Dragan nikada nije dao nijedan intervju: Kad je pretučen policiji je rekao "ne odajem mlade ljude", pa umro od povreda

Čuveni Dragan Maksimović preminuo je 4. februara 2001. godine od embolije, nakon tri meseca borbe u bolnici, u koju je dospeo posle brutalnog prebijanja od strane skinhedsa. Iako je bio žrtva ničim izazvanog nasilja, do poslednjeg daha je odbijao da otkrije identitet napadača i insistirao je da se, kako je tada rekao, „ti mladi ljudi ne gone krivično“. Njegova smrt ostavila je prazninu u svetu domaće kinematografije, ali i gorak osećaj nepravde, jer krivci za ovaj svirepi zločin nikada nisu odgovarali.

Prošlo je dvadeset pet godina od njegovog odlaska, a iako je bio jedan od najtalentovanijih glumaca svoje generacije, ime Dragana Maksimovića Makse danas se retko spominje. Možda je razlog tome to što nikada nije bio sklon medijskoj pažnji – nije davao intervjue, nije voleo takve reflektore, niti je želeo da o sebi priča u javnosti. Bio je umetnik u pravom smislu te reči, posvećen isključivo glumi, dok je svoj privatni život držao daleko od očiju javnosti. Zbog toga je njegova priča ostala neispričana, a njegovo ime neopravdano zaboravljeno. Ipak, ostale su njegove uloge, kao svedočanstvo jednog vanserijskog talenta, da podsećaju na njegov doprinos filmskoj umetnosti.

Kobni događaj koji mu je odredio sudbinu desio se 17. novembra 2000. godine ispred pivnice na Zelenom vencu, u sklopu autobuske stanice. U tom trenutku Maksimović je sedeo sa svojim rođakom, kada je u lokal uletela grupa agresivnih skinhedsa, navijača fudbalskog kluba Rad. Mladići su bili besni zbog poraza svog kluba u utakmici protiv Obilića i tražili su nekoga na kome bi iskalili svoj gnev. U Maksimoviću su, sasvim pogrešno, videli metu – pomislili su da je Rom i besomučno ga pretukli. Batine koje je tada zadobio bile su toliko surove da su mu nanele teške povrede, zbog kojih je nedugo zatim završio u bolnici, gde je proveo tri meseca boreći se za život.

Iako je bio svestan onoga što mu se dogodilo, nikada nije želeo da sarađuje s policijom niti da prijavi svoje napadače. U tome se ogledala njegova plemenitost, ali i tragika njegove sudbine – ostao je dosledan svojim moralnim načelima čak i onda kada mu je nanesena nepravda koja ga je koštala života.

Maksimovićeva karijera bila je bogata i raznovrsna, iako nije često igrao glavne uloge. Njegovo prisustvo na ekranu bilo je toliko upečatljivo da je svaki lik koji je tumačio ostao urezan u sećanju publike. Bio je majstor sporednih, ali nezaboravnih rola – njegov talenat dolazio je do izražaja kroz likove koji su često nosili kompleksne i intrigantne osobine. Glumio je u kultnim filmovima kao što su Petrijin venac, Šmeker, Vreme čuda, Mi nismo anđeli, Država mrtvih i mnogim drugima. Njegova harizma, specifična ekspresija i duboko promišljena gluma učinili su ga jednim od najoriginalnijih umetnika jugoslovenske i srpske kinematografije.

Danas, čak dvadeset i pet godina kasnije, i dalje ostaje pitanje – kako je moguće da takav umetnik ostane gotovo zaboravljen? Njegova smrt nije samo gubitak za filmsku umetnost, već i podsećanje na to koliko su nepravda i nasilje u stanju da oduzmu svetu jednog izuzetnog čoveka. Uprkos svemu, Dragan Maksimović ostaje simbol tihog, ali moćnog umetničkog izraza – čovek koji je, bez reči i pompe, ostavio neizbrisiv trag na domaćem filmu.