Prema najozloglašenijem mučiteljeu dece, američke vlasti su bile blagonaklone: Skladištio im organe, a umro na letovanju

Jozef Mengele je rođen 1911. godine, započeo je svoj akademski put kao student filozofije, ali je postao jedno od najstrašnijih lica Holokausta. Poznat kao „Anđeo smrti“, priče o njemu često su isprepletene činjenicama, glasinama i mitovima, što ga je iz zloglasnog nacističkog lekara, koji je stvorio pakao u Aušvicu, pretvorilo u figuru koja i dalje proganja tajnu istoriju Evrope i Amerike i u 21. veku.

Ova lista beleži neke manje poznate i zastrašujuće činjenice o Mengeleu, koje možda nećete pronaći u uobičajenim biografijama. Pričati o njemu nije nimalo lako – bio je jedan od najgorih ratnih zločinaca 20. veka. Njegovi postupci su mu doneli reputaciju zlikovca dostojnog stripa o Kapetanu Americi, a njegova monstruoznost inspirisala je ne samo pisce već i stvarne sadiste. Međutim, ono što je najjezivije jeste činjenica da je bio običan čovek, koji je radio strašne stvari jer je verovao da su ispravne – što njegove zločine u Aušvicu čini još strašnijim.

Mengeleova opsesija blizancima

Jedna od najpoznatijih činjenica o Mengeleu jeste njegova jeziva fascinacija blizancima. Njegovi eksperimenti proistekli su iz želje da produbi nacistički koncept eugenike – ideje o unapređenju ljudskih genetskih osobina selektivnim eliminisanjem „nepoželjnih“ gena. Nakon rada sa profesorom Otmarom Freiherr von Feršuerom, Mengele je verovao da bi proučavanje blizanaca moglo da pruži uvid u način na koji se može manipulisati genetskim materijalom.

Pošto su blizanci imali posebnu vrednost za njegove eksperimente, dobijali su određene privilegije u odnosu na druge logoraše – smeli su da zadrže kosu i nose odeću. Međutim, tu su svi „benefiti“ prestajali. Blizanci su bili podvrgnuti brutalnim i bolnim eksperimentima, koji su više služili širenju straha nego stvarnom naučnom istraživanju.

Da li je Mengele stvorio „selo blizanaca“ u Južnoj Americi?

Godine 2009, argentinski istoričar Horhe Kamarasa izneo je tvrdnju da je Josef Mengele u brazilskom selu Kándido Godoj nastavio svoje eksperimente na blizancima. Prema njegovim istraživanjima, od 1963. godine stopa rađanja blizanaca u tom mestu naglo je skočila.

Stanovnici sela tvrde da je Mengele u to vreme živeo tamo pod maskom „seoskog lekara“, posećujući domove i lečeći ljude od manjih tegoba, dok je istovremeno uzimao uzorke krvi od svakog pacijenta. Od tada se vodi debata o tome da li je Mengele zaista imao uticaj na neobično visok broj rođenih blizanaca u tom selu, ili je to samo rezultat izolovanosti zajednice i genetskih faktora.

Mengele je bio u američkom pritvoru – ali je pušten

Jedan od najfrustrirajućih delova Mengeleove priče jeste činjenica da su ga američke vlasti nakratko imale u pritvoru – ali su ga oslobodile.

Odmah nakon kapitulacije Nemačke 1945. godine, Mengele je pao u ruke američkih vojnika. Međutim, zbog haotične situacije pri kraju rata i činjenice da američke vlasti tada nisu znale da je na listi traženih ratnih zločinaca, Mengele je ubrzo pušten.

Od leta 1945. do proleća 1949. godine skrivao se u Bavarskoj, živeći pod lažnim identitetom i radeći kao običan zemljoradnik. Njegova bogata porodica kasnije mu je pomogla da pobegne u Južnu Ameriku, gde je proveo ostatak života u begu, izbegavajući pravdu.

Jezive činjenice o nacističkom doktoru Jozefu Mengeleu

Jozef Mengele, rođen 1911. godine, bio je student filozofije koji je postao jedno od najstrašnijih lica Holokausta. Poznat kao „Anđeo smrti“, mnoge činjenice o njemu isprepletene su s glasina i nagađanja, pretvarajući ga iz nacističkog lekara koji je stvorio pakao u Aušvicu u gotovo mitsku figuru čije senke i dalje progone tajnu istoriju Evrope i Amerike.

