Spikera Miodraga u penziji su svi zaboravili: Kopao njivu da preživi, a jedini je mogao da saopšti da je umro Tito

Kada je stigla vest koja je potresla celu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, to je bio jedan od najtužnijih dana za Jugoslaviju. Na četvrti maj 1980. godine umro je drug Tito.

"Umro je drug Tito," obavestio je Miodrag Zdravković, spiker Televizije Beograd, večeras, iznoseći tužnu vest iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ove reči odjeknule su među radničkom klasom, radnim ljudima, građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, izazivajući tugu i setu širom zemlje.

Josip Broz Tito, lider i vođa koji je vodio zemlju kroz izazovna vremena, ostvarivši značajne promene i zadržavši suverenitet Jugoslavije na svetskoj sceni, napustio nas je. Njegova smrt označava kraj jedne ere i ostavlja veliku prazninu u srcima mnogih građana. Titova posvećenost socijalističkim idealima, borba za prava radničke klase i očuvanje jedinstva različitih naroda i narodnosti u Jugoslaviji ostaju trajna inspiracija.

Tokom svog dugogodišnjeg vlasti, Tito je ostvario mnoge značajne reforme koje su oblikovale društvo i ekonomiju zemlje. Njegova politika nesvrstanih i neovisnosti zemlje od velikih svetskih blokova donela je Jugoslaviji poseban status na svetskoj sceni. Iako su se pojavljivali izazovi i teškoće, Tito je ostao nepokolebljiv u svojoj viziji i hrabro vodio zemlju kroz brojne izazove.

Ova vest o Titovoj smrti nije samo gubitak za Jugoslaviju, već i za celokupnu svetsku zajednicu. Brojni lideri iz različitih delova sveta izrazili su saučešće i odali priznanje njegovom doprinosu miru i nezavisnosti. Titova ostavština će ostati živa, a njegovo ime će se uvek povezivati sa važnim trenucima u 20. veku.

Spiker Radio-televizije Beograd Miodrag Mile Zdravković ušao je u legendu još za života pročitavši onu čuvenu rečenicu: „Umro je drug Tito.” – Ubrzo zatim otišao je u penziju i svi su nekako zaboravili na njega

Odlučio sam se za penziju u 55. godini jer sam dostigao svoj maksimum. Onoliko koliko sam mogao. Bio sam urednik Dnevnika, da budem glavni urednik znao sam da ne mogu, a bilo mi je već dosta i „slave”, kaže za naš list Miodrag Zdravković.

Miodrag sad živi neki drugi život u Rgotini, selu udaljenom desetak kilometara od Zaječara, gde su njegovi od starine bili naseljeni, pa im je i kuća u centru. O njemu se malo zna jer događaj i rečenica po kojoj ga pamte uveliko prevazilaze sve ostalo.

Pra­znim te­zga­ma pro­tiv po­sku­plje­nja pi­ja­ča­ri­ne

Sa nepunih 15 leta Miodrag se 1942. godine priključio partizanima kojima je godinu ranije odneo pušku ukradenu od oca. Nisu mu priznali status prvoborca jer, kako kaže, nije imao 15 godina. Neposredno pred oslobođenje Zaječara (1944), pošto je odlično poznavao teren, krišom je u grad uveo dva pripadnika NOP-a i Crvene armije. Malo je nedostajalo da budu otkriveni te večeri. Demobilisan 1946. godine kao strelac na avionu.

Posle rata, Miodrag Zdravković se bavio i pevanjem. Njegov bariton ušao je u enciklopediju urbane muzike u gradu na Timoku „Zaječarska rapsodija” autora Zorana Aleksića. Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka punio je salu Doma JNA, a repertoar mu je bila zabavna i evergrin muzika. Pevao je i u čuvenom „Božidaracu” za 500 dinara za noć, što je bilo ravno jednomesečnoj pretplati za studentsku menzu.

„Upisao sam građevinu jer su mi ratni drugovi smestili da ne mogu da upišem mašinstvo koje sam voleo”, priča nam. Tako je, od odličnog đaka koji je bio oslobođen mature, postao loš student, a fakultet nikad nije završio.

No­vo­sa­đa­ni do­če­ku­ju stu­den­te iz Be­o­gra­da

Da je upisao mašinstvo, naš sagovornik se, gotovo sigurno, nikada ne bi javio na audiciju Radio Beograda 1955. godine i život bi ga odveo na drugu stranu. „Alternativa je bila da kod mog oca, u seoskoj kafani, nosim čokanjčiće pijanim seljacima, ili da uradim nešto sa životom. Na audiciji je bilo mnogo kandidata, na stotine ih se javilo, a izabrali su nas šestoricu.

