Meša Selimović rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Potom se 1930. godine upisao na studijsku grupu srpsko-hrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine je radio kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.
"Bosna ga nikada nije prihvatila zbog toga što se nije htio saviti, što je bio svoj," izjavila je jednom prilikom Mešina supruga.
Njegov odlazak iz Sarajeva nikog nije uzbudio. Čak je nešto kasnije, nedeljnik „Svijet“ napisao – Ostali smo bez Savića i Repčića, pa možemo i bez Meše Selimovića. To su dvojica fudbalera koji su iz FK Sarajeva prešli u Crvenu zvezdu, za koju je i sam Meša navijao.
Jednom prilikom, na zagrebačkom Književnom kutku, Meši Selimoviću je od strane organizatora postavljemo pitanje od kog se očekivalo da će od Meše izdejstvovati neku vrstu provokacije – Zašto se vi Mehmede Selimoviću, od oca Alije i majke Paše osećate kao Srbin?
Njegov staložen odgovor koji je usledio bez razmišljanja utišao je celu salu – "Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to."
Mnogo se spekulisalo i o njegovom poreklu. U vezi sa svojim nacionalnim opredeljenjem — srpstvom, Selimović je jednom prilikom rekao: "Srbin je slavno biti, ali i skupo!" U testamentalnom pismu Selimović je konačno sve razjasnio.
- Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom.
Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije 'Srpska književnost u sto knjiga', koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom - istakao je Meša, a njegove reči objavio je Dobrica Ćosić u svojoj knjizi "Prijatelji".
Tokom Drugog svetskog rata, Selimović je bio aktivan u partizanskom pokretu, pridruživši se Narodnooslobodilačkoj borbi. Međutim, taj period njegovog života obeležen je dubokim ličnim traumama. Njegov rođeni brat je pogubljen od strane partizana zbog optužbi za krađu, što je Selimovića trajno obeležilo i inspirisalo mnoge moralne dileme koje je obrađivao u svojim kasnijim delima.
Meša Selimović je relativno kasno započeo svoju književnu karijeru, ali je brzo postao jedan od najpriznatijih pisaca u bivšoj Jugoslaviji. Njegova proza se odlikuje slojevitim promišljanjima o čoveku, njegovim unutrašnjim konfliktima, identitetu i društvenim pitanjima. Pored svojih romana, pisao je i eseje, pripovetke i kritike.
Njegovi likovi su često suočeni sa moralnim dilemama i unutrašnjim konfliktima, dok je atmosfera njegovih dela prožeta osećajem tuge, usamljenosti i besmisla. Njegovo pisanje je u velikoj meri bilo inspirisano egzistencijalističkom filozofijom, posebno delima Dostojevskog, Kafke i Sartra.
Meša je imao dva brata, Teufika i Šefkiju.
Šefkija Selimović je bio šef komande tuzlanskog kraja kome su ustaše poharale i popalile kuću i okućnicu. Negde pred kraj 1944. saznao je da mu je, pukom srećom, žena preživela koncentracioni logor i da treba da se vrati u Tuzlu. Na brzinu popravljene prazne sobe trebalo je pretvoriti u dom, pa Šefkija uzima iz Glavnog magacina krevet, orman, sto, stolicu i par neohodnih sitnica. To je bio neoprostiv greh, upravo zbog činjenice da je partizan i da potiče iz porodice gde su dva brata komunisti i borci.
Streljan je u zoru, nevin, žrtvovan slepoj ideologiji koja nije imala razumevanja za radost čoveka kome se vraća žena iz ustaškog pakla i kojoj želi da stvori kakav-takav dom.
Najstrašnije od svega je držanje trećeg brata - Tevfika, partizanskog komandanta i moćne figure u vojnoj hijerarhiji tuzlanskog kraja, koji nije hteo da se uključi i interveniše za brata.
Meša nikada nije oprostio Partiji ubistvo Šefkije, ali ni bratu ravnodušnost i nezauzimanje za očigledno nevinog čoveka. Nikada nije prestao ni da traga za njegovim grobom, ostalo je nepoznato gde je sahranjen, što je bila kazna predviđena za najveće zlikovce.
Mnogo kasnije, iz ove tuge i pobune protiv najcrnjeg jednoumlja, nastalo je njegovo remek-delo, “Derviš i smrt”. Omaž i izvinjenje bratu koji je svoje poslednje reči zapisao na cedulji koja je Meši tajno doturena: “Brate, nisam kriv”.
Najpoznatije delo Meše Selimovića, "Derviš i smrt", duboko je filozofski roman koji istražuje pitanja vere, morala, krivice i osamljenosti. Radnja je smeštena u osmansku Bosnu, a priča prati Ahmeda Nurudina, derviša koji pokušava da pronađe smisao u svetu nepravde nakon što mu je brat nepravedno uhapšen i pogubljen. Roman predstavlja duboku introspektivnu analizu čovekovog odnosa prema Bogu, društvu i samom sebi. Kroz Nurudinovu ličnu tragediju, Selimović razmatra univerzalne teme, kao što su sudbina, pravda i besmisao postojanja.
Njegova prva žena bila je Desa Đorđić, profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji. Oni koji su je poznavali kažu da je bila visoka, vitka, okretna, žustra, ali i razmažena žena naviknuta da sve dobije. Sa Mešom je dobila ćerku Slobodnaku.
Međutim, kada je Meša u Beogradu sreo Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske, bespovratno se zaljubio u nju. Osetio je da je ona za njega - dar od Boga.
Sa druge strane, Desa je toliko zamrzela Darku da ju je žigosala kao preljubnicu, brakolomku, razaračicu doma, nemoralnu ženu. Njena ljubomora je bila toliko jaka da je Meša morao da izađe pred sud svoje partije da se opravda i objasni.
"Zašto si ostavio ženu i ćerku?", bilo je pitanje koje su mu postavljali na svakom koraku.
Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!
Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija surovo i nepravedno oduzela rođenog brata. Tako se njegova partija, kojoj se iz ideala o ravnopravnosti i istinskom vrednovanju čoveka davno pridružio, ponovo ogrešila i pokušala da mu istrgne i drugu ljubav, onu prema ženi.
Nije se dao Meša slomiti ni izdajom dojučerašnjih saboraca, ni nedostojnim bežanjem nekadašnjih prijatelja, ni bedom, surovom bedom koju su on i Darka upoznali braneći jedno drugo.
Par je dobio dve ćerke i narednih 20 godina proveo u borbi za svoju ljubav. Svi su ih ignorisali, odbacili i prezreli. Meši je najteže palo odbacivanje kolega:
- Malo je trebalo pa da počnu prolaziti kroz mene kao kroz vazduh, ili gaziti po meni kao po vodi. Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen? Nisam zaklan? Nisam mrtav, ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? - opisao je svoje stanje u “Tvrđavi”.
Kako su izgledali poslednji sati Meše Selimović?
U beogradskoj Jovanovoj ulici 11. jula 1982. godine preminuo je Mehmed Meša Selimović. Imao je je 72 godine kada je mirno usnuo dok je na televiziji gledao prenos finalne fudbalske utakmice Svetskog prvenstva.
Bilo je tačno 22h, a dugo nakon što je otišao, pored njegovog nepokretnog tela sedela je njegova Darka - žena zbog koje je vredelo rizikovati sve, što je Meša i uradio.
Priča se, da kada je Meša preminuo, jedna žena koja je čitala Mešine knjige, došla je i upitala Darku: "Šta videste gospođo, vi kao ćerka đenerala, u muslimanu Meši?". Ona je potom odgovorila:"Čovjeka koji je cenio čovjeka, kakav god je."
Njihova ljubav bila je jača od bilo čega. Njegovom kolegi Bećkoviću je u noći kada je umro, takođe rekla: "Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!"
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, a zvaničn organi SR Bosne i Hercegovine su nakon njegove smrti tražili da se Mešini ostaci prebace u Sarajevo i da tamo budu pokopani, ali do toga nikad nije došlo.