"Moj muž i ja smo odlučili da imamo samo 1 dete: Ova sebična odluka je najbolja koju smo doneli u životu, a evo i zašto"

Jedan od poznatih psihologa koji se bavio temama porodice i odlučivanja o broju dece je Dejvid M. Bas, stručnjak za evolucijsku psihologiju. Iako se konkretno ne bavi temom samo jednog deteta, njegov rad pruža korisne uvide u razumevanje ljudskih odluka u vezi sa roditeljstvom.

Bas i drugi istraživači u oblasti evolucijske psihologije sugerišu da u modernom svetu, gde su ekonomski resursi i kvalitet života postali važniji faktori u donošenju odluka o roditeljstvu, mnogi parovi biraju da imaju samo jedno dete kako bi mogli da pruže bolje materijalne i emocionalne uslove svom detetu, verujući da će to povećati njegovu šansu za uspeh i sreću u životu.

Sigurnost i karijera takođe igraju veliku ulogu. Psiholozi poput Džereda Dajmonda , autora knjige „Pucanje i padovi ljudskih društava“, ukazuju na to da je, u savremenom društvu, konkurencija na tržištu rada postala sve veća, a mnogi roditelji osećaju pritisak da finansijski obezbede svoju porodicu i posvete se karijeri. Ovo može dovesti do toga da se parovi odluče za manje dece, kako bi lakše balansirali posao, porodicu i lične ciljeve.

Takođe, socio-kulturni faktori imaju važnu ulogu. U mnogim razvijenim društvima, gde su žene postale ravnopravne u obrazovanju i karijeri, odlučivanje o roditeljstvu postalo je pitanje ličnih izbora. Psiholozi poput Šeril Sendberg, koja je u knjizi „Lean In“ raspravljala o izazovima sa kojima se žene suočavaju kada pokušavaju da balansiraju karijeru i roditeljstvo, sugerišu da sve više žena bira da ima samo jedno dete, jer im to omogućava da se fokusiraju na svoje ambicije i postignuća.

Na kraju, psihologija mentalnog zdravlja takođe igra važnu ulogu. Parovi koji se odluče za jedno dete često govore o manjoj stresnoj dinamici u porodici, što može doprineti većem zadovoljstvu i stabilnosti, kako za roditelje, tako i za dete. Psiholozi naglašavaju važnost emocionalnog zdravlja roditelja u odgoju deteta, a manji broj dece može omogućiti bolju emocionalnu povezanost sa roditeljima.

I sama spadam među one mame koje imaju jedno dete i nisam sigurna da će se to promeniti. Kao i mnoge žene na ovim prostorima, imala sam traumu na porođaju, nakon kakve se teško odlučite da ponovo zatrudnite. U prvom velikom izveštaju o akušerskom nasilju u Srbiji, upravo ovo je navedeno kao jedan od razloga zašto su mnoge žene rešile da ostanu na jednom detetu. Iako smo možda oduvek sanjale da imamo dvoje, troje, četvoro.

Moj sin svakog dana pita kad ću mu roditi batu ili seku i na posebnoj pregradi u svom ormaru skladišti „stvari za bebu“. Ne mogu da procenim da li je moja želja za drugim detetom potreba da usrećim njega ili sebe. Nije lako kad ste zaposleni na zahtevnim poslovima, živite daleko od baka i deka, u kreditima, bez porodične pomoći i mogućnosti da nekog platite da vam ponešto skuva, očisti kuću, pričuva dete. Mali ima tri i po godine i fizički postaje sve lakše biti roditelj. Pomisao na to da se opet vratimo u hormone, pelene, neispavanost, plač, brigu i opšte rastrojstvo svakodnevno me udaljava od odluke o proširenju porodice.

