Milunka Savić je bila žena sanajviše odlikovanja u vojnoj istoriji. Kada je njen brat dobio obaveštenje da će biti regrutovan za službu u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske, Milunka je ošišala kosu i otišla da služi umesto njega. To je bio njen prvi čin hrabrosti i prkosa koji će se desiti, a uslediće još mnogi drugi.
Istorija žena koje su služile u borbi je relativno nova. Pre sredine 20. veka (u zavisnosti od vojske), žene su bile svedene na neborbene uloge i medicinske oblasti. Postoji mnogo primera žena koje su služile u borbi, međutim, morale su da sakriju svoj pravi pol, da ne bi bile izbačene iz službe. Bez obzira na to koliko su bile vešte ili vredne, kada bi se otkrile, uvek bi bile otpuštene. Ali sudbina Milunke Savić je bila drugačija.
Nakon mobilizacije, Savić je bila raspoređena na prve linije fronta neverovatnih deset puta pre nego što je ranjena boreći se protiv Bugara. Na svom desetom putovanju na front ranjena je u osetljivo područje, grudi. Kada su je medicinski radnici pronašli, otkrili su njenu tajnu i poslata je pred svog komandanta. Ovaj čovek je želeo da je odmah prebaci u medicinski korpus, iako je bila od neprocenjive vaznosti na bojnom polju, ali Milunka Savić je stajala mirno čitav sat dok je on pokušavao da je nagovori na to. Srećom po Srbiju, popustio je i vratio je u rat.
Nakon povratka na dužnost, uspela je da zarobi 23 bugarska zarobljenika, dok je unapređena u kaplara. Do početka Prvog svetskog rata, Milunka Savić je još uvek bila u Srpskoj vojsci. Jedina žena u ekipi za rušenje borila se u Velikom ratu od samog početka 1914. godine, brzo zasluživši Karađorđevu zvezdu sa mačevima, što je bilo najviše vojno odlikovanje koje je Kraljevina Srbija mogla da dodeli svojim trupama u to vreme – a Savić je zaradila čak dva. Ovo nije bilo jedino odlikovanje koje će zaraditi.
Tokom Prvog svetskog rata, uspela je da sakupi dva francuska ordena Legije časti, ruski Krst Svetog Đorđa, britansku medalju Najistaknutijeg ordena Svetog Mihaila, srpsku medalju Miloša Obilića. Takođe je bila jedina žena dobitnica francuskog Ratnog krsta. Kada je došao Drugi svetski rat, više nije bila u vojsci, ali je odlučila da nastavi da se bori na svoj način. Vodila je ambulantu za partizane koji su se borili protiv nacističke okupacije.
Nakon rata i formiranje nove države Kraljevine SHS/Jugoslavije boravi sa vojnom službom u Mostaru. Tamo upoznaje u vojsci osam godina mlađeg Veljka Gligorijevića za kojeg se ubrzo udaje. Nakon demobilizacije, 1920. godine, Milunka kao vojni veteran i Solunac dobija od države po zakonu imanje od osam jutara zemlje u Stepanovićevu kraj Novog Sada. Ovo naselje je formirano dodelom zemlje vojnim veteranima. U ovom naselju, Milunka je na svom imanju sazidala kuću a 1924. godine sa suprugom Veljkom dobija kćerku Milenu.
Zbog nesuglasica, njen brak sa Veljkom se raspada i ona se po razvodu 1929. godine seli u Beograd gde dobija posao u jednoj od najmoćnijih finansijskih institucija Kraljevine Jugoslaviji.
U pitanju je tadašnja Hipotekarna banka, bivša Uprava fondova Kraljevine Srbije, u čijoj velelepnoj zgradi se danas nalazi Narodni muzej u Beogradu. Pošto nije imala škole i stručne spreme, dobila je jedini posao koji je mogla da obavlja, a to je posao spremačice koga se kao časna žena ne samo nije stidela, već ga je vrlo savesno obavljala.
