Šta je skrivala mračna strana Jovanke Broz? Kad su svedoci otkrili zašto se Tito od nje krio u kupatilu, bilo je jasno

Početak uspona: Suvladarka Jugoslavije

Jovanka Broz, nekadašnja prva dama Jugoslavije, bila je žena koja je svojom ličnošću, pojavom i uticajem obeležila jednu epohu. Istoričari ističu da je Jovanka bila mnogo više od supruge Josipa Broza Tita – od suvladarke, preko ratnice, do žene koja je aktivno menjala tok istorije. Svoju ulogu pored Tita preuzela je s ozbiljnošću i odlučnošću, često se mešajući u političke i društvene procese u zemlji, što ju je s vremenom učinilo centralnom figurom ne samo u domaćoj, već i u međunarodnoj politici.

Titova pažnja i nežnost prema Jovanki

Jovanka je često naglašavala ljubav i pažnju koju je dobijala od Tita. U intervjuu s novinarkom Mirom Adanjom Polak prisetila se njihovih zajedničkih trenutaka. Tito je, prema njenim rečima, bio nežan i pažljiv suprug koji je svakog jutra, preko dvadeset godina, kuvao kafu za nju i sebe. Iako su imali poslugu i sve privilegije, Tito je insistirao na ovom gestu, pokazujući ljubav prema svojoj supruzi na jednostavan i ličan način.

Pad sa vrha: Kritike i optužbe

Međutim, Jovankina sudbina nije bila samo priča o moći i privilegijama. Njeno ponašanje prema Titovim saradnicima često je opisivano kao osorno i teška za saradnju. Prema nekim izvorima, Jovanka je u političkim krugovima izazivala nemir, što je dovelo do brojnih optužbi na njen račun. Tajni dokumenti Saveza komunista Jugoslavije, uz pomoć tadašnje tajne policije, sadrže tvrdnje da je Jovanka bila "elementarna nepogoda" za mnoge Titove saradnike, a povremeno i za njega samog. Neki su je optuživali za pokušaje preuzimanja vlasti, dok su drugi tvrdili da je psihički nestabilna i paranoična.

Godine izolacije: Rastanak s Titom

Poslednje tri godine Titovog života obeležene su njihovim fizičkim razdvajanjem. Iako nisu bili razvedeni, Jovanka je živela odvojeno od Tita. Njeno povlačenje iz javnog života, kao i optužbe koje su pratile njen boravak na Dedinju, ostavile su trag na njenoj reputaciji. Nakon Titove smrti, Jovanka je gotovo tri decenije živela u izolaciji, bez ličnih dokumenata i bilo kakvih prava koja su nekada bila deo njenog života.

Zatvaranje jednog poglavlja

Jovankina priča je priča o ekstremima – od života u luksuzu i političke moći, do života u osami i poniženju. Njena sudbina ostaje tema rasprava, s različitim interpretacijama o njenoj ulozi u Titovom životu i politici Jugoslavije. Ostaje zabeleženo da je bila žena koja je volela i bila voljena, ali i žena čiji su karakter i ambicije ponekad izazivali strah i otpor kod onih koji su je okruživali.

Ipak, ne može se smatrati da je bila bez uticaja.

Svedočila je da je njena ideja bilo formiranje pokreta Nesvrstanih, koji je predstavljao protivtežu blokovskom svetu tokom Hladnog rata.

Njena dužnost je između ostalog bila da bude "poslednji prsten Titove odbrane. To znamo i iz njenog svedočenja, trebalo je da ga zaštiti ako svi ostali zakažu i zato je uvek nosila pištolj sa sobom u ličnim stvarima. U Americi joj je slučajno ispao iz torbice, što su primetili ljudi iz administracije predsednika Ričarda Niksona", ističe Karanović.

Jovankin položaj dodatno je otežavalo što nije imala formalno obrazovanje. Upisala je studije svetske književnosti, ali nikada nije diplomirala.

"To je njoj uvek predstavljalo teret i na neki način oduzimalo legitimitet. Možda je baš zbog toga nekad bila nemilosrdna prema osoblju, ali gostima je ostala u najlepšem sećanju", ističe Pantelić.

U protokol je uvrstila elemente vizantijskog carskog i britanskog kraljevskog protokola, dodaje istoričarka.

"Znam pouzdano da su je mnogi doživljavali drugačije i žalili se na nju, ali ja govorim samo o svom ličnom iskustvu, prema meni je uvek bila ne samo učtiva nego čak i naglašeno ljubazna.

"Predstavljala me je kao `književnika, koji je pristao da nam pomogne`, nikada kao osoblje plaćeno da joj bude na usluzi", svedočio je Titov i Jovankin dugogodišnji prevodilac Ivan Ivanji u tekstu za "Vreme".

Monografija Ivane Pantelić je, inače, prvi i vrlo redak primerak naučnog rada posvećenog Jovanki Broz. Istoriografija se njom malo bavila.

"Teško ju je rekonstruisati jer nije imala javnu funkciju, a zapisi posebno iz sedamdesetih godina o njoj su na granici da pređu u tabloidno", navodi istoričarka.

U tom delu citira slovenačkog istoričara Jožu Pirjevca koji Jovanku Broz u knjizi "Tito i drugovi" naziva "jugoslovenskom Ksantipom".

Ksantipa je bila supruga antičkog filozofa Sokrata i simbol je svadljive žene.

Jovanku su 1975. faktički uhapsili i iz Igala sproveli u Beograd, gde je osnovana posebna političko-lekarska komisija koja je trebalo da proveri njeno duševno stanje.

"Burna ispitivanja završena su uz konstataciju da Jovanka nije upletena ni u kakvu zaveru, da je samo paranoična i da bi za Tita bilo najbolje da se s njom rastane.

To nije učinio, nego se s njom ponovo pomirio i čak joj dopustio da se osveti 'neprijateljima`", navodi Pirjevec.

Njoj se nije bilo moguće suprotstaviti. Onaj ko je to učinio, bio je sklonjen. Najveći neprijatelj bio joj je general Ivan Mišković, moćni šef jugoslavenske tajne službe, kojeg je na kraju koštala vojne karijere. A takvih je, osim Miškovića, bila legija.

Ali Jovanki se u mnogim situacijama nije mogao suprotstaviti ni njen suprug. U spomenutom dokumentu, “Beloj knjizi” (službeni naziv je “Ponašanje i delovanje Jovanke Broz do 1974. godine/ do obrazovanja komisije SKJ”), izneseno je nekoliko zapanjujućih podataka koji verno ilustriraju tu tezu.

Josip Broz Tito, prema iskazu Nikole Ljubičića, bivšeg saveznog ministra obrane, naspram Jovanke nije bio trostruki narodni heroj.

“Ljubičić kaže da je predsednik Republike očekivao da će vreme, i to što nije zajedno s Jovankom Broz, uticati da ona promeni svoje držanje te da je zato povremeno dolazio u Užičku 15. Jednom prilikom kad je došao Jovanka Broz je toliko vikala i grdila ga da je predsednik bio primoran - kad je ona popodne zaspala - da pozove ađutanta, generalmajora Marka Rapu, i lekara da ga, pošto je bio bolestan, u pidžami izvedu iz kuće i prebace u Beli dvor”.

Kad se Tito vratio iz Kine 1978. godine, s putovanja na koje je otišao sam jer je Jovanka postavljala neprihvatljive uslove, doneo joj je poklon.

Jovanka je poklon bacila na - supruga! Tu je građanin Josip Broz doneo odluku o razvodu. O tome je tada nagađala cela Jugoslavija, ali stvarne razloge razlaza znali su samo retki.

Maltretirala ga je noću

Nikola Ljubičić tvrdi kako je Jovanka na Tita vršila nepodnošljivi pritisak kad je reč o kadrovanju. U vezi s tim sledi jedna gotovo neverovatna epizoda:

“Ističe, takođe, da mu se Tito u nekoliko navrata žalio kako ga Jovanka Broz noću maltretira, kako je dolazila u njegovu spavaću sobu te celu noć vršila pritisak na njega u pogledu kadrovskih i drugih pitanja ne dopuštajući mu da spava, da je povremeno direktno vređala i njega te da je često bio prisiljen da se zaključa u kupatilo i tako dočeka jutro”.

Poverio se: "Ne mogu živeti od nje"

Heroj Sutjeske i Neretve, čovek na kojega je Hitler slao Ota Skorzenija, div koji je Staljinu rekao: “Ne!”, morao je, dakle, bežati u kupatilo da spava u kadi pred nadmoćnom silom Jovanke Broz, žene po čijoj su volji “vrapci na Dedinju unapređeni u prepelice, a Pepeljuga u Princezu”.