Baš takvo razmišljanje imala je i Gillian Orr koja je o ovome pisala na svom blogu. Njenu priču prenosim vam u nastavku:

„Krajem prošle godine, počela sam da pakujem neke stvari mog sina koje ćemo donirati u humanitarne svrhe. Čuvala sam odeću koju nije nosio još od 2022. i stvari koje nije koristio mesecima – ljuljašku za bebe, kolevku – jer nisam bila sigurna da li će nam ponovo trebati. Sad znam da neće.

Nakon nekoliko promišljenih razgovora, muž i ja smo odlučili da se pridružimo rastućem broju porodica koje imaju samo jedno dete. Na kraju, bila je to prilično laka odluka. Niko nije morao da „pobedi“ u svom stavu, ali smo o tome otvoreno razgovarali, uzimajući u obzir i prednosti imanja jednog deteta, ali i naše strahove koji dolaze sa tom odlukom. To je otvorilo mnogo širu diskusiju – i to dobru – o životu koji želimo da živimo zajedno.

Teško je dobiti pouzdane i ažurirane podatke o broju ljudi koji se odlučuju da imaju samo jedno dete, jer moja generacija još nije završila sa rađanjem (sa 40 godina, ja sam stara milenijalka). Ali, 2022, podaci britanskog Zavoda za nacionalnu statistiku pokazali su da je za žene koje su napunile 45 godina 2021. godine, 17 odsto njih imalo samo jedno dete, u poređenju sa 13 odsto kod generacije njihovih majki.

Iako je to trend koji viđamo u zapadnom svetu, možda bi bilo korisnije posmatrati to anegdotski. Na jednoj ruci mogu da nabrojim broj jedinaca koje znam, a koji su mojih godina, ali bi mi trebalo još mnogo više prstiju da nabrojim parove koje znam koji se odlučuju da imaju samo jedno dete. Njihovi razlozi variraju od troškova brige o deci, preko klimatske krize do njihovog mentalnog zdravlja. Bilo bi nemarno ne priznati i parove za koje, nažalost, imati samo jedno dete nije njihov izbor. To je tuga koju mogu samo da zamislim i o kojoj ne govorimo ni približno dovoljno.

Ključni razlozi: Novac, sloboda, strah od trudnoće

Došli smo do odluke da budemo tročlana porodica iz mnogo razloga. Očigledno je da je imati dete skupo; studija iz 2022. pokazala je da je prosečan trošak za parove u UK da odgaje jedno dete do njegove 18. godine 157.562 funte. Ali na kraju je naš način života presudio. Volimo da radimo lepe stvari i putujemo i uživamo u maloj slobodi koju nam omogućava to što smo porodica sa jednim detetom. Izlazak iz kuće vikendom da posetimo restorane i izložbe je lakši, a ne kao vojna vežba. Naravno, možete da uđete u avion ili izađete da jedete i sa još nekoliko dece, ali to je definitivno teže i koštaće vas znatno više.

Jedna bivša koleginica bila je takođe uverena da je imati jedno dete „šik“ opcija, što, mislim, znači da je manja verovatnoća da ćete biti iscrpljeni od gomile dece, koja stalno vuku za kosu i prekrivaju vašu torbu sličicama.

Takođe, iskreno, nisam želela ponovo da budem trudna. Ukupno, imala sam prilično laganu trudnoću, ali svejedno – da upotrebim bolji izraz – bilo je naporno: jedva sam jela, imala sam talase hormonske depresije u prvom trimestru, spavanje je bilo teško i sve to mi je delovalo, pa, prilično dosadno. A onda je tu i faza sa novorođenčetom, koja, koliko god kratka bila, zaista sam osetila da ne želim ponovo da je prolazim. Nisam bila spremna na to koliko će mi biti teško zbog nedostatka sna u prvim mesecima i nisam želela da se vratim u to zombifikovano stanje.

Osim toga, od kada je naš sin došao pre 20 meseci, pronašli smo lep ritam u svom novom životu. Od septembra je u vrtiću četiri dana nedeljno, što obožava. Moj muž je zauzet završavanjem svoje nove knjige, a ja započinjem svoju karijeru slobodne novinarke nakon što sam bila glavna urednica većinu svojih tridesetih.

Svi radimo na stvarima koje nas čine srećnim, a da bismo to sada promenili bilo bi izazovno. Jedno dete nam savršeno odgovara i osećamo da je naša porodica kompletna. Osećam se neverovatno srećno što imam svog sina, nešto za čim sam žudela – ponekad tajno i tiho – dugi niz godina. Imala sam 39 godina kada sam ga dobila.

Bila sam dovoljno srećna da lako zatrudnim, pa iako postoji šansa da stvari možda ne bi bile povoljne ako bih pokušala ponovo sa 40, nisam se mnogo plašila statistike o opadajućoj plodnosti. Kao bivša urednica ženskog magazina, kao i jednostavno imajući prijateljice, znam previše dobro bol i borbu sa neplodnošću, ali mislim da je važno takođe obavestiti žene da se to može desiti i nakon 35. Sa brojnim prijateljicama koje su imale decu u svojim ranim četrdesetim, činilo mi se da ako želim da pokušam, bar sam mogla da pokušam. Mi smo samo odlučili da ne pokušamo.

Ipak… imam neke rezervacije. Odrasla sam sa dva brata i navikla na bučan porodični život. Osećam tugu znajući da moj sin neće doživeti radosti bliskog odnosa sa bratom ili sestrom koji – ako imate sreće – može trajati ceo život. Ne verujem u zastarele viktorijanske pojmove da su jedinci sebični, ali se nadam da neće biti usamljen.

Često se govori o radostima „punog stola“ kada sva braća i sestre odrastu; naši Božići će verovatno na kraju biti samo nas troje, a to je slika koja je daleko od onoga što sam zamišljala da ću imati. Moja dva brata i njihovi sinovi, moji rođaci, žive u Sidneju, što je prilika koju je omogućila moja majka Australijanka, a porodica mog muža Amerikanca je u SAD. Okruženi smo prijateljima, ali sa malo porodice. A onda je tu i mala devojčica koju nikada neću imati. Naravno, da sam imala još jedno dete, ne bi mi bilo garantovano da će to biti devojčica, ali vi crtate crtu pod mogućnost da je upoznate kada odlučite da je vaša porodica kompletna. Volim svog sina više od svega i, da budem iskrena, mislim da bi dva mala dečaka bila apsolutno divna, ali imati devojčicu je nešto o čemu sam razmišljala još od tinejdžerskih dana i, kada smo odlučili da smo gotovi, činilo se pomalo kao da se opraštam od nečega, ili nekog.

U sjajnoj knjizi Klir Kilroj o ranom materinstvu, Soldier Sailor, naratorka (Soldier) kaže svom malom sinu (Sailor): „Volela bih da si imao malu sestru. Sigurno to nisi znao, Sailore. Imala je ime i sve. Plakala sam misleći na nju sinoć.”

Nešto što mi je pružilo utehu, kada sam govorila o svojim strahovima zbog toga što imamo samo jedno dete, jeste da odrasli jedinci obično govore u superlativima o svom odrastanju. Većina njih tvrdi da se nikada nisu osećali usamljeno i da su uživali u bliskom odnosu sa svojim roditeljima. Takođe smatraju da im je njihova situacija dala jedinstvene veštine od malih nogu, uključujući veću nezavisnost, kao i prednost šireg obrazovanja jer su bili više uključeni u aktivnosti svojih roditelja.

Sada, kada su naše odluke čvrsto donete, uzbuđena sam zbog budućnosti. Budućnosti koja uključuje putovanja i pisanje i, da, još malo više slobode nego što bi nam omogućilo još jedno dete.

Kao neko ko je došao iz velike porodice, i sama volim velike porodice, i iako ću ponekad gledati s ljubomorom, takođe znam da će naš mali tim od tri osobe biti sve što će mi ikada biti potrebno."

Stil / Zadovoljna