Bio cenjeni muslimanski doktor, pa postao popularan kad je ukrao omiljenu srpsku pesmu: Skončao na bini dok ju je pevao

Himzo Polovina bio je jedan od napoznatijih skupljača i izvođača starogradske pesme. Njegov rad se karakteriše kao autentično muzičko nasleđe Bosne i Hercegovine. Naime, postao poznat kao doktror kojeg je krasio glas slavuja. Preko dana je nosio beli mantil i pomagao ljudima, a uveče bi ih uveseljavao u kafani. Himzo nije učestvovao u trci za estradnu popularnost, za njega je muzika bila najveći lek. Svojim pacijentima nikada nije prilazio samo kao lekar, bio im je prijatelj i zabavljač.

Rođen je 1927. godine u Mostaru u kvartu Donja Mahala. Svoja prva muzička saznanja stekao je još kao dete od oca Mušana koji je, takođe, bio vrlo muizikalan.

Posle Drugog svetskog rata Himzo prelazi u Sarajevo da studira medicinu i igra folklor. Svirao je violinu, a kao student Medicinskog fakulteta 1950. godine bio je član Studentskog KUD „Slobodan Princip Seljo", a nastupa i sa KUD „Ivo Lola Ribar", KUD „Proleter“, ZKUD „Vaso Miskin Crni", KUD „Miljenko Cvitković", te za amaterska društva koja su imala muzičke multietničke programe.

Tokom svoje pevačke karijere završava studije medicine i postaje doktor specijalista - neuropsihijatar. U praksi uspešno primenjuje metode psihijatrije, socioterapije i muzikoterapije. Užem krugu medicinskih stručnjaka poznati su njegovi naučni radovi iz pomenutih oblasti objavljenih u stručnim publikacijama. Postao je cenjen lekar u Bolnici za mentalnu rehabilitaciju Jagomir u Sarajevu.

Igrom slučaja 1953. godine položio je audiciju na Radio Sarajevu i ušao u jato besmrtnih slavuja sevdaha. Postao je radio pevač i pored neartikulisanog izgovora glasa "r".

- Bila je zima, januar mesec. Dok sam čistio sneg sa grupom studenata, neko je doneo glas da je taj dan u deset sati audicija na Radio Sarajevu. To mi se svidelo na prvu, ko velim - bolje da pevanjem zaradim za džeparac nego da čistim sneg - pričao je legendarni Himzo.

- Tad se pevalo i snimalo uživo, nije bilo magnetofonskih traka. Bila je to srećna okolnost za mene, žiri je poverovao mojim emocijama i pored "šprehfelera". Iako nisam odgovarao kriteterijumima radija, dobio sam vrhunskog pedagoga Jozu Penavu. I tako, sve od tih prvih snimaka, mnogo više sam voleo da pevam uživo nego da snimam. Voleo sam se angažujem kroz pesmu i emotivno i intelektualno.

Prve pesme je upio od poznatih pevača iz svog rodnog kraja, naročito od Sevde Katice koja je na vest o Emininoj smrti izustila stihove:

"Umro stari pjesnik, umrla Emina,

ostala je pusta bašča od jasmina.

Salomljen je ibrik, uvelo je cvijeće,

pjesma o Emini nikad umret' neće."

Te stihove je Himzo dodao kao poslednju strofu na one legendarne Šantićeve "Emine" i snimio na jednoj od svojih prvih ploča. Upravo ta pesma je postala njegova "ličns karta".

Tokom dvadesetogodišnje diskogragske karijere snimio je 20-ak singlova i šest albuma sa stotinama starih i novih sevdalinki. Mnoge pesme iz opusa Himze Polovine dobile su popularizaciju u nekom novom ruhu. Goran Bregović je u filmu "Kuduz" promovisao pesmu "Žute dunje", zapravo pesmu "Volelo se dvoje mladih" koju je Himzo snimio početkom 60-ih u orijentalno-sevdalijskom ruhu uz ansambl Ratomira Petkovića.

