Sara u Tadžikistanu završila sa muškarcem za kojeg se ispostavilo da ima 4 žene: Ostala u čudu zbog izopačene intime

Iako je zvanično poligamija u Tadžikistanu zabranjena, u praksi mnogi muškarci krše ovo pravilo. Kada odu u Rusiju na privremeni rad, često započinju nove veze i osnivaju paralelne porodice, dok njihove zakonite supruge ostaju da ih čekaju kod kuće, u neizvesnosti i ekonomskoj nesigurnosti.

Sara Kušraktova je mislila da je pronašla ljubav svog života. Mladić iz Tadžikistana, koga je upoznala na jednom događaju u Rusiji, delovao je kao idealan partner. Bio je pažljiv, duhovit, uspešan – ali i vešto sklonjen od istine. Tek kasnije je saznala da on već ima četiri žene u Tadžikistanu. Jednu od njih kažnjava tako što joj uskraćuje intimne odnose, dok druge tri međusobno jedva komuniciraju. Sve su prihvatile svoju sudbinu, jer nisu imale izbora. Sara je bila zatečena.

"Kad mi je rekao - za dve nedelje dolaziš na red da imamo intimne odnose, bila sam u čudu, gledao me sa poluosmehom, nadajući se da će to da mi imponuje. Tako je kod njih, treba da si presrećna kad dođe tvoj red."

Umeda Kušraktova, njena rođaka, nalazi se u sličnoj dilemi. Ima 25 godina, studira i zaljubljena je u muškarca koji već ima porodicu i dve žene. Možda to u drugim delovima sveta ne bi delovalo iznenađujuće, ali prilike u Tadžikistanu su daleko kompleksnije. Ona je već dobila bračnu ponudu – čovek njenog života želi je za ženu. Ali tu postoji problem, doduše ne i za njega. On je već oženjen i to sa dve žene. Umeda okleva sa odgovorom. U međuvremenu, ljubavna veza i dalje traje.

"Njegov najstariji sin ima 11 godina i on zna za nas. Njegovu jednu ženu sam takođe upoznala, drugu krije od mene. Jednom prilikom sam joj se čak i našla u nevolji. Bila je bolesna, odvela sam je u bolnicu. Ali zvanično ona ne zna za moju vezu sa njenim mužem. Svi ostali uglavnom znaju. Njegov brat, otac, gotovo svi."

Udati se u Tadžikistanu nije lako

Prvo, devojke u ovoj zemlji po tradiciji rano stupaju u brak, a muškaraca je sve manje. Situacija je naročito loša nakon petogodišnjih sukoba tokom 90-tih. Drugo, ono malo muškaraca, u potrazi za poslom, odlazi u Rusiju. Rezultat toga je poligamija koja u Tadžikistanu poslednjih godina cveta, što je u potpunoj suprotnosti sa članom 170 Krivičnog zakona koji tako nešto zabranjuje. Gulnara Petrova, koja se bori protiv nasilja u porodici, o ovom problemu kaže:

"U većini slučajeva žene u takvim brakovima ne žive pod istim krovom. Dešava se da one i ne znaju za druge žene. Znamo za slučaj jednog muškarca koji živi na selu, gde ima i ženu i decu. Zbog posla svakodnevno odlazi u glavni grad i tamo ima drugu ženu. Naravno da su žene ljubomorne, ali one često ne znaju jedna za drugu. Uostalom, boje se bilo šta i da pomenu, jer strahuju da će ih muž zbog druge žene ostaviti, a možda oženiti i neku treću, četvrtu."

Žena kod kuće, žena na poslu...

Brakovi često nisu ni prijavljeni, važno je samo da se ispoštuju običaji. Nije nepoznato da je u nekim muslimanskim državama poligamija dozvoljena, ali u Tadžikistanu su mišljenja podeljena. Zvanično, za većinu je poligamija neprihvatljiva, ali nevladine organizacije koje se bore za prava žena sve češće navode sledeći argument: ako je muškarce nemoguće sprečiti u sklapanju braka sa više žena, onda bi barem zakon mogao da zaštiti prava žena koje na poligamiju pristaju. Ovako je to nemoguće. I dok se zakon ne promeni, ono "malo" muškaraca će se i ubuduće poigravati sa sudbinom "velikog broja" žena u Tadžikistanu.

