"Igra lignje" je snimljena po istinitom događaju: 2022. godine svedoci su ispričali koji pakao su tamo doživeli

Kada se serija "Igra lignje" pojavila 2021. godine, odmah je postala pravi hit. Radnja se vrti oko tajnog takmičenja u kojem ljudi rizikuju život, igrajući se dečijih igara kako bi osvojili veliku nagradu.

Malo ko zna da je ova serija snimljena po istinitom događaju koji se odigravao u velikom centru za beskućnike u Južnoj Koreji.

Sve je počelo početkom 1980-ih godina, tokom „Seulskog proleća“, građani su se borili za demokratiju suočeni sa brutalnom diktaturom, što je dovelo i do ekonomskog prodora. Životni standard u zemlji počeo je da raste i 1988. godine doneta je odluka da se Olimpijske igre održe u korejskoj prestonici. Vlasti smatraju da bi velika svetska takmičenja omogućila zemlji, kojom vlada vojna diktatura, da promeni imidž Koreje na međunarodnoj sceni, posebno u situaciji kada su se nedavno u Seulu održavali protesti koje su vlasti brutalno ugušile.

Južna Koreja trebalo je da se predstavi kao država sa pogodnom infrastrukturom, zadovoljnim i srećnim građanima i visokim životnim standardom, pa je prilično brzo doneta odluka da se ulice očiste od prosjaka i siromaha.

Tadašnji predsednik je izdao naređenje kojim se policiji dozvoljava da proizvoljno hapsi beskućnike i transportuje ih u socijalna skloništa. Ali, čuvari reda su ovu naredbu shvatili i kao priliku da u zidove socijalne ustanove zatvore sve za koje su pomalo štrčali– one koji se nisu slagali, one koji su učestvovali na mitinzima, one koji su ostali bez posla tokom krize.

Najveće sklonište, u koje su odmah počeli da dovode siromašne duše iz cele zemlje, bilo je „Sklonište braće“ u južnom delu lučkog grada Busana. U idealnom slučaju, ljudi bi trebalo da dolaze ovde da se odmore od životnih nevolja, kao u svakom skloništu – beskućnike treba nahraniti, dati im čistu odeću, topao krevet i naučiti veštine koje će im omogućiti da kasnije zarade. Planirano je da u prihvatilištu mogu da ostanu godinu dana, a zatim budu pušteni u društvo.

Ali to mesto je vrlo brzo preraslo u pravi koncentracioni logor, gde je oko 40 hiljada ljudi moralo da radi danonoćno apsolutno besplatno za činiju pirinča i tanjir supe. Uslovi su bili baš kao u zatvoru, a oni koji su tamo završili uoči Olimpijade mogli su da pobegnu na slobodu tek nekoliko godina kasnije.

Načelnik kolonije smislio "Igre gladi"

Istovremeno su zatvorena sva prihvatilišta, uključujući i glavno „Bratsko sklonište“, a njihovom zatvaranju prethodio je veliki skandal: 30 zatvorenika koji su pobegli iz socijalne ustanove javilo se medijima i ispričalo kako su bili zlostavljani tri godine. Ispostavilo se da je policija bila u dosluhu sa upravom prihvatilišta i dobijala procenat za svaku privedenu osobu, dok je uprava prihvatilišta bila zainteresovana da ima više „braće“. Za svakog beskućnika dodeljena je subvencija koju je šef prihvatilišta stavljao u svoj džep.

Ranjivi i potpuno zavisni od hirova čuvara, ljudi su radili u najtežim delatnostima koje je uprava stvorila unutar „Bratskog skloništa“. U suštini, tokom nekoliko godina je izmislila državu u državi, iako njeni građani nisu imali nikakva prava. Oni koji su odbijali da rade bili su brutalno premlaćivani, mučeni, a žene su bile izložene seksualnom nasilju. Bilo je slučajeva da su jadnici prodavani za medicinske eksperimente ili su im bubrezi vađeni radi prodaje.

Da bi držali ljude u redu, stražari su osmislili sistem „vođa voda“, zatvorenika koji su mogli da steknu moć nad drugima. Među njima su bili „generalni sekretar“, „vodovnik“ i „čelnik grupe“, koji su bili odgovorni za disciplinu u odredu. Ako je i jedna osoba u grupi prekršila pravila, cela grupa je bila kažnjena. Najčešće su krivci bili premlaćivani ili primorani da stoje u neprijatnom položaju više sati. Krivci su nekoliko puta bacani u hladnu kaznenu ćeliju.

Sve je to podgrejalo atmosferu između onih koji su bili u nemoćnom položaju – da bi zaradili parče hleba ili kutiju cigareta, beskućnici su bili primorani da služe, obaveštavaju o „braći“ ili... učestvuju u igricama.

A šta su bile igre? Osećajući svoju apsolutnu moć, šef društvene kolonije Park In Geun smislio je nešto poput kladionice. Kada su mu visoke kolege dolazile u posetu u Prihvatilište Bratstva, prisiljavao je zatvorenike da organizuju takmičenja koja su bila povezana sa pretnjom po zdravlje i život. Na primer, skačući između dve visoke grede, ko je promašio najčešće se strovalio na smrt. Ili hodanje po staklu položenom horizontalno između dva zida.

Igrači koji su učestvovali u ovim neljudskim takmičenjima bili su oni na koje su se svetske sile danas kladile – da li će preživeti ili umreti? Ako je pobednik bio onaj na koga se načelnik kolonije nije kladio, srećnik bi bio bičevan šipkama ili žestoko pretučen. Ponekad je to rezultiralo smrću. Svakodnevno prebijanje i ponižavanje postalo je svakodnevnica u skloništu. Jedan od onih koji su živeli u „Bratskom skloništu” je kasnije rekao: „Video sam kako ljudi umiru od iscrpljenosti. Jednostavno su bačeni kao đubre“.

Južnokorejski novinar Kang Jang-jun objavio je 1986.godine sedam istraživačkih izveštaja u kojima je detaljno opisan užas koji su se desili u sirotištu, na osnovu iskaza očevidaca. Otkrića su izazvala šok u društvu.

Jedan od preživelih je, govoreći na sudu, rekao: „Kada sam konačno izašao, osećao sam se kao da izlazim iz pakla. Dugo nisam mogao da verujem da je sve ovo stvarno.”

Mnoge žrtve su tražile odštetu od države, ali nisu sve dobile pomoć. Neki od njih i dalje pate od psihičkih i fizičkih trauma zadobijenih u prihvatilištu. Nezavisna istraga Narodne skupštine Nove demokratske stranke pokazala je i da je 19 devojčica iz sirotišta poslato u druge zemlje na usvajanje. Većina njih nisu bila prava siročad i imali su žive biološke roditelje, ali su im data lažna dokumenta koja dokazuju da su siročad kako bi ih prodali evropskim porodicama. A više od 100 tinejdžera je bilo izloženo nasilju od strane stražara u zidovima „Bratskog skloništa“.

2022. godine, 35 godina nakon prve istrage južnokorejskih tužilaca, komisija je prvi put potvrdila da je 657 ljudi umrlo u skloništu između 1975. i 1986. godine. Ali stručnjaci su uvereni da bi broj smrtnih slučajeva mogao biti veći, s tim da su tela značajnog dela žrtava uništena kremacijom ili kiselinom.

Pa ko je kažnjen? Šef socijalne ustanove Park In Geun osuđen je na samo 2,5 godine zatvora, ali ne zbog kršenja ljudskih prava u „Bratskom skloništu“, već zbog korupcije. Oni koji su stradali od monstruma tražili su da se odluka suda preispita, ali je ona ostala nepromenjena.