Po je imao 27 kad je oženio rođaku od 13: Sahranio je nevinu, pa razvio bolestan odnos s njenom majkom, a svojom strinom

Nijedna biografija Edgara Alana Poa ne bi bila potpuna bez osvrtanja na često neobične okolnosti koje su obeležile njegov život. Iako je danas univerzalno cenjen i poštovan, njegov put bio je težak i često ispunjen tugom, siromaštvom, nesrećom i smrću mnogih voljenih osoba. Možda je sudbina ironično odredila da upravo tako inventivan pisac, poznat po pričama o misteriji, ubistvu i mračnim temama, i sam vodi život poput junaka svojih dela.

Po je bio oličenje "gladnog umetnika", čoveka koji je bukvalno živeo i umro za svoju umetnost. Ove neobične i zapanjujuće činjenice pomoći će da se bolje razume – ko je bio Edgar Alan Po?

Po je ostao siroče sa samo dve godine

Edgar Alan Po rođen je u Bostonu 19. januara 1809. Njegovi roditelji, Dejvid i Eliza, bili su pozorišni glumci koji su često putovali istočnom obalom SAD. U leto iste godine, Po, njegovi roditelji i stariji brat Henri preselili su se u Njujork. Šest nedelja kasnije, njegov otac Dejvid, alkoholičar, napustio je porodicu. Eliza se tada preselila u Ričmond, gde je nastavila da nastupa u pozorištu, ali je ubrzo obolela od tuberkuloze i preminula 8. decembra 1811.

Iako tačan datum nije poznat, veruje se da je njegov otac preminuo tri dana kasnije u Norfolku. Eliza je u decembru 1810. rodila ćerku Rozali. Nakon njene smrti, troje dece je razdvojeno – Henri je poslat kod dede i babe u Baltimor, dok su Edgar i Rozali završili u različitim porodicama u Ričmondu.

Poov odnos sa starateljem bio je duboko disfunkcionalan

Edgar Alan Po je odrastao u domu Džona i Franses Alana, dugogodišnjih stanovnika Ričmonda. Prezime "Alan" u njegovom imenu potiče upravo od njih. Džon Alan je bio umereno uspešan trgovac, sve dok 1825. nije nasledio veliko bogatstvo od strica. Ipak, smatrao je da se obogatio sopstvenim trudom, bez mnogo formalnog obrazovanja, i taj stav preneo je na Poa. Njihov odnos bio je napet još od Poovih tinejdžerskih dana.

U pismu koju je 1824. godine poslao Edgarovom bratu, Alan piše:

"Zašto sam toliko dugo trpeo njegovo ponašanje, pravo je čudo. Dečak ne pokazuje ni trunku naklonosti prema nama, ni mrvu zahvalnosti za svu moju brigu i dobrotu. Dao sam mu mnogo bolje obrazovanje nego što sam ga sam ikada imao."

Odnos je postao još gori kada se Po upisao Univerzitet. Alan mu je dao samo deo potrebnog novca za školovanje, zbog čega je Po pokušao da zaradi na kockanju, ali se samo zadužio za 2.000 dolara. Kada su poverioci tražili da Alan plati dug, on je to odbio i izbacio Poa iz škole posle samo jednog semestra. Kada mu je zatim ponudio besplatnu radnu poziciju u svojoj trgovačkoj firmi, Po je pobegao u Boston sa snom da postane pesnik.

Po je jedini uspeh u karijeri imao u vojsci

Poput mnogih njegovih planova, ni odlazak u Boston da postane pesnik nije bio realan. Sa 18 godina sam je objavio zbirku "Tamerlan i druge pesme", ali nije imala nikakav uspeh, a Po je ubrzo ostao bez novca. Bez obrazovanja i praktičnih veština, jedina opcija bila mu je vojska, u koju je stupio u maju 1827.

Prijavio se pod lažnim imenom "Edgar A. Peri" kako bi izbegao da ga pronađu Džon Alan i poverioci iz Virdžinije. Iako neočekivano, Po se odlično snašao u vojsci – služio je na tri lokacije, uključujući Fort Moltri u Južnoj Karolini, koji će kasnije postati inspiracija za njegovu priču "Zlatni bubašvab". Smatran je pouzdanim i sposobnim, brzo je napredovao do čina narednika-majora.