- Mnogi bi da pevaju sevdah, ali današnji pevači nemaju doze u melizmima. U sevdalinci treba imati meru, kad se može i koliko se može ići sa ukrasima - govorio je Himzo.

Ispod intelektualne fasade krio se vrcav duh, pravi šeret. Pacijentima je pričao viceve, često i svoje dosetke, pevao im pesme koje teše i leče dušu ili makar krate muke.

- Snimao sam i pevao pesme koje su rezultat našeg narodnog trajanja. Te pesme su za našeg čoveka melem na svaku ranu. To sam znao i pre nego što sam postao lekar.

Preminuo je sa pesmom na usnama, na koncertu u Plavu 5. avgusta 1986. u svojoj pedeset devetoj godini. Poslednja pesma koju je zapevao bila je upravo "Emina", i to posle nekoliko bisova. Tako je utihnuo sevdalija kratkog veka i večitih pesama, umetnik i intelektualac koji je svojim blagim pogledom i lelujavim glasom smirivao i najnemirnije ljude.

Ukrao čuvenu sprsku pesmu

Negde oko 1950. godine u šumadijskim kafanama bila je popularna pesma „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, danas poznatija kao „U lijepom starom gradu Višegradu“

Odvajkada je u Šumadiji postojao kult kafanske pesme. Tako je negde oko 1950. godine u šumadijskim kafanama bila popularna pesma „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, danas poznatija kao „U lijepom starom gradu Višegradu“. Tu pesmu napisao je Dragiša Nedović, narodni pesnik, kompozitor i tekstopisac (1916-1966), autor mnogih pesama za koje se do skoro mislilo da su izvorne.

Međutim, ni jedna pesma nije na svojevrsan način obeležila vreme u kome se tada živelo, kao što su dogodovštine oko njenog nastanka. Iz nje je izbačena Srbija, to jest strofa:

„Ustaj isprati me moram da putujum, u Srbiju idem svome rodnom gradu, za tobom ću Kiko večno da tugujem, zašto sam te samu ostavio mladu“.

A za to je zaslužan upravo Himzo Polovina.

Naime, u nekada kultnoj kafani „Park“ nastupao je u ono vreme čuveni pevač Rade Bajić. Među gostima se našao i Himzo Polovina. Kada je čuo pesmu pozvao je Bajića, da mu je za stolom otpeva. Ismet Alejbegović Šerbo, nadaleko čuveni harmonikaš zapisivao je note i tekst pesme.

Po povratku u Sarajevo Himzo Polovina je za „Radio Sarajevo“ snimio pesmu pod nazivom „U lijepom starom gradu Višegradu“. Ali Srbije i Kike u njoj nije bilo.

Kao muslimanski nacionalista Polovina je posle Drugog svetskog rata osuđen i odležao je robiju.

Da li mu je zato zasmetala Srbija nije poznato, ali niko nije primetio logički nedostatak da se on u pesmi vraća „Evo sam ti došo sedim na Bikavcu“, tako da je i literalna vrednost pesme značajno umanjena. U središtu priče je devojka Kika, koja se posle odlaska Šumadinca u rodni i povratka u Višegrad udaje i odlazi iz tog grada.

Nedović je brže bolje otišao u Sarajevo i poneo dokaz iz SOKOJ-da je pesma zaštićena pod imenom „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, ali nije smeo mnogo da „talasa“, zato što je njegov brat bio Infobirovac i bili su pod obradom OZNE.

Na sledećem izdanju potpisan je kao autor, ali bez Srbije. I dan danas pesma je zaživela u narodu, oskrnavljena a legenda pokojni Rade Bajić znao je u šali da kaže „prodao sam najlepšu srpsku pesmu za deset ćevapa“, ne mogavši sebi da oprosti što je dozvolio da ga Polovina i Šerbo iskoriste i bukvalno prevare.

Stil / Espreso / Telegraf / Wikipedia