"Uskoro ćeš napuniti 40, više me ne privlačiš kao žena pa sam našao drugu": Rekao mi je muž ne sluteći šta će ga snaći

Tatjana se sa suprugom pripremala za godišnjicu. Kupila je novu haljinu i planirala da provede romantično veče. Najmlađa ćerka Nastja tražila je dozvolu da prenoći kod prijateljice, a njen sin je već godinu dana živeo odvojeno. Ovo veče je trebalo da bude samo njihovo.

Tanja je htela da ugodi svom mužu, pa mu je kuvala omiljena jela, ispekla čokoladnu pitu sa narandžama za desert, pitajući se da li će imati vremena da stignu do deserta... Predosećajući romantiku predstojeće večeri, Tatjana se našminkala, raspustila dugu kosu boje mlečne čokolade i obukla večernju crvenu haljinu. Moj muž je voleo crvenu boju. I dopao mu se stil haljine. Stavivši ogrlicu koju joj je muž poklonio za njihovu desetogodišnjicu, Tatjana je srećna otišla da postavi sto.

Andrej je kasnio na posao. Nervozno pogledavši na sat, Tanja se zapitala da li je zaboravio na njihov odmor? Da li je sve u redu? Zašto je nisi ni nazvao i upozorio je da ćeš se vratiti kasnije?

Kada su se vrata otvorila, žena je požurila da dočeka svog muža. Bila je iznenađena što nije kupio cveće, jer joj je za svaku godišnjicu poklanjao buket snežno belih hrizantema.

- Gde ćeš sva doterana? Ideš li u pozorište ili tako nešto? – upitao je Andrej.

Moj muž je ipak zaboravio. Ali to je u redu. Previše je radio u poslednje vreme. Nije ni čudo što vam je taj datum izbegao. Ovo neće sprečiti supružnike da se dobro provedu zajedno, prisećajući se kako su se upoznali...

- Andrej, danas imamo godišnjicu. Dvadeset godina braka. Spremila sam večeru. Operi ruke i idemo za sto.

"Godišnjica..." čovek je glasno izdahnuo i spustio se na otoman u hodniku. - Dvadeset godina... i sve u kanalizaciju. Ok. Nema smisla žaliti za nečim što se nikada ne može vratiti.

- Kako to misliš? "Uopšte te ne razumem", zabrinula se Tanja.

- Tanja, umoran sam od zavaravanja. Neću tući okolo. Mi smo odrasli. Ja sam već u pedesetim, a ti ćeš uskoro napuniti četrdeset. Kad smo se upoznali, bila si lepa mlada devojka, okrenula si mi glavu, ali vremena se menjaju. Ukusi i preferencije takođe. Živeli smo zajedno dvadeset godina i podigli tako divnu decu. Deca su porasla i ti si ostarila. Više me ne privlačiš kao žena, pa odlazim. Imam još jednu već nekoliko meseci. Sa njom sam nestao, a ne na poslu. Ona je... drugačija. Razumeš? Ona ne pokušava da mi ugodi... Sa njom se ponovo osećam živim i mladim. Sada razumem kako moje reči zvuče. Možeš me psovati, ali ništa se ne može promeniti. Odlučio sam i neću odustati. Ovaj stan je uknjižen na tvoje ime. Neću da je uzmem i da delim imovinu. Živi ovde sa svojom ćerkom, a ja... idem kod nje. Nadam se da ćeš razumeti moju situaciju i pokušati da razumeš.

Mužev razvučeni monolog prerastao je u kakofoniju nejasnih zvukova. Gledajući svog muža, Tatjana nije mogla ni o čemu da razmišlja. Vrtelo joj se u glavi, a jedino što je želela je da se zatvori od svega... da premota vreme unazad i da ne čuje sve te okrutne reči.

- Jesi li imao drugu? – bilo je jedino što je Tatjana mogla da iscedi iz sebe.

- Bio je. Vera je posebna. Svidela bi ti se. Ona pomalo liči na tebe kad si bila mlada. Jednako lepa i svrsishodna. Ona ima dobro srce i siguran sam da ću se sa njom ponovo osećati srećnim. Zato danas odlazim. Molim te oprosti mi. Teško je sve ovo reći tako direktno. Da si sada napravila scenu, bilo bi lakše...

Tatjana se samo osmehnula kroz svoju gorčinu. Kada je njen muž ušao u sobu da spakuje stvari, žena se pogledala u ogledalo. Svakako se promenila, ali ne i ostarila. Vodila je računa o sebi, pazila na svoju figuru i mogla je mnogim mladim devojkama da pobegne za svoj novac. Misleći da to uopšte nije njena krivica, žena je odlučila da ne lije suze. Bilo bi glupo kriviti sebe što je vaš muž skrenuo levo. Ako ga srce zove u tom pravcu, neka bude.

Ušavši u sobu, Tatjana je ćutke pomogla mužu da spakuje stvari. Ovo ponašanje njegove žene je veoma iznenadilo Andreja. Čak je odlučio da je i ona sama odavno želela da se rastane, zbog čega je tako mirno prihvatila predstojeći razvod.

- Nećeš me ni kriviti? – namršti se čovek.

"Još je zima... uzmi malo tople odeće da se ne smrzneš, a možeš se vratiti po ostalo kasnije", odgovorila je Tatjana, čak i sada nastavljajući da pokazuje zabrinutost.

Andrej se i sam razbuktao. Mislio je da će njegova žena baciti bes, da postane histerična, da viče na njega i da ga krivi za sve smrtne grehe, ali to se nije dogodilo. Žena se ponašala kao da joj ništa od ovoga uopšte nije bilo važno, kao da je njegov odlazak ništa drugo do službeno putovanje.

- Tanja, jesi li ozbiljna? Pa, nazovi me kopile, bar me vređaj. Ne mogu tek tako da odem.

- Za šta? – U Tatjaninom glasu nije bilo nijedne emocije. Shvatila je da se bol ne može izliti suzama i odmah je zabranila sebi da plače. - Ti si bio moj izbor. Možda sam nešto propustio. Bili smo srećni zajedno, pa zašto onda uništavati sve prijatne uspomene? Možda nismo provodili dovoljno vremena zajedno u poslednje vreme, ali da li se to može popraviti? Ostaćete otac naše dece i prijatno sećanje na proživljene godine. Neću da te psujem. Štaviše, želim ti sreću, Andrej. Nadam se da ste napravili pravi izbor i da nećeš pobeći od one kojoj sada odlaziš. Budite srećni i ne dozvolite da svakodnevica pokvari tu sreću.

Tatjana oseti kako joj srce pecka. Ušla je u kuhinju, zgrabila radnu ploču rukama, stežući je tako čvrsto da su je čak i prsti boleli, i progutala svu gorčinu. Pokušavajući da diše dublje, Tanja se postepeno smirila. Čula je kako su se ulazna vrata zalupila, signalizirajući da je stavljen kraj njenoj vezi sa mužem. Tačka bez povratka je dostignuta. Njihova velika, prijateljska porodica više nije tu. Jedino nisam mogao da shvatim kako da sve ove informacije pravilno prezentujem deci.

Pošto nije imala apetita, Tatjana je stavila pripremljenu hranu u frižider, ušla u sobu i srušila se na krevet u večernjoj haljini. Kada je zaspala, Tanju je probudila buka iz kuhinje. Ona je skočila i požurila da proveri šta se dogodilo.

- Mama, žao mi je. Nisam hteo da te budim. Ispustio sam poklopac lonca. Kako ste se proveli juče? – upitala je ćerka sa osmehom. - Zašto se nisi ni presvukao? Ona je tako lepa!

- Nastja, treba da znaš da se Andrej i ja razvodimo. Juče je rekao da je našao drugu ženu i pustio sam ga. Samo nemoj da se ljutiš na njega. On ostaje tvoj otac. Naša veza je prekinuta, ali to ne znači da i vi treba da prestanete da komunicirate. Oprostio sam mu i pustio ga.

- Kako je pustila? - planula je Nastja. Devojčica je imala samo šesnaest godina. Sve je shvatala preozbiljno i smatrala je da je postupak svog oca prava izdaja. Gledajući svoje roditelje, Nastja je bila sigurna da se vole, ali sada je ovo samopouzdanje nestalo.

- Ovo se dešava u životu. Nije se desilo ništa fatalno. S vremena na vreme će doći u posetu... Ne nameravam da budem neprijateljski prema njemu. Ali treba da znaš nešto drugo – ne pokušavaj da nateraš oca da se vrati sa tvojim bratom. Neću ga prihvatiti nakon onoga što se desilo. Svaka osoba ima svoj tabu. Za mene je ovo izdaja.

Nastja je požurila da zagrli svoju majku. Devojka je htela da upozna oca i udarila ga je po glavi, ali nije htela da to uradi. Za razliku od svoje majke, Nastja je Andreja smatrala pravim izdajnikom i nije želela da komunicira sa njim. Život nije "Ljubav i golubovi" gde možeš da prošetaš, a onda se vratiš mirne duše i pretvaraš se da si upravo pogrešio.

Sin je prihvatio očev odlazak ništa bolje od ćerke. Iako je Tatjana pokušala da objasni deci da ne treba da se ljute na oca i da prestanu da komuniciraju s njim, niko nije hteo da sluša. U njihovim očima, čovek je bio pravi izdajnik, kome nikako nisu hteli da oproste. Neće postati neprijatelji, ali nisu hteli da stvaraju iluziju sreće. Otac je napravio svoj izbor – to je njegovo pravo. Deca su imala pravo da naprave svoje.

Sam Andrej nije bio posebno voljan da komunicira sa decom. Shvatio je svoju krivicu pred njima, ali se zov tela pokazao jačim od njega. Ili ga je možda Vera nekako opčinila?

