Spomenko sa 15 izgubio život braneći otadžinu, a otac ga se odrekao: Sad kažu da radi gnusnu stvar na ime poginulog sina

Spomenko Gostić rođen je u Maglaju 15. avgusta 1978. godine. Nije imao priliku da uživa u bezbrižnom detinjstvu. Otac Stojan i majka Milenka se razvode kada je Spomenko imao devet godina. On sa majkom odlazi u selo Gornji Ulišnjak na Ozrenu, gde će živeti sa bakom Vidom Mitrović. Imao je polubrata Dragana, koji je bio Milenkin sin iz prvog braka.

U selu gde je živeo nije bilo škole. Spomenko je svaki dan sa drugovima pešačio osam kilometara do osnovne škole u Maglaju. Oni koji su ga poznavali kažu da je bio vredan, uvek spreman da pomogne. Početkom 1992. godine Spomenku umire majka. Na jesen, sa početkom ratnih sukoba, u granatiranju sela gde je živeo, gine Spomenkova baka Vida, njegov hranitelj. Sahranio ih je obe i na svetu ostao sam.

Ali nije Spomenko gledao kako da se najbolje zbrine i da radi na građenju kvaliteta života, Spomenko je sa 13 godina odučio da brani otadžbinu.

Polubrat Dragan odlazi u otadžbinski rat. Istim stopama kreće i Spomenko kojeg odbijaju da prime u vojsku jer je imao samo 13 godina. Njegovi drugovi sa 16 godina su primnjeni. Spomenko je tako ostao bez drugova za igru. Umesto školske klupe i table, Spomenko je sa svojim nastavnikom delio blato u rovu i zarđalu pušku. Iako je mogao, nije hteo da pobegne iz rodnog sela. Iako dete, rame uz rame sa ostalim borcima branio je rodnu grudu. Dva puta je ranjen.

Ali, kako je rat odmicao pojavio se problem snabdevanja jedinica na izlovanim i teško pristupačnim delovima fronta. Spomenko Gostić je upravo to iskoristio i napravio zapregu. Na selu je zavoleo konje i sa drugom, Slavišom Petrovićem dostavljao je hranu i municiju do fronta. Po potrebi, prevozio je nazad ranjene.

To što nije učestvovao u borbama na prvoj liniji ne znači da je Spomenko bio zaštićen. Ranjen je dok je prevozio hranu za vojsku. Velike kiše su napravile bare duž kolskog puta i on i njegov saborac Slaviša Petrović skrenuli su sa uobičajene putanje. Jedan točak zaprežnih kola je aktivirao protivpešadijsku minu. Geleri su lakše ranili Slavišu dok je je Spomenka okznuo deo mine.

On je posle toga raspoređen u komandu. Da bude kurir. Tada je već postao poznat. Nakon ranjavanja ga je fotografisao Tomislav Peternek. To je prvi trag malog heroja. Ubrzo na Ozren stiže i ekipa Televizije Novi Sad, a novinar Petko Koprivica u oktobru 1992. godine pravi razgovor sa Spomenkom. Nakon toga iz celog sveta stižu pozivi da Spomenko nastavi školovanje i život u miru, daleko od rata. Spomenko je sve pozive odbio. Njegovo mesto bilo je uz njegove ratne drugove.

Jednog martovskog dana Spomenko je krenuo da obiđe stražu. A topot njegovih konja prkosio je kao himna puku granata koje su padale svuda oko njega. Jedna nije promašila.

Prekinula je topot Spomenkovih konja. Ali i topot jednog velikog dečačkog srca.

Nažalost, prilikom jednog napada na linije Vojske Republike Srpske, 20. marta 1993. godine poginulo je pet boraca dok je Spomenko teško ranjen. Rane su bile isuviše teške. Umire i sahranjen je u selu Njiverak.

Sahranjen je na mesnom groblju Gornji Ulišnjak, gde počivaju njegova majka i baka. To mesto, kao i Spomenkovo selo Jovići, danas se nalaze u FBiH.

Kažu da bistri potoci Ozrena više nikada nisu čuli odvažniji dečiji glas. Ispustio je jauk ponosa koji mnoge i danas boli.

Spomenko Gostić posthumno je odlikovan Medaljom zasluge za narod. Nakon što je u ratu ostao sam, Spomenko se pridružio vojsci, gde je prvo bio kurir, a kasnije je razvozio hranu vojnicima.

Posle više od dve decenije od pogibije mladi heroj sa Ozrena dobio je spomen - bistu u Doboju, koja je 20. marta 2014. godine postavljena u porti Hrama Rođenja Presvete Bogorodice.

Spomenko je u ratu dobio nadimak Mali Obilić, ali ne zbog godina, već zbog toga što je mrtve i ranjene drugove izvlačio sa prve linije fronta po kiši granata i metaka.

- Sećam ga se kao dečaka bebećeg lica, kako mi ide u susret na zaprežnim kolima. Pogledao sam ga a on puši i to stvarno uvlači dim i nosi sa sobom veliku torbu punu hrane. Kada je video fotoaparat i on i njegovi saborci šalili su se kako će sada ući u istoriju. Tad je rekao, šta me briga za istoriju, da mi je da sačuvam živu glavu - rekao je Peternek za Kurir.

Malo ko zna da je Spomenko odbio ponudu da ode daleko od rata i živi u tuđoj zemlji bezbrižnim životom, sve dok njegova zemlja ne bude doživela mir i slobodu.

U ratu je izgubio sve: porodicu, dom, detinjstvo i, na kraju, život.

Saborci ga pamte kao neverovatno hrabrog i vrednog dečaka, a ostaće zabeleženo da je odbio ponudu jedne srpske porodice iz Francuske da ga usvoji i odvede da živi sa njima.

Spomenko je, zahvaljujući se, tom prilikom rekao: “Neću da budem dezerter i da ostavljam svoj narod kad je najgore. Biću ovde do kraja, dok ne dočekamo mir i slobodu, a onda… videćemo.”

Želeo je da radi sa konjima kad se rat završi, ali nije to dočekao

"Kad se rat završi vratiće mi kočije s kojima sam radio i na taj način ću da zarađujem novac".

Ovako je Spomenko govorio u jednom intervjuu

"Imamo mnoge slučajeve gde je bilo teško, ali se sve opet nekako izdrži. Imao sam slučajeve da se nagazio na minu, naišao sam i odbila je prvi točak. Ovo mi je druga rana, mene je bacila detonacija i tu me je geler okrznuo, ali opet se sve savlada.

Tukli su me mecima, ali i to sam izdržao. Kažem da mi ovde dobro i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se sa vojskom, spavam... Nemam oca nemam majke, ostao sam samo sa babom, ali je ona poginula baš kod ove kuće tu", rekao je on svojevremeno u jednom intervjuu.

"Moj zadatak je da izvozim ranjenike, prevozim municiju i hranu, a sad pošto imamo manjak kurira morao sam da pređem da budem kurir, pa je jedan stariji preuzeo kočije. Ali te kočije će mi se jednog dana vratiti", rekao je ovaj dečak.

Po načinu na koji je pričao videlo se da se trudi da bude hrabar, koliko je to moguće kada besne ratni sukobi.

"Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to. Uvek imam oružje. Non stop napadaju, ali neće dugo", rekao je on.

Za ljude koji nisu otišli na ratište već vreme provode po kafićima, Spomenko je rekao da su sve to kukavice.

"To su izdajice svog naroda. Ja sam se dobrovoljno javio da pomognem svom narodu da se oslobodimo od neprijatelja", pričao je on.

Posle rata je želeo da nastavio da radi sa svojim kočijama i da pomaže drugim ljudima.

Kako se o Spmenka ogrešio njegov otac?

Prema pojedinim navodima u medijima, Spomenko je imao oca, ali to nije ni znao. On ga se odrekao kada je imao 4 godine, a danas prima penziju na ime poginulog sina, prenosi Telegraf.