‘Tamerlan’ je danas sveti gral američke književnosti

Poov prvi pokušaj da ostvari pesnički uspeh bila je zbirka "Tamerlan i druge pesme", koju je sam objavio 1827. godine pod pseudonimom "Jedan Bostonski pesnik". Njegov izdavač, Kalvin Tomas, uglavnom se bavio štampanjem reklama i etiketa za apoteke. Knjiga nije imala nikakvu distribuciju niti je bila zvanično recenzirana, pa je ubrzo pala u zaborav.

Čak je i Poov prvi književni biograf, Rufus Grisvold, sumnjao da je knjiga uopšte postojala – sve dok se jedan primerak nije pojavio u Britanskom muzeju 1876. godine. Od oko 50 prvobitno štampanih primeraka, danas je poznato da postoji samo 12. Stručnjak za retke knjige, Fransis Valgren, izjavio je za Baltimore Sun da je "Tamerlan" "sveti gral američke književnosti iz 19. veka". Na aukciji u Kristiju 2009. godine, jedan primerak prodat je za 662.500 dolara, oborivši prethodni rekord za najskuplju američku knjigu – koji je takođe držao drugi primerak "Tamerlana".

Po je namerno izbačen iz armije

Iako mu je vojska pružila stabilnost, Po se nakon dve godine služenja zasitio i odlučio da napusti armiju kako bi upisao Vojnu akademiju Vest Point. Njegov komandant bio je voljan da mu pomogne, ali pod uslovom da se pomiri sa Džonom Alanom, što se nije dogodilo.

Tek posle smrti Alanove supruge 1829, Po je uspeo da se upiše u Vest Point, zahvaljujući odličnim preporukama iz vojske. Međutim, brzo je shvatio da mu vojni život ne odgovara. Nakon solidnog prvog semestra, rešio je da se namerno izbaci – nije izvršavao naredbe i ignorisao je svoje dužnosti. Konačno, 8. februara 1831. godine, Po je izbačen sa akademije zbog nediscipline. Urbanom legendom se priča da se na vojnoj vežbi pojavio potpuno nag, ali to nije tačno.

Kada je Džon Alan saznao od vojske da je Edgar potajno bio regrutovan već dve godine, bio je ogorčen i zgrožen. Takav potez nije bio samo ponižavajući za bilo koga iz višeg društvenoj sloja, već se odnosilo i na samog Alana, koji je zapravo naterao Poa na očajnički korak. U početku je odbijao da razgovara sa njim, ali su se pomirili na sahrani Alanove žene. Međutim, jedan događaj je trajno prekinuo njihov već poljuljan odnos.

Po se dogovorio s narednikom Semjuelom Grejvsom da će mu platiti kako bi ovaj odslužio ostatak njegovog vojnog roka, omogućavajući Pou da umesto toga pohađa Vest Point. Kada je došlo vreme da isplati dug, Po je počeo da ga zavlači i na kraju sugerisao da će pokušati da dobije novac od svog staratelja, Džona Alana, ali da će to potrajati jer „gospodin Alan retko kada bude trezan.“

Godine 1830. Grejvs je lično suočio Alana i pokazao mu Poovo pismo. Dug je isplaćen, ali je Alan od tada odbijao da odgovori na bilo koje Poovo pismo, ma koliko ono bilo očajničko ili pokajničko. Alan se ponovo oženio ženom s kojom je imao dvoje vanbračne dece i dobio zakonitog naslednika.

Po ipak nikada nije prestao da se nada pomirenju. Kada je 1834. čuo da je Alan na samrti, posetio je njegov dom, nasilno prošao pored Alanove supruge i ušao u sobu. Međutim, kada se približio njegovom krevetu, Alan mu je zapretio štapom i naredio mu da odmah nestane. Po se nije našao ni u jednoj stavci Alanovog testamenta.

Po se oženio svojom trinaestogodišnjom sestrom od strica kada je imao 27 godina

Nakon što je izbačen sa Vest Pointa, Po se preselio u Baltimor i nastanio u kući Marije Klem, svoje tetke i sestre svog pokojnog oca, Dejvida Poa. U domaćinstvu su živeli Po, njegova tetka Marija, njena majka Elizabet i njena deca Henri i Virdžinija. Iako je porodica bila gotovo jednako siromašna kao i sam Po, imali su Elizabetinu penziju od države Merilend, koja im je omogućavala krov nad glavom.