Ova lista donosi neke od najčudnijih činjenica o Mengeleu, koje se često ne nalaze u uobičajenim biografijama. Njegova dela bila su toliko monstruozna da ga mnogi porede sa stripovskim negativcima, ali ono što ga čini još jezivijim jeste činjenica da je bio običan čovek koji je verovao da radi ispravnu stvar. To dodatno otežava razumevanje njegovih postupaka i čini njegove eksperimente u Aušvicu još užasnijima.

Biće vam potrebno nekoliko pauza dok budete čitali ove činjenice o Mengeleu.

Opsesija blizancima

Jedna od najpoznatijih činjenica o Mengeleu je njegova zastrašujuća fascinacija blizancima. Njegovi eksperimenti proizašli su iz nacističke opsesije eugenikom – ideologije koja zagovara poboljšanje ljudskih genetskih osobina selektivnim uklanjanjem onih koje su smatrali „nepoželjnima“.

Nakon saradnje s profesorom Otmarom Fon Feršuerom, Mengele je verovao da će proučavanjem blizanaca uspeti da pronađe način da fizički menja ljudski genetski kod.

Blizanci su u logoru smatrani dragocenima, pa su im bila dozvoljena određena prava koja su ostali zatvorenici bili uskraćeni – smeli su da zadrže svoju kosu i dobijali su odeću. Međutim, njihova sudbina bila je jeziva. Mengele ih je podvrgavao brutalnim eksperimentima koji su više služili izazivanju straha nego naučnom istraživanju.

Misterija sela blizanaca u Južnoj Americi

Godine 2009, argentinski istoričar Horhe Kamarasa tvrdio je da je Mengele koristio brazilsko selo Kándido Godoi kao laboratoriju za nastavak svojih eksperimenata na blizancima.

Kamarasa je primetio da je od 1963. godine u ovom selu došlo do naglog porasta blizanačkih trudnoća. Stanovnici su tvrdili da je Mengele dolazio kao „seoski lekar“, obilazeći kuće, lečeći ljude i uzimajući uzorke krvi.

Međutim, naučnici su osporili ovu teoriju, tvrdeći da je povećana stopa blizanačkih trudnoća pre posledica genetske izolacije stanovništva nego Mengeleovih eksperimenata.

Amerikanci su ga imali u pritvoru – i pustili ga

Jedan od najfrustrirajućih delova Mengeleove priče jeste činjenica da su ga američke snage zapravo imale u pritvoru odmah nakon nemačke kapitulacije 1945. godine. Međutim, pošto nisu znali da se nalazi na listi ratnih zločinaca, pustili su ga.

Od leta 1945. do proleća 1949, Mengele je živeo pod lažnim identitetom i radio kao nadničar u Bavarskoj, sve dok mu porodica nije pomogla da pobegne u Južnu Ameriku.

Pružao „poseban tretman“ osobama s medicinskim anomalijama

Mengele je posebnu pažnju posvećivao zatvorenicima sa fizičkim deformitetima, verujući da se u njihovim telima krije ključ za poboljšanje ljudske rase.

Njegova opsesija blizancima često zasenjuje njegov interes za jednu specifičnu porodicu u Aušvicu – porodicu Ovic iz Transilvanije, koja je imala desetoro dece, od kojih je sedmoro bilo niskog rasta.

Iako im je Mengele omogućio da zadrže kosu i odeću, to je bio jedini „privilegovan“ tretman. Redovno im je uzimao krv, vadio zube i podvrgavao ih teškim psihološkim eksperimentima. Ipak, za razliku od mnogih drugih, cela porodica Ovic preživela je Holokaust.

Prikrivanje identiteta

Nakon Drugog svetskog rata, Mengele je pobegao u Južnu Ameriku i tamo upoznao Austrijanca Volfganga Gerharda, vatrenog nacističkog simpatizera. Oduševljen susretom s Mengeleom, Gerhard mu je dao svoj identifikacioni dokument.

Mengele je koristio ovaj identitet do kraja života i, nakon smrti 1979. godine, sahranjen je pod lažnim imenom. Tek 1985. godine njegov sin Rolf razotkrio je ovu prevaru.

Mengeleov sin je znao gde se krije

Godinama su kružile glasine da je Mengeleova porodica znala njegovu tačnu lokaciju nakon rata. U intervjuu iz 1985, njegov sin Rolf priznao je da je bio u kontaktu s njim tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina.

Iako se nije slagao sa zločinima svog oca, nije želeo da on bude izručen i pogubljen. Priznao je da je porodica svakog meseca slala Mengeleu između 300 i 500 nemačkih maraka.

Jezivi eksperimenti s očima

Mengele je bio fasciniran heterohromijom – stanjem u kojem osoba ima oči različite boje. U svojim eksperimentima, pokušavao je da promeni boju očiju ubrizgavanjem hemikalija direktno u dužice zatvorenika.

Kada to nije davalo rezultate, jednostavno bi vadio oči i slao ih koleginici, Karin Magnusen, koja se bavila proučavanjem pigmentacije oka.

Mirnoća dok je donosio odluke o životu i smrti

Prema svedočenjima preživelih iz Aušvica, Mengele je bio užasavajući upravo zbog svoje potpune ravnodušnosti prema ljudskom životu. Sam Pivnik, koji je imao 14 godina tokom Holokausta, opisao je u intervjuu kako je Mengele odlučivao o sudbinama zatvorenika jednostavnim pokretima ruke – ako bi rukavicu pomerio udesno, zatvorenik bi ostao živ, a ako bi pokazao ulevo, značilo je smrt.

Nikada nije prihvatio krivicu

Mengele nikada nije priznao odgovornost za svoje zločine. U poslednjem susretu sa sinom 1977. godine, rekao mu je da „nikada nije lično povredio nikoga“, što pokazuje dubinu njegovog samoprevare.

Postao je mit i inspiracija za teorije zavere

Nakon što je uspešno izbegao hapšenje, Mengele je postao deo mnogih urbanih legendi i teorija zavere.

Neke od njih su potpuno neverovatne – poput tvrdnje da je bio pravi Zodijak ubica – dok su druge zasnovane na stvarnim događajima.

Jedna od najpoznatijih teorija je da je Mengele bio deo CIA-inog programa MK-Ultra, čiji je cilj bilo razvijanje metoda kontrole uma. Iako za ovo nema dokaza, činjenica da su SAD nakon rata zaposlile oko 1.500 nemačkih naučnika i inženjera, dovela je do spekulacija da je među njima bio i Mengele.

Zbog toga što je bio jedan od najpoznatijih nacista koji nikada nije odgovarao za svoje zločine, njegovo ime često se pojavljuje u mračnim pričama i teorijama zavere širom sveta.

Glumio je ljubaznost kako bi prevario decu i stekao njihovo poverenje

Vuk u jagnjećoj koži možda nije dovoljno snažna metafora za obmanjujući pristup koji je Mengele koristio kako bi stekao poverenje dece u Aušvicu. Ne samo da im je davao bombone, već je osnovao i vrtić u logoru i svirao violinu kako bi ih uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti. Kada bi došlo vreme da ih odvede, slao ih je u svoju medicinsku laboratoriju u kamionima obeleženim znakom Crvenog krsta ili ih je lično prevozio svojim automobilom.

Mengele je koristio logoraše kao asistente

Umesto da koristi tehnički obučene lekare i vojnike koji su mu bili na raspolaganju, Mengele je ponekad igrao psihološke igre s logorašima tako što ih je „zapošljavao“ kao asistente u svojim eksperimentima. Iako je njegov način „zapošljavanja“ bio sadistički, upravo zahvaljujući njemu danas imamo mnogo informacija o njegovim zločinima u logoru.

Jedan od ljudi koje je prisilio da mu asistira bio je i dr Mikloš Nišlji, logoraški lekar, koji je svoja iskustva opisao u knjizi Bio sam Mengeleov asistent.

Njegov rani rad bio je usmeren na rascepe nepca

Pre nego što je postao poznat kao „Anđeo smrti“, Mengele je imao uglednu poziciju lekara koji se bavio oralnom embriologijom i razvojnim anomalijama poput rascepa nepca i usne. Ova rana fascinacija genetskim anomalijama možda je bila preteča njegovih monstruoznih eksperimenata.

Nije bio glavni medicinski oficir u Aušvicu

Iako ga njegova ozloglašenost često prikazuje kao neku vrstu nacističkog „naučnog superstara“, Mengele zapravo nije bio glavni lekar u Aušvicu. Njegova stvarna titula bila je glavni logorski lekar Aušvica II, a bio je pod komandom SS kapetana dr Eduarda Virca.

Skupljao je delove ljudskih tela

Godine 2015, članovi Instituta za psihijatriju Maks Plank u Minhenu pronašli su skladište ljudskih organa i mozgova u svojim arhivama. Ovi ostaci poticali su iz ratnih eksperimenata, od kojih su mnoge sproveo upravo Mengele u Aušvicu. Institut je odmah započeo proces identifikacije ostataka, naglašavajući da njihov sadašnji rad nema nikakve veze sa tim užasnim otkrićem.

U saopštenju na svom sajtu, Institut je napisao: „Osramoćeni smo ovim otkrićem i sramotom koju donosi njihovo prisustvo u našim arhivama.“

Istoričari su pronašli zbirku Mengeleovih dnevnih dokumenata iz rata

Godine 2010, u potkrovlju jedne kuće u blizini logora pronađena je kolekcija računa za hranu iz Aušvica. Ovi dokumenti pružaju uvid u svakodnevni život ljudi koji su upravljali logorom. Zabeleženo je da je Mengele kupovao puter i šećer, među ostalim banalnim detaljima.

Bio je poznat po zviždanju klasične muzike dok je odlučivao ko ide u gasnu komoru

Mengele je bio obrazovan i ljubitelj muzike, oličavajući „kulturni ideal“ Trećeg Rajha. Kada nije „radio“, često bi se opuštao slušajući kompozicije poznatih nemačkih i austrijskih kompozitora, posebno Roberta Šumana i Franca Šuberta. Preživeli logoraši su svedočili da je na peronu, dok je birao ko će biti poslat u gasne komore, zviždao poznate klasične arije.

Njegova porodica mu je možda pomagala da pere novac nakon Drugog svetskog rata

Nakon rata, Mengele je morao da pobegne iz Evrope kako bi izbegao suđenje i gotovo sigurnu smrtnu kaznu. Tokom naredne decenije, prešao je u Južnu Ameriku, gde je proveo ostatak života. Kako je finansirao taj beg? Postoje spekulacije da mu je porodica pomagala tako što je prebacivala novac iz porodične kompanije Karl Mengele & Söhne na švajcarske bankovne račune, omogućavajući mu da se sakrije.

Zbog haosa krajem rata i lakoće s kojom su se dokumenti mogli uništiti u 20. veku, nemoguće je sa sigurnošću potvrditi – ali ni opovrgnuti – da je porodica Mengele igrala ključnu ulogu u njegovom bekstvu.

Umro je dok je plivao

Josef Mengele proveo je više od 30 godina u bekstvu, živeći pod lažnim identitetima u Južnoj Americi. Njegov život se završio 7. februara 1979. godine, kada je doživeo moždani udar ili se utopio dok je plivao u Atlantskom okeanu, u blizini obale Brazila. Imao je 67 godina.

Brazilski profesor dobio je pravo da proučava Mengeleove kosti

Godine 2016, dr Danijel Romero Muniz dobio je pravo da proučava Mengeleove kosti. Profesor sa Univerziteta u São Paulu donirao ih je studentima medicine, rekavši: „Koristiće se za obuku novih lekara, posebno onih koji izučavaju post-mortem analize.“

Nije sasvim jasno šta je motivisalo dr Muniza da se pravno izbori za ove kosti, s obzirom na to da ne postoji poseban medicinski ili edukativni razlog zašto bi baš Mengeleovi ostaci bili korisniji od bilo kojih drugih.

Njegova istraživanja podržavao je Kajzer-Vilhelm institut

Teško je pronaći stariju nemačku instituciju koja nema nikakve veze sa nacističkom prošlošću. Ipak, 2005. godine otkriveno je da je Institut Kajzer-Vilhelm podržavao Mengeleov rad, iako nisu bili oduševljeni njegovim istraživanjima o „nemačkoj super-rasi“.

Godine 1997, Institut je sam odlučio da istraži svoju prošlost i otkrije sve kompromitujuće informacije. Direktorka istraživanja, dr Suzane Hajm, rekla je za The Guardian 2005. godine:

„Želeli smo da otkrijemo kako i zašto su pređene granice nauke i zašto se granica između eksperimenata na životinjama i ljudima tako lako izbrisala. Ranije se verovalo da su nemački naučnici bili potlačeni od strane nacističkog režima, da je samo nekolicina njih bila kriva. Ali u stvarnosti, ovi doktori su bili u raju.[...] Shvatamo da su naša otkrića uznemirujuća za Maks Plank Institut, ali oni ne bi smeli da pomisle da su time završili svoju odgovornost. Ova saznanja treba da posluže kao osnova za diskusiju o današnjoj nauci i potrebi da istraživanja ostanu unutar etičkih granica.“