Tatjana je započela novi život. Skoro ništa se nije promenilo, ali imam više vremena za sebe. Mogla sam da prisustvujem izložbama i raznim događajima na koje ranije nisam išla jer nisam želela da uznemirim svog muža. Andrej je mnogo radio i retko je imao vremena da pobegne. Žena je mislila da ako on ne može, onda bi bilo bolje da ni ona ne ide... ali sada je ništa nije moglo zaustaviti.

Na jednoj od izložbi Tatjana je upoznala umetnika. Ispostavilo se da je Jurij zanimljiva osoba. Sa njim se moglo razgovarati ne samo o slikarstvu. Šetajući s njim u parku i razgovarajući o eri postmodernizma, Tatjana se pitala – kada je poslednji put razgovarala sa svojim mužem tako lako i jednostavno. Verovatno, zvona za uzbunu već dugo zvone, ali niko nije pokušao ništa da promeni.

Tatjana je odbila Jurijev poziv da pođe sa njim u Bugarsku - prvo, nije htela da ostavi ćerku samu, a drugo, nije bila spremna da se tako brzo zbliži sa muškarcem. Ona i njen muž još uvek nisu podneli zahtev za razvod. Jurij je razumeo, tako da nije vršio pritisak na Tatjanu. Obećao je da će, čim se vrati u grad, svakako pozvati i pozvati je na šoljicu kafe. Tatjani se dopao umetnikov slobodan životni stil, ali je navikla na svoj dom i nije želela ništa da promeni tako radikalno. Iako je muž izjavio da su deca već odrasla, roditelji su im i dalje potrebni. Andrej to možda nije shvatio, ali Tanja je bila majka... videla je da je čak i njenom sinu potrebna podrška.

Mesec dana kasnije, Andrej i Tatjana su se razveli. Čovek je obećao da će nastaviti da izdržava decu i da će plaćati izdržavanje za svoju ćerku još dve godine.

- Ako ti nešto treba, samo mi reci. Novac nije problem. Dobro zarađujem.

Tatjana je samo klimnula glavom. Nije htela da ostane blizu svog muža i da dugo komunicira sa njim, jer nije mogla u potpunosti da otpusti svoja osećanja prema njemu. Možda je žena bila monogamna? Ili možda jednostavno nije mogla da prekine naviku?

Šest meseci kasnije, Jurij je pozvao Tatjanu i pozvao je da sedne u kafić. Čovek je rekao da ga je susret sa Tatjanom inspirisao da otvori umetničku školu. Odlučio je da se skrasi na jednom mestu i bilo bi mu drago da češće komunicira sa Tanjom. Žena nije odbila i čak se dobrovoljno prijavila da pomogne u organizaciji škole. U slobodno vreme sastajala se sa Jurijem, razgovarala sa njim o projektu i davala zanimljive predloge. Muškarac i žena su se prebrzo zbližili, razumeli su se na prvi pogled, ali Jurij nije požurivao Tatjanu. Voleo je samo da komunicira sa ženom, a plašio se da i to ne izgubi. I ženina deca su upoznala umetnika, dopao im se, a ćerka je jednog dana nagovestila majci da treba da razmisli o tome.

- Videla si kako te gleda? Ti i tata ste bili divan par, naravno, ali... on živi dalje. I ti bi trebalo.

Tatjana se nasmešila i klimnula glavom. Ćerka je u pravu - vreme je da se jednom zauvek otpusti prošlost. Pristala je da ide na sastanak sa Jurijem i nije požalila ništa, za razliku od Andreja. Videvši svoju bivšu ženu sa drugim muškarcem, čovek je planuo od ljubomore. Pogledao je Tatjanu spolja i shvatio da je njegov "zamor" od supruge izazvan glupim predrasudama. Shvatio je i nešto drugo: ona mu to neće oprostiti. Neće mu se vratiti. Nije imalo smisla ni pokušavati.

Odnos muškarca sa Verom brzo je propao, jer žena nije ni pomišljala da brine o njemu, kao što je to činila njegova bivša žena. Tražila je samo pažnju, ali ništa nije dala zauzvrat. Kao rezultat toga, Andrej se preselio da živi u zemlji. Trudio se da održi komunikaciju sa decom i sa strane je posmatrao kako njegova bivša žena počinje da se smeši nekako drugačije... ne onako kako je ona sa njim.

Jurij, za razliku od Andreja, ne samo da je prihvatio Tatjaninu brigu i pomoć, već ju je podržavao i štitio u svemu. Nije želeo da propusti ženu koju mu je sama sudbina poslala i obećao je sebi da će učiniti sve da Tarjana bude srećna i da se češće smeje. Juriju je bilo žao Andreja, ali duboko u sebi bio je srećan, jer da njen bivši muž nije pobegao iz porodice, Jurij ne bi imao šanse.

Bonus video: