Čovek koji je bio uz Titovu postelju otkrio kako su izgledali njegovi poslednji dani: Evo šta je Jovanki rekao pre smrti
Doktro Milomir Stanković bio je lični doktor Josipa Broza Tita i svedok poslednjih dana legendarnog državnika.
Izvor: Ivana Bogićević
Lečenje Josipa Broza Tita bila je jedna od najmisterioznijih dešavanja u Jugoslaviji, ali na tajnosti nije insistirao čuveni maršal, već ljudi oko njega. Čovek koji je bio uz Josipa do poslednjeg trenutka upravo je bio doktor od poverenja major Dr Milomir Stanković. Svedočio je Titovim poslednjim danima, pokušavajući da ukaže na glavni uzrok njegovog lošeg zdravstvenog stanja. Kao mlad stručnjak smešten je na dužnost dežurnog lekara pored postelje doživotnog predsednika u bolnici u Ljubljani. Sve što je video, zapisivao je, a tek mnogo kasnije, odvažio se da to što se nalazilo u svesci pretvori u knjigu "Tito između života i smrti", koja ne samo da je otrkila pravi uzrok smrti, već i šta se dešavalo iz zatvorenih vrata bolničke sobe, kao i kako se Broz ponašao i da li je bio svestan da mu se bliži kraj.
- Sve oko njegovog lečenja držalo se u tajnosti. Nisam imao kontakt sa svojom porodicom, jer sam se nalazio na važnom zadatku. Kada me je supruga posetila na Brdu kod Kranja nisam smeo da joj kažem da će Titu sutra biti amputirana noga. Nikad se nije znalo ko vas sluša – počeo je svoju ispovest doktor Stanković u emisiji Mire Adanje Polak.
O svakom potezu se strogo vodilo računa.
- Mi nismo u smeli ni u hodniku bolnice da žurimo ili pravimo nagle pokrete, jer su novinari gledali kroz prozor i to bi značilo da je nešto hitno. Takođe, i injekcije koje smo mu davali nosili smo u posebnim torbama, niko nije znao, sem nas, šta je u njima. Sve je bilo tajno.
Dr Stanković je prvi zaključio šta je najveći zdravstveni problem Tita koji je hitno morao da se rešava, jer mu ugrožava i život.
– Primetio sam da je Titovo levo stopalo hlado, da ima ranu koju ne bi trebao, da je cirkulacija slaba. Na to niko nije obratio pažnju. Radilo se o okluzivnoj angiopatiji. Nije to bila dijabetična koju je on imao na potkolenici. Ta okluzivna angiopatija je značila da je njemu zapušen krvni sud koji mu hrani nogu. To je bilo na butnoj arteriji i bila mu je ugrožena noga. Ja sam bio odgovoran i morao sam nešto da uradim. Pokušao sam da ga nagovorim da pristane na konzilijum, ali Tito je stalno govorio da se sa tim sačeka, da nema vrremena i da će to proći – seća se doktor i ističe da je upravo to bilo kobno po njega.
Tito je ubrzo potom doživeo strašan bol u nozi kao nikad do tada. Stanković je to iskoristio da objasni maršalovom ađutantu šta je video i tek zajedno su uspeli da ga ubede da ga pregleda konzilijum lekara.
– Došla su i dva vrsna stručnjaka iz inostranstva. Jedan je došao iz SAD – to je bio doktor Majkl Debejki, dok je iz Rusije došao doktor Marat Knjazev. Debejki je pregledao nogu i cirkulaciju, dok ga je Knjazev pregledao celog. Na kraju su rekli da je Tito u dobrom stanju ali da je noga ugrožena. Debejki je rekao da, pošto Tito ne pristaje ni našta drugo sem na lekove, pokušaju sa jednim bajpasom koji je on ostavio našim lekarima. Ali je rekao da upozore Tita da će, ako sve to ne uspe, morati da mu seku nogu. S druge strane, Knjazev je rekao da je terapija dobra i da je treba nastaviti uz kontrolu noge – ispričao je Stanković.
Da ostane bez noge bio je najveći Titov strah, seća se doktor, jer je mnogo vodio računa o svojoj lepoti.
- Rekao nam je: "Ako moja noga ode, ja ću sam sebi presuditi!" Kad je trebalo da ode u bolnicu mi smo mu sklonili pištolj koji je tajno čuvao u jednoj torbici. Niko nije smeo da mu kaže da noga mora da se amputira, nego su produžavali terapiju u nedogled koja ne pomaže. I sve tako je bilo dok se noga nije osušila, a kad se osušila ona je otrovala organizam - smatra Stanković.
To što se odugovlačilo sa lečenje, na insistiranje maršala, bio je pogrešan potez, noga mu se postepeno sušila i uništavala ostale organe.
– Velika greška je bila što mu se izlazilo u susret da se leči lekovima, a ne hiruški… Ta arterija je mogla lako da se otpuši. Ja bih to mogao da uradim ali nisam imao kopetencije, a to ni Tito ne bi dozvolio – ispričao je doktor Stanković.
Nakon operacije počeo je da bunca, a doktor je razrešio još jednu nedoumicu, te je otkrio na kom jeziku je Tito uvek govorio.
- Prvi njegov govor nakon duboke anestezije u bunilu bio je u dva sata noću. Na srpskom jeziku je počeo da priča: "Vi, omladinci i omladinke, izneli ste ovu brobu na svojim plećima. Gledao je u plafon, gestikulirao je, smejo se. Pričao je na srpskom jeziku i uvek je pričao na čistom srpskom.
Upravo tu, sedeći pored Titovog bolničkog kreveta koji će postati i njegov samrti odar, Stanković je čio i poslednje reči Josipa Broza.
- Kad je video da je sve propalo njegove poslednje reči su bile: "Šta sve ovo treba da znači?!" E sad, da li se to odnosilo na neke odluke koje je donosio ili na lekare koji su mu obećavali da će terapija uspeti, ne znam. Lekarima je rekao: "Obećavali ste mi da će pomoći infuzije, da će jedan obična cevčica da uspostavi cirkulaciju, obećavali ste mi da će rezanje noge mene povratiti, i da ću sa jednom protezicom i štapićem ponovo moži da idem na Konferenciju vanevropskih zemalja, i šta je ovo sada?". I to su bile njegove poslednje reči.
Do kraja života bio je u komi.
- Sredinom februara 1980. Tito već nije mogao da govori i do kraja života je bio u veštačkoj komi. Morao je da bude intubiran, pa da bismo uskladili disanje, držali smo ga u veštačkom snu. Ravna linija se pojavila 4. maja u 15.05 – prisetio se Stanković.
Istakao je da njegova porodica nije bila svesna da Tito umire.
- Mi smo različite izveštaje slali sa Predsedništvu, porodici, i štampi. Mi, lekari smo ih kucali i slali, jer ni u koga drugog nije bilo poverenja. Mene su poslali da saopštim porodici da je Tito teško bolestan.
Jovanku nije uopšte spomenuo, niti je imao kontakt sa njom.
- Ja sam došao kod Tita kada su oni već raskinuli, nije dolazila ni u rezidenciju, ni u bolnicu. Ali, bio sam svedok kada je Tito zvao da joj čestita rođendan i Jovankina slika stajala je u njegovoj spavaćoj sobi na Brijonima.
I Titov unuk Jošlaje potvrdio da je Jovanku mnogo voleo, kao i ona njega, te da je do smrti patio za njom i često je pominjao.
- Tito je Jovanku mnogo voleo i to razdavajanje mu je veoma teško palo. Ja to najbolje znam. On se nikada nije zvanično razveo od nje. On je njoj rekao njoj nekoliko puta da ona treba da se brine o osoblju u kući, ali da se u politiku ne meša. Video sam po Titu da mu je bilo teško. Dođem kod njega i onda sedimo i ćutimo. I samo u jednom trenutku kaže: Uh, što joj je to trebalo...Zbog nje maltene nije dolazio u Beograd, a u Ljubljani nije želeo da je vidi. Jovanka je bila protiv Ljubičića i Dolanca i dokazalo se da je bila u pravu. Na sahrani nije htela ni ruku da im pruži. Bio je veliki pritisak da Jovanka ne prisustvuje Titovoj sahrani. Kao što je bio pritisak da se ona ne sahrani pored Tita. Ja sam prvi rekao da ona na to ima pravo kao njegova zakonita žena. Pogledajte pod kakvom je torturom ona živela, pogledajte gde je živela. A to je sve zato jer su se plašili da ona ne objavi sve ono što zna - ispričao je Titov unuk u jednoj emisiji.
Želeo sahranu poput Ruzveltove
Plavim vozom iz Ljubljane u Beograd je, u poslepodnevnim časovima, stigao kovčeg sa posmrtnim ostacima Josipa Broza 5. maja. Tog i narednih dana, građani su u mimohodu odavali počast jugoslovenskom šefu države prolazeći pored njegovog kovčega u sali Skupštine Jugoslavije.
Tito je sahranjen 8. maja u Kući cveća na Dedinju. Sahrani je prisustvovalo više od 200 istaknutih ličnosti iz celog sveta, a na poslednji počinak doživotnog predsednika Jugoslavije ispratile su i stotine hiljada građana.
Poslednjih godina govorio je kako bi voleo da počiva u u središtu svoje cvetne bašte u i to u sarkofagu izrađenog od belog mermera na kome bi se nalazio samo koncizan natpis koji bi sadržavao isključivo njegovo ime, prezime i nadimak, kao i godine rođenja i smrti. Inspirisalo ga je večno mesto Frenklina Ruzvelta, te je želeo da bude sahranjen na sličan način kao i čuveni političar. Prilikom posete njegovog porodičnog doma, zadivilo ga je jednostavno grobno mesto jednog od najznačajnijih svetskih državnika i to zbog sofisticiranog izgleda. Sve što je zamislio, tako je i urađeno.
Cvetna bašta predsednika Ruzvelta simbolički je bila „iskopirana“ u Beogradu, u objekat pod nazivom „Kuća cveća“ koja, na neki način, natkriljuje privatni jugoslovenski predsednički vrt zasađen najrazličitijim lepim cvećem i drugim biljkama.
Za samo sedamdeset dva sata, koliko mu je stajalo na raspolaganju, bilo je nužno da se u „Kući cveća“ izbetonira površina od 200 m² u čijem bi sklopu bila grobnica, prostor za mimohod i tribine za nekoliko stotina visokih zvanica iz čitavog sveta. Uz nadljudski napor, sve je bilo gotovo do 8. maja, kada je doživotnu jugoslovenski predsenik ispraćen na večni počinak uz prisustvo svetske elite.
Bila je spremna i monumentalna nadgrobna ploča specijalno za tu priliku izrađena od aranđelovačkog venčaca, teška čitavih devet tona.
Kako je inženjer Gavrilović u više navrata kasnije svedočio ,,bilo je jasno da se ona mermerna ploča teška devet tona samo pomoću dizalice može postaviti na grob, a tako dugotrajan i neizvestan čin ne bi bio baš efektan pred svetskim kamerama. Odlučili smo da umesto prave nadgrobne ploče stavimo masku, takođe mermernu, ali znatno lakšuˮ.
Sanduk sa posmrtnim ostacima predsednika Tita, koji je tri dana pre toga zakovan stigao iz Ljubljane u Beograd, izvađen je iz grobnice, obložen bakarnom maskom i ponovo spušten na dno. Da bi predsednik Tito počivao što mirnije, preko sanduka je stavljena betonska ploča, pa je tek tada preko nje bila postavljena ona mermerna, teška neverovatnih devet tona.
Udar na Titov grob
Titov grob se našao i na udaru procesa restitucije 2006. godine kada je Vladimir Lešić, unuk Miloša Savčića - ministra u vladi Kraljevine Jugoslavije i gradonačelnika Beograda - podneo zahtev nadležnima za povraćaj imovine oduzete posle Drugog svetskog rata.
Po njegovim tvrdnjama, imanje na kojem se nalazi Muzej Jugoslavije „oduzeto je njegovoj porodici od komunističke vlasti".
U početku je Lešić planirao da „digne zid između groba i zemljišta" i da naplaćuje korišćenje, da bi ubrzo saopštio da je „porodična odluka, ako im se vrati zemlja, da se Tito iseli na groblje, gde mu je i mesto ili da se plac zalije armiranim betonom".
Proces restitucije još uvek nije okončan, ali je Lešić vremenom odustao od „Titovog groba".
Brojne teorije zavere
Od momenta kada je sahranjen, pojavilo se mnoštvo teorija zavere, te i dana postoje oni koji ne veruju da je Tito zaista sahranjen u Kući cveća.
Ove glasine su naročito oživele i pre 15 godina, u vreme novih zahteva za ekshumaciju Titovih posmrtnih ostataka.
Zato je njegov unuk Josip Joška Broz morao javno da potvrdi da je njegov deda zaista sahranjen u „Kući cveća".
Joška Broz demantovao je priče i legende o sahrani Josipa Broza Tita i o njegovoj smrzi.
- Te priče da on nije sahranjen u Kući cveća i da nije umro 4. maja već dva meseca ranije su gluposti. Deda je umro tog jutra, 4. maja je umro. Trećeg maja uveče su mu proradili očni kapci. Počeli su da se pomeraju. Pitao sam doktore šta to znači i objasnili su mi da su to zadnji trzaji. I sutradan ujutru je umro. Što se sahrane tiče... Tito je ubačen u metalni sanduk koji je zavaren. A onda onaj načelnik nekadašnjeg DB, priča kako je tu stavljen pesak, kako je narod prevaren. Nisam se odvajao od tog kovčega do sahrane. Kad je završen prvi deo sahrane nije bila stavljena ona stena... Posle je noću u dva ujutru došla dizalica i tu stenu od devet tona stavila i ja sam tek onda otišao kući. Zašto ne puste mrtvog čoveka na miru. I deda nije bio mason, to su gluposti. Nema dana da ga neko ne spomene - rekao je Joška.