Baki kod Sjenice umrlo 3 dece, zaboravljena od svih, dane provodi u patnji: Već 22 godine nema nikoga da joj pređe prag

Mala, oronula kuća, sa raspuklim zidovima i prozorima kroz koje zimi probija ledeni vetar, dom je bake Pembe Šabanović (83). Već 22 godine, sama i zaboravljena od svih, vodi tih, sumoran život, bez ijednog čoveka na svetu da joj pokuca na vrata i upita kako je.

Nekada je njen dom bio ispunjen smehom dece, radošću i životom. Imala je troje dece, dva sina i ćerku, i svako od njih bilo je njena radost, njen ponos i razlog da ustaje svakog jutra. Ali sudbina je imala drugačije planove. Jedno po jedno, njena deca su odlazila, prerano, ostavljajući majku u suzama i beskonačnom bolu. Gubitak sina, pa drugog sina, i na kraju ćerke, slomio je ovu staricu na najsuroviji mogući način. Kada joj je preminuo i suprug, ostala je potpuno sama, bez igde ikoga da joj pruži ruku, da s njom podeli reč utehe.

Prolazili su dani, meseci, godine, a vrata njene kuće retko ko bi otvorio. Struja i voda odavno su postali luksuz o kojem je mogla samo da sanja. Noći su joj bile najteže – u tišini mraka, uz svetlost sveće, razgovarala je sa slikama svoje dece, moleći Boga da joj podari snagu da izdrži još jedan dan.

Međutim, u njen dom ipak je stigao tračak svetlosti. Veliki humanitarac Hido Muratović, čovek plemenitog srca, nije zaboravio baku Pembu. U danima pred Ramazan, kada se dobrota umnožava i kad su srca ljudi međusobno povezanija, posetio ju je i doneo joj malo radosti. Zahvaljujući njemu i humanim ljudima koji su čuli njenu tužnu priču, ova napaćena starica ponovo je osetila da nije sama, da neko misli na nju, da nije potpuno zaboravljena.

Njene oči, umorne od suza, ni tada nisu mogle da sakriju svu bol koju nosi u srcu. Ipak, kroz svu tugu, na licu joj se mogao videti tračak nade – nada da još uvek postoje dobri ljudi, da nije prepuštena surovoj sudbini bez ijedne ruke koja bi joj pomogla.

Sama sam. Nikog živog nema. Da mi nije odozgo ove dece da me gledaju, ja bih umrla, ne bi znao niko gde sam. Ali gledaju me, Bog im dao. Imala sam troje dece, dva sina i ćerku, i svi su mi pomrli. Da mi je bar jedno dete živo... Bolje da umrem nego da živim, šta da živim? - izgovara slomljena starica dok joj suze klize niz lice izborano od patnje.

Njena mala penzija jedva je dovoljna za osnovne potrebe, a ono malo hrane što kupi brzo se potroši. Komšije, koliko mogu, pomažu joj, ali i oni su ljudi skromnih mogućnosti. Tek odnedavno, zahvaljujući njima, u njenoj sobici ponovo gori svetlo – uz pomoć agregata uspeli su da joj omoguće bar malo topline i osećaj sigurnosti.

Za Ramazan, Hido Muratović doneo joj je nekoliko kesa sa hranom i novac koji su prikupili humani ljudi. To nije moglo izbrisati godine tuge i samoće, ali je baki Pembi dalo utehu – da postoje oni koji nisu okrenuli glavu, koji su spremni da pomognu.

Sa suzama u očima, sklopljenih dlanova, zahvalila se svima koji su je se setili, koji su joj bar na trenutak ulepšali dane. Njene reči nisu bile duge, ali su bile duboke, iskrene i protkane osećanjem zahvalnosti:

Hvala vam, deco moja, Bog vam dao zdravlje i sreću...

I dok su ljudi koji su joj doneli pomoć odlazili, ona je ostala na pragu svoje kuće, mašući im i gledajući za njima, sa nadom da će se opet vratiti, da će opet neko pokucati na njena vrata. Jer, čovek može živeti i u siromaštvu, ali samoća je ono što ga zaista slama.