Od te šestorice ja sam bio najgori jer je među njima bilo glumaca i onih koji su već bili spikeri na drugim radio-stanicama”, kaže Miodrag Zdravković i nastavlja:

„S ovim našim akcentom, uzeli su me više radi eksperimenta. Da probaju da li mogu i mene da nauče pravilnom izgovoru. Na sreću, dopao sam u ruke lektoru Radmili Vidak koja je bila ambiciozna žena, sjajan stručnjak. Posle jedno mesec dana mi je rekla: ’Mile, nema vajde dalje da nastavimo.’ Sav uspaničen sam zavapio: ’Nemojte, Raco, ajde još da radimo.’ ’Imate li strpljenja?’, pitala je ona. Kažem da imam. Za nedelju dana ja sam progovorio.”

Zdrаvković je rođen u selu Rgotinа kod Zаječаrа, а to i nije krаj gde se bаš neguje besprekorаn književni govor. Gimnаzijаlаc iz Zаječаrа, već u petnаestoj godini, pristupio je pokretu. Prisećаjući se dаnа rаtа, i sаm sа izvesnim čuđenjem govori o svojim mlаdаlаčkim, rаtničkim dаnimа. - Nisаm imаo još ni sedаmnаest godinа, bio je početаk 1944. kаdа sаm u okupirаni Zаječаr uveo dvа nаšа borcа i dvа sovjetskа vojnikа. O opаsnostimа koje krije tаj trenutаk, ondа nisаm mislio. Vаljаlo je sаmo ispuniti zаdаtаk.

Pored Radmile Vidak i Branislav Surutka mu je bila jako naklonjen. Miodrag kaže da su mu oboje mnogo pomogli. Na pitanje kako je ostao pribran tog 4. maja 1980. godine kada je cela država plakala, Miodrag kaže: „Bila mi je čast da tako nešto pripadne meni. Inače, stajala mi je knedla u grlu, što se i vidi na snimku, jer nisam mogao odmah da počnem.”

Miodrag Zdravković uvek je bio na visini zadatka. Njegov prepoznatljiv glas, savršena dikcija, logički akcenat, još uvek je u ušima mnogih koji su ga makar i jednom čuli. Bio je u stanju da čita dva i tri sata bez prestanka u živom prenosu. Jedanput, za vreme sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj, a drugi put za vreme samita Pokreta nesvrstanih u Kairu, s teleprintera je čitao vesti nekoliko sati.

„Šezdesetih godina odbio sam ponudu Dojče velea i platu od 3.000 ondašnjih maraka uz jednogodišnje učenje jezika. Da sam prihvatio, sada bih živeo mnogo lagodnije”, otkriva nam i ovaj detalj.

Ven­ci za pi­lo­ta Aljim­ki­na, he­ro­ja So­vjet­skog Sa­ve­za

Na pitanje šta je najvažnije da zna jedan spiker i da li ga bole uši od onih, koji danas čitaju na televiziji, Miodrag odgovara: „Jedna reč. U tekstu od pola sata najvažniji je jedan deo. U tom delu jedna rečenica, u toj rečenici jedna jedina reč koja je najvažnija. A današnji spikeri, ili prezenteri kako ih zovu, prebrzo govore, od toga me najviše bole uši, a potom i od onih koji ne znaju mesto logičkog akcenta.”

Jedan od najboljih spikera i u nekadašnjoj Jugoslaviji nikada nije držao ni jednu školu dobrog čitanja, niti ga je neko zvao da to radi. „Dušanka Kalanj je držala predavanja u Domu kulture u Božidara Adžije. Ja sam joj zavideo iz dna duše što mene ne pozovu. Al’ šta da radim, mene nisu zvali”, kaže pomalo setno.

Odlazeći iz Rgotine, pitamo ga da li ga njegovi meštani još uvek prepoznaju po rečenici: „Umro je drug Tito.” Zdravković kaže: „Znate šta, stariji nestaju, mlađi za to ne znaju.”

Penziju je proveo u svom selu Rgotini. Neki su govorili da je sam sejao i bavio se poljoprivredom da bi preživeo, ali mu je možda baš taj zdrav život produžio vek.

Umro je u 90. godini života 2017. godine.