tunguza ili Hanta. Međutim, ove teorije nisu naučno dokazane, a naučnici su kasnije prepoznali Kete kao zasebnu etničku grupu koja pripada većoj mongoloidnoj rasi.
Keti su jedan od najmisterioznijih naroda Sibira
Zapadni Sibir, gde žive Keti, oduvek je bio mesto gde su ljudi lovili i lovili ribu, u bliskom kontaktu sa prirodom. Ovaj poseban stav prema okolnom svetu ogleda se u njihovoj kulturi, tradiciji i ritualima. Keti su predstavnici jednog od najjedinstvenijih malih naroda Rusije, njihova kultura i način života ispunjeni su misterijama.
Imaju poseban jezik koji niko ne razume
Jedan od najneverovatnijih aspekata kulture Ket je njihov jezik, koji nije srodan nijednom drugom jeziku u regionu. To čini njihovu kulturu još prepoznatljivijom i jedinstvenijom. Danas, stanovništvo Ket broji manje od hiljadu ljudi, što ih čini još ranjivijim.
Kao i drugi narodi Sibira, Keti veruju da je svet oko njih živ i animiran. Uprkos naporima ruskih pravoslavnih misionara u 18. i 19. veku da promene ove stavove, Keti zadržavaju svoja drevna verovanja, prenoseći ih s generacije na generaciju.
Sibirska priroda u kojoj žive Ketsi je surova, a istovremeno neverovatno lepa. Lokalni stanovnici i dalje održavaju poštovanje prema prirodi koje su nasledili od svojih predaka. Ove vrednosti, prenošene sa generacije na generaciju, ostaju osnova njihovih života i pogleda na svet.
Gotovo se ništa ne zna o njihovoj istoriji
Ketska naselja nalaze se duž reke Jenisej, uglavnom u njenom srednjem i donjem toku. Njihova istorija je izgubila mnoge stranice, i danas je dostupno samo nekoliko legendi koje objašnjavaju kako su preci Keta došli u Sibir. Ove legende govore kako su, savladavajući planinske vence, Keti u potrazi za boljim životom završili na ovim zemljama, susrećući se na svom putu sa misterioznim stvorenjima - „tistadima“.
Na poseban način i love
Za razliku od mnogih drugih naroda Sibira, Keti se nisu bavili uzgojem irvasa, već su više voleli da love divlje životinje poput jelena i losova. Ove životinje su im obezbeđivale ne samo meso, već i kožu, koja je korišćena za izolaciju domova i izradu odeće. Lov na krznene životinje poput veverica, hermelina i sibirskih lasica takođe je bio važan deo njihovih života. Keti su koristili kožu ovih životinja u zamenu za so, čaj i duvan.
Posebna karakteristika ketskog lova je njegova kolektivna priroda. Uprkos tome, primat je uvek pripadao iskusnom lovcu, koji je prvi odlazio u šumu i, po povratku, okupljao sve da razgovaraju o daljim akcijama. Ako je odluka bila pozitivna, svi muškarci su išli u zajednički lov. Ali evo jedne neobične tradicije - lešinu ubijene životinje u selo su donosile isključivo žene, koje su je zatim i sekle.
Ketsi su odavno koristili lukove i strele kao oružje. Bili su majstori ovog oružja, koje je imalo vrhove premazane užeglim ribljim uljem, što je osiguravalo smrtonosan efekat čak i ako pogodak nije bio potpun. Ovi lukovi su bili poznati dugi niz godina, a susedni narodi su poštovali njihovu veštinu.
Reka Jenisej je igrala centralnu ulogu u životima Keta
Njihova putovanja često nisu merena kilometrima, već rekama. Ljudi bi jedni druge pitali: „Na kojoj reci živiš?“ ili „Koliko reka moram da pređem da bih stigao do tvog naselja?“ U njihovoj kulturi, reke su bile podeljene na „gornji tok“, gde su živeli dobri duhovi, i „donji tok“, koji je bio povezan sa zlim silama.
Ketsi su imali mnogo različitih metoda za lov ribe. Jedna od najkarakterističnijih metoda bila je oprema za lov udicom i najlonom, koju su nazivali „morda“. Pored toga, ketski ribari su koristili alate kao što su mreže za lov i koplja. Za kretanje po vodi, preferirali su velike drvene čamce poznate kao „ilimki“.
Ovi čamci su mogli dostići i do 15 metara dužine i često su korišćeni kao mobilne kućice leti. Bili su opremljeni kolibama od brezove kore i jarbolima za jedra, a ako nije bilo vetra, čamci su se kretali duž obale, vukli su ih ljudi ili psi. Čamci na vesla su bili manji i korišćeni su samo za prelazak reka.
Gradnja čamaca kao poseban ritual
Od ranog detinjstva, dečaci iz plemena Keto su obučavani u veštini gradnje čamaca. Prvo su pravili male „grančice“ koje su izdubljene iz jednog stabla drveta, pod vođstvom iskusnijih majstora, obično svojih očeva.
Jednostavna ishrana
Što se tiče ishrane, Keti su imali prilično jednostavne prehrambene navike. Kada lov nije bio uspešan, zadovoljavali su se lepinjama pečenim direktno u pepelu. Obično su dobijali brašno od ruskih doseljenika, razmenjujući kože životinja koje su prodavali uz profit. U slučaju neuspeha u ribolovu ili lovu, mogli su da jedu meso veverice. Biljke nisu igrale značajnu ulogu u njihovoj ishrani, sa izuzetkom maline, koja se kuvala u ribljem ulju.
Ženska odeća od muške se razlikovala po jakim bojama
Odeća Keta je bila praktična i ne baš raznolika. Muškarci su nosili duge, otvorene haljine i pantalone, a na nogama su nosili vunene čarape i kožne cipele. Ženska odeća je bila sličnog dizajna kao muška, ali je imala jarke tkanine i vez.
Zimi su žene nosile kapute od zečjeg krzna, koji su bili opasani pojasom sa šarenim dizajnom. Ketinska nošnja je bila prilično jedinstvena za Sibir, razlikovala se od tradicionalne odeće drugih naroda.
Praznici veoma važni
Važan element kulture Ket bili su praznici, na kojima je uvek nastupao lokalni pripovedač. Ova osoba je pričala priče o drevnim herojima, životinjama i mitskim bićima koja se bore za dobrotu i pravdu. Jedan od tih junaka bio je Balne, čije se ime prevodi kao „klub ptičjih trešanja“.
Bio je poznat po svojoj palici od trešnje, kojom je terao neprijatelje. Neki naučnici veruju da je trešnja bila sveto drvo za Kete, a sam Balne je bio neka vrsta mitskog junaka, poput Ilje Muromca u ruskim epovima.
Termin „Keti“ je uveden tek 1920-ih. Pre toga su se nazivali Ostjaci ili Jenisejski Ostjaci. Ovaj narod je prvobitno živeo na jugu Sibira, ali od 9. do 13. veka, iz nekog razloga, počeo je da se seli na sever, gde je interagovao sa narodima kao što su Hanti, Selkupi i Evenki. Ova interakcija je odigrala važnu ulogu u formiranju jedinstvene ketske kulture. Kasnije su preci Keta prodrli još severnije, do reka Turuhan i Kureika i jezera Madujskoe, gde je došlo do asimilacije Eneta.
Ketci koji su ostali na jugu postepeno su se rastvarali među susednim narodima od 18. do 19. veka. Zahvaljujući ovom procesu, formirale su se etničke grupe kao što su Hakasi, Tuvani, Šorci i Severni Altajci.
Prihvaitili pravoslavlje
U 18. veku, Keti su zvanično prihvatili pravoslavlje, ali to nije značilo da je njihova drevna mitologija potpuno zaboravljena. Verovanje u stare bogove i duhove nastavilo je da utiče na njihov svakodnevni život. Na primer, nebo i prirodne pojave bili su povezani sa vrhovnim božanstvom po imenu Jes, koji je bio glavna figura u njihovom panteonu. Njemu se suprotstavljao Hosedem, zla gospodarica severa, koja je, prema verovanjima, bila odgovorna za sve nesreće, bolesti, štetu i smrt. Između ostalih mitoloških likova, Keti su verovali u Tomem, gospodaricu ptica selica, koja je takođe igrala važnu ulogu u njihovom pogledu na svet.
Ketski verski kultovi obuhvatali su različite aspekte života, uključujući obožavanje vatre i duhova čuvara koji su štitili porodice i teritorije. Neki kultovi bili su povezani sa određenim životinjama, poput medveda. Hvatanje medveda bio je važan ritual, jer se verovalo da duh preminulog rođaka može doći kroz ovu životinju.
Ova verovanja su se ogledala u bogatom folkloru koji je objašnjavao mnoge prirodne i geološke fenomene. Tako je kameni greben na istočnoj obali Jeniseja bio povezan sa mitom o junaku Albeu, koji je pretvoren u kamen nakon što ga je porazio Hosedem. U mitovima su se pojavljivali i drugi značajni likovi, poput Kajgusa, zaštitnika šumskih životinja, koji je donosio sreću u lovu, Kalbesama, zlog varalice i, naravno, Balnea, junaka poznatog po svojoj palici od trešnje, kojom je branio svoj narod.
Kako su stupali u brak?
Mladenci stupaju u brak rano – muškarci između 16–18 godina, a žene između 15–16 godina. Iako su zabeleženi i slučajevi gde deca počinju zajednički život sa 10–12 godina. Brakovi su pre svega dogovarani od strane starijih članova zajednice.
Želja za ženidbom počinjala je darivanjem – porodica mladoženje dolazila u selo mlade, noseći bakarnu posudu (svet metal) punu vrednih životinjskih krzna. Ako bi domaćini ostavili posudu netaknutu u čumu, to je značilo prihvatanje prosidbe. Ako bi je okrenuli ili prevrnuli – odbijanje.
Tokom ceremonije, drevni običaji uključivali su poređenje boje kose mladenaca — ako su izgledale identično, verovalo se da će brak biti srećan. Šaman je imao važnu ulogu u blagoslovu braka, i ceremonije su obuhvatale tradicionalna kupanja i ritualnu izolaciju mladog para nakon venčanja.
Brak kod Keta je strogo monogaman i razvoda gotovo da nema. U slučaju prevare, razvod je moguć, ali deca uglavnom ostaju sa ocem. Sa druge strane, žena biva izolovana iz društva, smatrajući se simbolom "nečednosti" i obično se one krive za raspad braka, pa čak i za to ako bude prevarena.