Prema podacima vlasti iz 2022. godine, oko 1,5 miliona građana Tadžikistana svake godine odlazi u Rusiju u potrazi za poslom. Ovi migranti često preživljavaju u teškim uslovima – iznajmljuju stanove zajedno s drugim radnicima kako bi smanjili troškove i retko se vraćaju kući, jer su putni troškovi visoki. Mnogi ne dolaze u Tadžikistan godinama, a u međuvremenu njihove porodice ostaju prepuštene same sebi.

Supruge ovih migranata u Tadžikistanu često nazivaju „slomljenim udovicama“ jer godinama čekaju povratak svojih muževa, ne znajući hoće li se oni uopšte vratiti. Iako je Tadžikistan modernizovana država, patrijarhalne norme i dalje su duboko ukorenjene. Žene su često ekonomski zavisne od svojih muževa, jer se od njih tradicionalno očekuje da nakon udaje napuste posao i posvete se porodici i domaćinstvu. Iako su doneti zakoni koji zabranjuju diskriminaciju žena, brak se i dalje smatra svetinjom, a muškarac je glava porodice i njen glavni izdržavalac.

Ova situacija dovodi do velikih društvenih problema – mnoge žene ostaju same s decom, bez izvora prihoda i sigurnosti, dok njihovi muževi u Rusiji započinju nove živote. Uprkos formalnim zakonima, u praksi žene često nemaju mogućnost da ostvare prava koja bi im omogućila veću samostalnost i bolji život.

Iako je poligamija u Tadžikistanu zvanično zabranjena, u praksi se i dalje često sprovodi. Drugi i naredni brakovi zaključuju se neformalno, bez pravnog priznanja, a muškarci koji se odluče na takav korak mogu dobiti kaznu – ali ona je simbolična. Po istom principu, mnogi migranti koji odlaze na rad u Rusiju zasnivaju nove porodice. Upoznaju druge žene, imaju s njima decu, ali brak ne registruju zvanično. Najviše što učine jeste da organizuju versku ceremoniju venčanja, što im omogućava da žive kao bračni par bez zakonskih obaveza.

Veoma mali broj muškaraca može sebi da priušti da povede svoju prvobitnu porodicu iz Tadžikistana u Rusiju, jer su troškovi preseljenja i života u stranoj zemlji previsoki. Oni koji ostave porodicu u domovini uglavnom šalju novac supruzi i rodbini, ali nije retkost da s vremenom potpuno prestanu da ih izdržavaju.

U takvim situacijama žene ostaju prepuštene same sebi, a njihov opstanak postaje izuzetno težak. Mnoge od njih do 25. godine već imaju dvoje ili troje dece, a pronaći stabilan i pristojno plaćen posao u takvom položaju gotovo je nemoguće. Pored finansijskih poteškoća, napuštene žene se često suočavaju i s dodatnim problemima. Dešava se da muževa rodbina, najčešće njegova braća, pokuša da joj oduzme imovinu pod izgovorom da je dužna da doprinese izdržavanju starijih članova porodice. Tako žene, već ekonomski ugrožene i bez podrške, upadaju u još težu situaciju, ostavljene da se same bore za sopstvenu i budućnost svoje dece.

Vlada Tadžikistana je zvanično priznala napuštene žene kao socijalno ugroženu grupu stanovništva i nastoji da im pruži određenu podršku. Između Rusije i Tadžikistana postoji i sporazum o obaveznoj isplati alimentacije, ali u praksi on često ostaje mrtvo slovo na papiru. Mnogi migranti rade na crno, bez ugovora i zvanične prijave prihoda, što otežava sprovođenje zakona i obezbeđivanje finansijske podrške za njihove prve porodice.

Ponekad se dešava da se muškarci nakon mnogo godina vrate u Tadžikistan sa svojim novim suprugama i decom. U takvim situacijama, njihove prve žene često nemaju drugi izbor osim da se pomire sa sudbinom i nastave život u istoj zajednici sa novim porodicama svojih muževa, koliko god im to bilo teško.

Ako su deca napuštenih žena već odrasla ili imaju nekoga ko može da se brine o njima, „slamene udovice“ pokušavaju da pronađu posao i obezbede sebi osnovnu egzistenciju. Mnoge od njih rade kao prodavačice na pijacama, krojačice u lokalnim radionicama ili nastavnice u školama. Statistika pokazuje da žene čine čak 75% osoba sa srednjim stručnim obrazovanjem u zemlji.

Međutim, postoje i one koje, nemajući drugog izlaza, same odlaze u Rusiju da rade. Uglavnom su to žene koje su zvanično razvedene ili udovice, jer tradicija i dalje ograničava mogućnosti udate žene da samostalno napusti domovinu i ode na rad u inostranstvo.