Napredovala je u službi i rukovodila je čistačicama zgrade Hipotekarne banke, dok je imala, odličnu platu za to vreme i za takvu vrstu posla, koja je bila na nivou jednog lekara ili inžinjera. Treba imati u vidu da je Milunka pripadala generaciji žena sa sela koje su od malih noga sticale radnu naviku i kondiciju da obavljaju raznovrsne kućne i poljske poslove kao i poslove oko marve.
Milunka je tada kao samohrana majka bila u stanju da sagradi ponovo vrlo pristojnu kuću na Voždovcu, nedakeko od voždovačke crkve Svetih cara Konstantina i carice Jelene, koja se u to vreme takođe gradi. Tada su se na Voždovcu kupovali placeve i gradili kuće mahom oficiri i državni činovnici.
Njena velika ljubav prema deci podstakla je da se bavi humanitarnim i hraniteljskim radom. Pored svoje ćerke, usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis.
"Moja majka je bila jedina rođena ćerka, a ostale tri su bile usvojene. Mislim da su u dokumentima čak bile prijavljene i pod istim datumom rođenja. Baba ih je volela sve isto," ispričao je unuk Milunke Savić, Dejan Stankov.
Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.
Milunka je sama odgajala četvoro dece, a potom je polako, jedno po jedno usvajala i pomagala oko tridesetoro dece koje je dovodila iz svog rodnog sela.
Obrazovanje koje njoj bilo uskraćeno, Milunka je pružala drugima.
"Ona nije gledala da li joj je neko rod ili komšiluk. Ona je pomagala svakom detetu za koje je mislila da je bistrije, a koje nije moglo biti školovano," govorio je njen unuk.
"Ona je iškolovala 25 ljudi sigurno. I svi su nalazili tu i hranu i sve. Baba kuva kupus, pasulj i sad dođe neko ko je gladan i baba dospe malo vode i nema veze, svima lepo, svi jedemo," seća se njen unuk.
U Srbiji je bila nepravedno zapostavljena, unuci se sećaju da su babu pozivali pred kamere samo kada je trebalo da je pokažu nekome. Tada se baba obuče u najlepše odelo, stavi ordenje i ode.
"Kada imate Milunku kao babu, svi misle da je ona i prema nama bila ratnik. Nije, ona je bila baka koja te stavi u krilo, pomazi te, priča ti priče, poljubi te... ", sećaju se njeni unuci koji kažu da je Milunka bila prava baka koja je okupljala svoju porodicu.
Poslednje dane života Milunka Savić provodi u stanu u Braće Jerkovića koje je dobila od grada Beograda.
Umrla je u 81. godini, 5. oktobra 1973. godine.
"Sećam se bio je petak, oktobar mesec, jako toplo, ja zovem oca i odmah odemo u skupštinu grada da prijavimo da je baba umrla, takav je bio dogovor da bi se ona sahranila sa svim počastima kako dolikuje. Oni nam kažu: "Gde sad u petak, dođite u ponedeljak,"" seća se dobro njen unuk.
Porodica je sahranjuje na Novom groblju u Beogradu.
"Neki su čak našli da su 50 metara od njenog grobnog mesta sahranjeni njeni neprijatelji, ljudi protiv kojih se borila. To je bilo tačno. Ali tu ima neke simbolike, to je njen život," kaže unuk.
Spomenik Milunki Savić prvo je podignut u Jošaničkoj banji. Tek juna 2024. godine, spomenik Milunki Savić podignut je na uglu ulica Meštrovićeve i Braće Jerković, u opštini Voždovac. Ovaj spomenik je otkriven 27. juna 2024. godine, uoči Vidovdana, dana rođenja Milunke Savić.
Na spomeniku je prikazana Milunka Savić sa puškom u desnoj ruci i devojčicom u levoj ruci, simbolizujući njenu borbu u ratovima od 1912. do 1918. godine i njenu brigu o deci, uključujući usvojenu decu i siročad.
Njeni posmrtni ostaci prebačeni su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti.