Zbog Šabana hteo da odustane od karijere, poroci mu ubili volju za pesmom: Umro u strašnim mukama kraj žene na selu

Dobrivoje Topalović, nesuđeni inženjer, spletom neverovatnih okolnosti postao je legendarni pevač narodne muzike, prepoznatljiv po blagom osmehu na licu. Suptilinim glasom sa lakoćom je osvajao publiku, ali nikada se nije ponašao kao zvezda, štaviše, izbegavao je medije i gostovanja po emisijama, te je najviše uživao kada je uveseljavao svoju publiku.

Topalović je za rubriku "Baksuz strana" časopisa "Sabor" otkrio kako je odustao od karijere harmonikaša, ali i to da je njegove prve pevačke korake, mada nesvesno, osujetio niko drugi do kralj narodne muzike, tada takođe mladi Šaban Šaulić. Kako se to dogodilo, možete pročitati u Topalovićevoj ispovesti objavljenoj "Saboru" 26. juna 1997. godine koji je oživeo Nportal:

"Malo je falilo da od moje karijere ne bude ništa i da nadrljam još pre nego što sam počeo da se bavim ovim poslom. "Zaduženi" za upropašćavanje moje karijere muzičara bili su Ljubiša Pavković i Tomica Milić. A za stručno sprečavanje one druge, pevačke, glavni krivac je bio Šaban Šaulić. Ali, ništa mi nisu mogli. Uprkos njihovim naporima da to spreče, postah pevač!

Pre ravno trideset godina, krenuo sam na odsluženje vojnog roka. Imao sam nešto malo muzičkog znanja, ili bolje rečeno, neznanja. Završio sam dve godine srednje muzičke škole u Čačku i svirao harmoniku, ali slabo i loše. Kada sam čuo da bi mi u vojsci kao muzičaru sve bilo lakše, prijavih da znam da sviram harmoniku. Odobriše mi da odem kući i da je donesem. Donesoh dečju harmoničicu i hrabro krenuh na audiciju koja se održavala u Domu JNA u Rijeci. Sa mnom je bio moj drug iz Ralje, koji je svirao harmoniku kao i ja, to jest nije imao pojma!

Gledali smo face oko sebe i verovali da su svi oni kao i mi, da se foliraju i da ne znaju ništa. Joj, kad počeše da sviraju neki Tomica i neki Ljubiša! Samo sam gledao gde su vrata, da zbrišem. Ali, junački podnesoh njihovu odličnu svirku. Odmah posle njih, prozvaše nas dvojicu. E, tad kad sam ostao živ... Do tada, nisam prijavljivao da umem da pevam. Izvukoh "keca iz rukava", ostavih harmoniku i počeh da pevam. Više nije bilo šanse da uzmem harmoniku u ruke. Kako da se brukam pored onakvih majstora? Dobro sam ih ošacovao. Bili su to Ljubiša Pavković i Tomica Milić, dva najveća harmonikaša u zemlji. Tako mi onog kobnog dana upropastiše karijeru muzičara!

Dobro je da sam na vreme shvatio gde mi je mesto. Tri godine kasnije, Mita Mićić, harmonikaš iz Čačka, dovede me u Beograd, da me čuje Buca Jovanović, poznati kompozitor. Uđosmo u njegov stan i sedosmo. Strpljivo sam čekao da zapevam. Posle desetak minuta, jedan violinista iz Obrenovca dovede nekog proćelavog klinca, da Buca i njega čuje kako peva. Dobro smo se odmerili nas dvojica! Kad, Buca se obrati njemu: - Hajde, mali, otpevaj nam nešto!

Kad on poče da peva, opet poželeh da što brže zaglavim na vrata. Nikada u životu nisam čuo da neko peva tako lepo. Svi su ga zadivljeno slušali. Otpeva svoje i ode. Čini mi se da mi ništa u životu nije bilo teže nego da tada pevam posle njega. Klinac je bio - Šaban Šaulić! Nemam pojma kako sam svoje otpevao. Bila je to jedna pesma Tome Zdravkovića. Buca me je slušao nezainteresovano. Tada nisam znao da sam napravio pogrešan izbor - Tomu nikako nije voleo. Obećao mi je da će mi se javiti. Osećao sam da od toga nema ništa. Bio sam u pravu, Buca mi se nije javio. Da Šaban nije pevao pre mene, verovatno bi priča išla drugim tokom. Ovako, morao sam da pronađem drugi način da uspem. Tek posle desetak godina, sreo sam Bucu i snimio nekoliko njegovih pesama", otkrio je tada Dobrivoje kako su izgledali njegovi počeci u muzici.

Kako je izgledao Dobrivojev put ka uspehu?

Rođen je na Malu Gospojinu 1944. godine, odrastato je u selu Preljina. U svom rodnom mestu završio je osnovnu šklolu, a u Čačku tehničku školu, smer mašinski. Nakon završene srednje škole, radio je u preduzeću "Cer" manje od 2 meseca. U Beogradu je upisao Višu tehničku školu, ali je nakon dve godine izgubio pravo na dalje studiranje. San njegove majke bio je da postane inženje i da vidi svog sina kao poslovnog čoveka, ali sudbina se sa Borivojem poigrala na zanimljiv način.

Želja mu je bila da snimi ploču. Prijavljivao se na seoska takmičenja pevača amatera ali nigde nije mogao da osvoji prvu nagradu jer je u to vreme čačanski kraj bio poznat po dobrim pevačima. U to vreme, u Mrčajevcima, u susednom selu, živeo je Dragan Aleksić, harmonikaš i kompozitor, koji je već snimao za Diskos. Kada ga je Dobrivoje ugledao u kafani jednom prilikom, odmah je zamolio orkestar da nešto otpeva pred njim i upravo taj momenta je bio prekretnica u njegovom životu. Sa Aleksićem je snimio prve četiri singl ploče.

Prvi javni nastup imao je na festivalu "Ilidže" 1970. godine sa pesmom koju je Spasoje Dukić odbio, i osvojio je I nagradu publike. Nakon "Ilidže" je sve bilo mnogo lakše. U međuvremenu je prešao iz Diskosa u PGP. U Beogradu je počeo saradnju sa Milankovićem, međutim još uvek nije imao dobru pesmu. Još veći uspon u u njegovoj muzičkoj karijeri desio se kada je snimio pesmu Obrena Pjevovića "Eh da mi je".

Jedan od naboljih prijatelj na estradi bio mu je Miroslav Ilić, a njihov odnos su krunisali i kumstov. Zajedno su snimili ploču"Otvor' prozor curice malena". Međutim, najveći uspeh doživeo je sa 1986. u saradnji sa Miroljubom Aranđelovićem, kada je snimio jednu od naših najlepših kafanskih pesama: "Crno vino". Stihove je napisala pesnikinja Radmila Mudrinić, a numera je postala njegova lična karta.

Za ovu pesmu Dobrivoje kaže da mu je "ta pesma otvorila vrata i kod mlade publike. Ipak, mladi diktiraju šta će se slušati".

Dobitnik je Estradne nagrade Srbije (1983), Nagrade za životno delu na festivalu "Moravski biseri" (2014), Plakete "Zlatna lira" za izuzetna vokalna ostvarenja (2015), Nagrade za životno delo od strane Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije (2017), kao i nagrada na mnogim muzičkim festivalima.

Pevao je na svim značajnijim domaćim festivalima narodne muzike i osvojio je više nagrada. Upoznao je i sarađivao sa mnogim kompozitorima i gostovao je skoro na svim kontinentima. Živeo je u rodnom selu Preljini, a zimu provodio u Beogradu. Tokom svoje višedecenijske karijere snimio je dvadeset šest singl-ploča i šesnaest studijskih albuma.

Kada je dobio unuka, svo svoje vreme je podredio njemu.

"Živim sa suprugom na selu, a najviše vremena provodim sa unukom Radovanom. Pevačku karijeru polako privodim kraju pa izbegavam koncerte i nastupe na televizijama. Trudim se da se što više odmaram u krugu porodice i održavam imanje, kosim travu…”, rekao je Dobrivoje Topalović za "Svet" pre nekoliko godina

Topalović, čije je detinjstvo vezano za selo, govorio je da su ljudi koji su ceo život proveli u gradu hendikepirani u odnosu na one sa sela.

- Pogotovo je to izraženo danas u vreme velike ekonomske krize. Na selu se može preživeti i u najteža vremena, dok u gradu glad brzo pokuca na vrata - pričao je za života i dodao:

- Ipak sam po prirodi optimista, mora biti bolje, jednom će se točak okrenuti na našu stranu. Nismo mi toliko proklet narod da nam ovako bude non-stop. Nažalost mislim da bolji život ovde neće doći još dugo, dugo. Žao mi je samo ove mlade generacije danas, jer oni su ostali bez budućnosti. Ipak i pored svega, ne treba se predavati, treba se boriti. Savetujem mladima da krenu da se bave sportom ili neka se učlane u kulturno umetničko društvo. Važno je da se sklone sa ulice. Kroz rad i angažovanje u te dve oblasti doći će polako i sve ono što traže i o čemu maštaju - smatrao je.

Pevač Miroslav Ilić je bio u kontaktu sa Dobrivojem do samog kraja.

- Prošli smo svašta zajedno. Dobar deo života smo proveli zajedno i to u ono najlepše doba našeg zanata. Ipak, nismo se odavno videli. Ne samo zbog njegove bolesti, već je i Dobrivoje izabrao tako. Malo se distancirao od svega pred kraj života. Bio je jednom prilikom kod lekara i doktor mu je tada rekao da mora da bira između pevanja i cigareta. On je rekao tada “moraću da prestanem da pevam" - prisećao se Miroslav.

Poslednje dane proveo je u svom selu sa suprugom. Iako se lavovlski borio, vrlo brzo je izgubio botku sa karcinomom. Preminuo je u 75. godini u junu 2020.

- Stric Dobrivoje je preminuo je u kući u selu Preljina. Tri meseca je bolovao, išao na terapije, ali je poslednje dane hteo da provede sa strinom Mirom - rekao je njegov bratanac Radoslav Topalović.

Dobrivoje je iza sebe ostavio suprugu, ćerku i unuka Radovana.

Šta je to ibertura i zašto je u 24 sata došlo do dva direktna sudara autobusa?