Uprkos teškim okolnostima, Marija je bila veoma podržavajuća prema Poovoj književnoj karijeri i od milošte ga je zvala "Edi". Po je, takođe, postao veoma privržen Virdžiniji, ali priroda njihovog odnosa i dalje je predmet istorijskih raspava. U avgustu 1835. Po je napustio Baltimor i otišao u Ričmond gde je dobio posao novinara. Obećao je da će, čim bude u mogućnosti, poslati novac kako bi se Marija i Virdžinija pridružile njemu (Elizabet i Henri su do tada već preminuli).

Poovo zaposlenje ubrzalo je preseljenje porodice Klem u Ričmond, i 16. maja 1836. Edgar Alan Po se oženio svojom trinaestogodišnjom sestrom od strica. Rasprava o tome koliko je ovaj brak bio ispravan traje do danas, od tvrdnji da je brak konzumiran kada je Virdžinija napunila šesnaest godina, ali se na kraju ispostavilo da je umrla kao devica.

Po je imao ozbiljne probleme sa alkoholom

Edgar Alan Po nije bio tipičan zavisnik. Često bi ostajao trezan mesecima, pa čak i godinama. Međutim, kada bi počeo da pije, nije mogao da se zaustavi. Prvi urednik koji ga je zaposlio u časopisu Southern Literary Messenger, T. H. Vajt, brzo ga je otpustio zbog opijanja. Bio je toliko impresioniran Poovim talentom dok je bio trezan da mu je dao drugu šansu i ponovo ga zaposlio u oktobru 1836, pod uslovom da ostane trijezan. Po je izdržao tek do januara 1837, kada je pod pritiskom dao ostavku.

Još iz studentskih dana, njegove kolege su pamtili kako bi Po „zgrabio punu čašu, bez vode i šećera, i iskapio je naiskap. To ga je obično potpuno onesposobljavalo; ali ako ne, retko bi nastavljao dalje.“

Njegov blizak prijatelj, Tomas Dan Ingliš, svedočio je 1839. da je Po ležao u jarku u Njujorku:

„Jedne noći, dok sam se vraćao kući, ugledao sam nekoga kako se bespomoćno batrga pokušavajući da se podigne iz jarka… Na moje potpuno zaprepašćenje, shvatio sam da je to Po… Tri dana kasnije, kada sam ga ponovo video – jer, koliko se sećam, naredna dva dana se nije pojavljivao na poslu – bio je silno posramljen i rekao da se to retko događa i da se nikada neće ponoviti.“

Nažalost, kako su mu životne okolnosti postajale sve teže, Poova epizodna pijanstva postajala su sve ozbiljnija, a alkoholizam se smatra jednim od glavnih uzroka njegove misteriozne smrti 1849. godine.

„Gavran“ je Poa učinio slavnim, ali mu nije doneo bogatstvo

Poova poema Gavran prvi put je objavljena u januaru 1845. Ova priča o čoveku slomljenom zbog izgubljene ljubavi i njegovom, možda umišljenom, susretu s neobičnim stvorenjem, donela mu je svetsku slavu.

Po je već imao reputaciju kao književni kritičar, a njegova proza bila je umereno uspešna, ali Gavran ga je lansirao među književne zvezde. Pesma je neprestano bila ponovo štampana, deca su trčala za njim ulicama uzvikujući „Nevermore“, a prvi put mu se otvorila vrata najelitnijih književnih salona Njujorka.

Ipak, finansijski, nije imao mnogo koristi. Za Gavrana je plaćen između 9 i 15 dolara. Godine 1845. zaradio je oko 550 dolara, ali je dugovao 150 dolara jer je pozajmio novac kako bi otkupio udele svojih partnera u časopisu Brodvej Žurnal. Nadao se da će ga učiniti profitabilnim ako ga vodi sam, ali časopis je ugašen već u januaru 1846, ostavljajući Poa i bez novca i bez posla. Nikada više nije dobio stalno zaposlenje.

Po je živeo sa svojom taštom, zapravo strinom, čak i nakon smrti supruge

Po se 1846. godine, zajedno sa suprugom Virdžinijom i njenom majkom Marijom, povukao u osamu u kućicu u Bronksu, daleko od centra Njujorka. Njegova slava je već izbledela, a Virdžinija je bila ozbiljno bolesna od tuberkuloze.

