Bio je savršen muž 20 godina, a onda me ostavio surovom rečenicom: U momentu sam shvatila gde sve žene greše

Kuhinja je mirisala na cimet i sveže skuvanu kafu. Stajala sam kod šporeta, automatski mešajući ovsenu kašu, i slušala kako se grad budi iza prozora. A u mojoj glavi, kao pokvarena ploča, zvučao je njegov glas: "Umoran sam od toga! Hoću slobodu! Želim da živim za sebe!"

Rekao je to sinoć za večerom. Rekao je to tako ležerno, kao da pričamo o kupovini novog automobila, a ne o nečemu što nam preokreće ceo život, kao da nam izvlači prostirku ispod nogu na kojoj smo zajedno stajali toliko godina.

Živeli smo zajedno dvadeset godina. Dvadeset godina punih ljubavi, brige, zajedničkih planova i snova koji su, ispostavilo se, bili samo moji snovi. A sada evo ga - "Umoran sam od toga". Tri reči koje uništavaju sve što je bilo između nas.

Pogledala sam svog muža, tako bliskog i poznatog, sa kojim smo prošli kroz vatru i vodu, sa kojim smo delili poslednje parče hleba u našim gladnim studentskim godinama, i ugledala sam stranca ispred sebe. Čovek koji je odjednom počeo da izgleda mlađe, kupio je sebi kožnu jaknu, iako je nikada nije nosio, i motocikl, za šta nisam ni slutila, krenuo je u teretanu, iako ga je ranije bilo nemoguće dovući tamo, i počeo da priča kako treba da se "restartuje".

"Kriza srednjih godina", pomislila sam tužno. — "To se dešava svima. Ali zašto sada? Zašto kod nas? Zar mu naših dvadeset godina ništa ne znači? Da li je zaista tako spreman da se odrekne svega što je bilo?"

Sećam se kako smo se upoznali. Ja sam imala dvadeset, on dvadeset pet. Bio je tako zabavan i nespretan, ovaj moj budući muž. Ali njegove oči su sijale od nežnosti i ljubavi, od čega su mi leptiri zalepršali u stomaku. Venčali smo se godinu dana kasnije. Iznajmili smo stan, kupili nameštaj na kredit koji smo potom dugi niz godina otplaćivali.

Dobili smo decu – prvo sina, pa ćerku. Sve je bilo kao kod svih, kao u onim melodramama koje smo uveče zajedno gledali, pokriveni jednim ćebetom. On je radio, ja sam čuvala decu. Onda sam se vratila na posao kada su deca porasla. Zajedno smo izgradili kuću, zasadili baštu, s ljubavlju birajući svaku sadnicu, otišli ​​na odmor na more, sanjajući da ćemo jednog dana tamo kupiti svoju kuću.

A sada ovo bockanje "umoran sam od toga". I svi naši, tačnije svi moji snovi se raspadaju u prah, kao kula od karata na naletu vetra.

Pokušala sam da razgovaram sa njim, da razumem šta se dešava, šta oseća, šta mu nedostaje. Ali on mi je odbrusio govoreći da ga ne razumem, da mu treba vreme, da želi da "živi za sebe" da je umoran od svakodnevice, rutine i mene. Pljunuo mi je u lice reči: "Mrzim da gledam TV serije, glupe su. Kako to da ne razumeš? Mrzim da orem kao vol u bašti, kao da ne mogu da kupim isti paradajz na pijaci! I hoću da idem u planine sa opremom, a ne all inclusive u hotelu. Sa tobom se osećam kao starac!"

Ove reči su me sekle kao krhotine stakla, kidajući krhku nadu koja je još blistala u mojoj duši. Bol me je stezao u grudima i otežavao disanje, a suze koje su mi se izdajnički pojavile u očima pekle su i pekle. Osećala sam se malom i bespomoćnom, kao da sam izbačena na ulicu kao neželjeni predmet. Ali to je bilo juče.

A danas, posle neprospavane noći, stajala sam kod šporeta, automatski mešajući ovsene pahuljice, i slušala kako se grad budi ispred prozora. U glavi sam ponavljala njegove jučerašnje reči, kada sam odjednom shvatila da je oduvek živeo za svoju porodicu.

Bio je hranitelj, zaštitnik, zid iza kojeg se moglo sakriti od nedaća. Dala sam sve od sebe da moja deca i ja ne budemo lošiji od ostalih. Uložio je svoju energiju, vreme i emocije u našu porodicu. Tako bi trebalo da bude. Tako su radili naši dedovi i očevi. Tako su živeli generacijama.

Šta mu je ostalo za sebe?

Naravno, u jednom trenutku se osetio praznim, isušenim, kao da su iz njega isisali svi sokovi. Želeo je slobodu, da živi za sebe, da se seti da nije samo muž i otac, već i samo ličnost, sa svojim snovima, strastima i željama.

Jesam li bolje?

Živela sam po istom scenariju kao i moja majka, baka i sve druge žene u mojoj porodici. Deca, dom, posao. Sve za porodicu, sve za njih. Gde sam ja u ovoj šemi? Gde je moj lični život, moja interesovanja, moji snovi? Zaboravila sam na njih, odložila sam ih za kasnije, misleći da će ovo "kasnije" jednog dana sigurno doći.

A onda sam odlučila da se borim za naš brak. I nije da je tako trebalo da bude, nije da "svi tako žive". Samo sam ga volela. Volela sam ovo ponekad nepodnošljivo, ponekad tako daleko, ali ipak moj muž. Volela sam naših dvadeset godina, našu porodicu, naše zajedničke snove, iako su bili prilično istrošeni svakodnevnim životom.

Da, moramo da se promenimo. Za oboje. I treba početi od sebe. Tražite nove puteve, naučite da se čujete, ponovo upoznajte svoje "druge polovine". I možda tada možemo da vratimo tu iskru koja je nekada tako žarko gorela između nas.

Prirodna terapija u Srbiji dostiže svoj vrhunac!