Ona je preminula 30. januara 1847. u 24. godini. Na samrti je zamolila majku da brine o „Ediju“, obećanje koje je Marija ispunila do kraja njegovog života. Kažu da je taj odnos bio prilično bolestan i pomalo prisan, pa da ga je i tašta optuživala da je impotentan zbog sklonosti ka alkoholu.

Po je zaprosio dve žene u poslednjoj godini života

Nakon smrti supruge, ubrzo mu je dosadio odnos sa strinom, Edgar Alan Po delovao je odlučan da se izvuče iz siromaštva ženidbom sa bogatom ili bar uglednom ženom. Mesecima je razmenjivao pisma i poeziju sa udovicom i pesnikinjom Sarom Helen Vitman, a u septembru 1848. godine iznenada se pojavio pred njenim domom u Providensu, Rod Ajland, izjavio joj večnu ljubav i uporno insistirao na trenutnom venčanju. Vratio se u Bronks, gde je primio njeno pismo odbijanja, ali je u oktobru ponovo otputovao u Providens kako bi ponovio prosidbu. Nakon toga, krenuo je u Lovel, Masačusets, u dom porodice En Riçmond, još jedne žene u koju je bio zaljubljen, ali koja je bila udata.

Po se više puta vraćao Sarinom domu u novembru i decembru te godine, uspevši da je nagovori da prihvati brak i odredi Božić kao datum venčanja. Međutim, Sarina majka je pravno osigurala da Po ne može doći u posed porodične imovine, a njegovo ponovno posezanje za alkoholom, uprkos obećanju da će se uzdržavati, na kraju je okončalo njihov odnos. Ono što Sara nije znala jeste da je Po u isto vreme bio u kontaktu sa drugom ženom – Sarom Roister Šelton, njegovom davnašnjom ljubavi iz detinjstva.

Tokom 1849. godine, Po je proveo mnogo vremena u Virdžiniji, držeći predavanja i pokušavajući da prikupi sredstva za osnivanje časopisa koji je želeo da uređuje. Istovremeno, nastavio je da udvara Šeltonovoj i uporno joj ponavljao bračne ponude. Iako su Sarina deca bila protiv tog braka, a testament njenog pokojnog muža propisivao gubitak tri četvrtine imovine u slučaju ponovne udaje, ona mu je rekla da će razmisliti o tome dok on otputuje u Njujork u septembru 1849. godine. Nedugo zatim, saznala je za njegovu smrt 7. oktobra 1849. godine – čitajući o tome u novinama.

Detalji Poove smrti ostaju misterija

Edgar Alan Po se 27. septembra 1849. godine ukrcao na parobrod u Ričmondu, Virdžinija, s namerom da otputuje u Njujork. Kako bi osvojio ruku svoje poslednje izabranice, Sare Roister Šelton, zakleo se da će se odreći alkohola. Međutim, najverovatnije je prekršio tu zakletvu kada je brod 28. septembra pristao u Baltimoru.

Tek 3. oktobra neko po imenu Džozef Voker poslao je pismo njegovom poznaniku, doktoru Džozefu Snodgrasu, u kojem je naveo da je Po pronađen u besvesnom stanju na ulici u Baltimoru i da mu je hitno potrebna pomoć. Kada je Snodgras stigao ispred jedne lokalne krčme, ugledao je Poa u zapuštenom stanju, s praznim pogledom u očima, i odmah ga smestio u bolnicu. Po se četiri dana borio sa nepoznatom bolešću pre nego što je preminuo 7. oktobra 1849. godine. Sve vreme je bio u delirijumu i nije uspeo da objasni okolnosti u kojima se našao.

Jedina osoba koja je s njim imala kontakt u poslednjim trenucima bio je doktor Džon Moran. Nažalost, Moran je svojim kontradiktornim i senzacionalističkim izjavama samo dodatno zbunio javnost. Tokom godina, razni izvori su spekulisali da je Po umro od besnila, trovanja alkoholom, pa čak i od fatalnog premlaćivanja koje su mu navodno naneli braća Sare Roister Šelton. Kako dolikuje tvorcu modernog detektivskog romana, ni njegova sopstvena smrt nikada nije do kraja rasvetljena.

Njegov književni izvršitelj je namerno uništio njegovu zaostavštinu

Vesti o Poovoj smrti bile su šokantne, ali su njegovom dugogodišnjem neprijatelju, kritičaru Rufusu Grisvoldsu, pružile priliku za osvetu. Grisvold je anonimno napisao nekrolog u jednom uglednom njujorškom listu, počevši rečima: "Vest o Poovoj smrti mnoge će iznenaditi, ali malo ko će je oplakati."

Dalje ga je opisao kao pijanog lutalicu koji bunca i psuje sebi u bradu, kao i kao skandal-majstora koji je bio neveran čak i dok je bio u braku. Po je tokom života često ismevao Grisvoldove antologije poezije, iako su povremeno sarađivali, a Grisvold mu je čak jednom prilikom pozajmio novac. Međutim, ovaj sukob nikada nije zaboravio.

Iskoristio je priliku da ubedi Poovu taštu, Mariju Klem, da mu zvanično dodeli ulogu književnog izvršitelja i agenta. Nakon toga, objavio je Poove sabrane radove uz propratni biografski esej u kojem ga je prikazao kao alkoholičara, zavisnika od droga i neuravnoteženog čoveka. Prihod od prodaje prisvojio je za sebe, ostavljajući Mariju Klem i Poovu sestru Rozali bez ičega.

Ironično, Grisvoldova kampanja blaćenja zapravo je podstakla interesovanje za Poova dela, ali je njegov ugled zauvek ostao narušen.

I posle smrti, Po nije imao mira

Nakon njegove smrti 1849. godine, Edgar Alan Po je sahranjen u neobeleženom grobu u porodičnoj parceli na groblju Vestminster u Baltimoru, uz prisustvo tek nekolicine udaljenih rođaka.

Već do 1860. godine, Marija Klem je čula glasine da je Poov grob zapušten i zarastao u korov. Njegov rođak Nilson Po naručio je izradu mermernog nadgrobnog spomenika, ali je on uništen u železničkoj nesreći pre nego što je mogao biti postavljen.

Zbog Američkog građanskog rata i drugih prioriteta, Poov grob je ostao neobeležen do 1865. godine, kada je učiteljica iz Baltimora, Sara Sigorni Rajs, pokrenula inicijativu za prikupljanje sredstava. Tek 1874. godine, uz pomoć izdavača Džordža Čildsa, obezbeđena su potrebna sredstva, i Po, njegova supruga Virdžinija i tašta Marija Klem premešteni su na sadašnje mesto, ispod dostojanstvenog spomenika.

Poslednja pesma „Anabel Li“ predskazala mu je sudbinu

„Anabel Li“ bila je poslednja pesma koju je Edgar Alan Po napisao, završena u maju 1849. godine. Kako bi osigurao njenu objavu, poslao ju je trojici različitih osoba. Prvi ju je objavio upravo njegov neprijatelj, Rufus Grisvold, i to u nekrologu samo dva dana nakon Poove smrti.

Virdžinija Klem Po sahranjena je u porodičnoj grobnici Poovog stanodavca u Bronksu 1847. godine. Kada je 1883. godine to groblje bilo pred rušenjem, novinar i Poov biograf Vilijam Gil je tvrdio da je pribavio njene posmrtne ostatke i dogovorio njihovo premeštanje u Baltimor, pored Edgara Alana Poa. Tako se, na neki način, ispunilo ono što je Po predvideo u poslednjim stihovima „Anabel Li“:

"I tako cele noći ja ležim kraj nje, Mog anđela, mog života i neveste, U njenom grobu pored mora, U njenom grobu kraj morskih vala."

Pou je doživljavao povremene depresivne epizode, ali verovatno nije izvršio samoubistvo

U studiji sprovedenoj 2020. godine na Univerzitetu u Lankasteru, istraživači su koristili kompjuterizovanu analizu jezika kako bi ispitali uzorke iz ličnih i profesionalnih spisa Edgara Alana Poua i utvrdili da li u njima postoje obrasci koji ukazuju na suicidalne misli i depresiju. Psiholog dr Rajan Bojd (Ryan Boyd) postavio je hipotezu da je Pou prema kraju života upao u vrtlog depresije, ali da na kraju ipak nije digao ruku na sebe. Rezultati istraživanja su potvrdili njegovu pretpostavku.

Istraživači su naveli: „Analiza sugeriše da se Pou duboko borio sa uspehom, pri čemu su jezički pokazatelji depresije dostizali vrhunac upravo u periodima njegove najveće slave i popularnosti – 1843, 1845. i 1849. godine.“ S obzirom na to da se kroz njegov život ne provlači dosledan obrazac depresivnih epizoda, okolnosti njegove smrti i dalje ostaju misterija.