Stane Dolanc, pak, opisao je istoj Komisiji Josipa Broza Tita kao - papučara.

“U raspravi na sednici Veća za zaštitu ustavnog poretka 23. maja 1980. godine, između ostalog, rekao je da je zajedno s Petrom Stambolićem bio prisutan kad je predsednik Republike u kućnim papučama pobegao iz Užičke 15 u Beli dvor. Te noći Predsednik ih je pozvao i zamolio da osiguraju da Jovanka Broz ne dolazi kod njega jer da on "ne može živeti" od nje”.

Stvari su tu, oko Tita, na jednom planu jasne, a na drugom sasvim protivrečne.

Nejasno je zašto jedan “despot” - ako je zaista bio takav - nije stvar sredio despotski, nego se evakuisao u papučama i pidžami, sramoteći se naočigled Dvora?

Ako je bio heroj, zašto stvar s Jovankom nije sredio junački - što god to značilo? Kakvu to sliku daje o Brozovu stvarnom karakteru? Iz niza svedočenja u ovoj knjizi videćemo: on je, kao privatna osoba, bio puno mekši nego što se misli.

Voleo je biti voljen, popularan, obožavan. Bio je hedonista. Obračune s protivnicima prepuštao je drugima. Tito nije birao sukobe i ratove ako nije morao. Poznato je da nikad nije potpisao odluku o smrtnoj kazni. Te je odluke potpisivao Aleksandar Ranković, dok je bio na dužnosti.

Jovanka se nakon rata pridružila partizanskom pokretu, gde je upoznala Josipa Broza Tita. Njih dvoje su se venčali u aprilu 1952. godine, kada je ona uzela njegovo prezime. Kao supruga predsednika Republike, Jovanka je prvih nekoliko godina obavljala svoje dužnosti u skladu sa tradicionalnom ulogom prve dame, prateći Tita na službenim putovanjima i državničkim događajima.

Rastući uticaj

Počevši od 1958. godine, Jovanka je sve više pokazivala interesovanje za političke i kadrovske procese u Titovoj administraciji. Počela je da se aktivno uključuje u organizaciju rada u rezidencijama predsednika Republike, ali i u političke poslove. Tražila je uvid u državne dokumente i učestvovala u razgovorima sa domaćim i stranim zvaničnicima. Njeno ponašanje izazivalo je tenzije, kako sa Titom, tako i sa njegovim najbližim saradnicima.

Tito nije odobravao njene poteze, što je dovelo do povremenih sukoba i sve izraženijih razmirica među njima. Jovanka je, prema nekim navodima, imala značajan uticaj na kadrovska rešenja, što je često odlagalo donošenje ključnih odluka.

Sukobi i izolacija

Napetosti su kulminirale početkom 1974. godine, kada je Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije formiralo posebnu komisiju kako bi ispitalo situaciju u Titovim rezidencijama i utvrdilo uticaj Jovanke Broz na državničke poslove. Održano je čak 50 sednica na kojima je Jovanka bila jedina tema. Iako su sukobi eskalirali, Tito nije formalno razveo Jovanku, ali ju je postepeno isključivao iz svog života.

Progon nakon Titove smrti

Mesec dana nakon Titove smrti, 1980. godine, Jovanka je izbačena iz zajedničke kuće u Užičkoj 15 pod pretnjom oružjem. Nije joj bilo dozvoljeno da uzme lične stvari i prebačena je u staru, zapuštenu vilu na Dedinju, bez grejanja i osnovnih uslova za život. Tokom narednih 33 godine živela je u izolaciji, bez ličnih dokumenata i zdravstvene knjižice.

Jovanka je bila u svojevrsnom kućnom pritvoru, čekajući ostavinsku raspravu kako bi saznala šta joj pripada od Titove imovine. Ipak, do kraja života nije doživela zadovoljenje pravde.

Kraj života i poslednja želja

Jovanka Broz preminula je 20. oktobra 2013. godine u Beogradu, usled zastoja srca, u 89. godini. Njena poslednja želja bila je da bude sahranjena pored Josipa Broza Tita u Kući cveća. Tek tada, simbolično, ponovo su se spojili. Jovanka je često govorila da je „kriva bez krivice i osuđena bez suda“.

Njen život ostaje primer sudbine žene u senci moćnog čoveka, ispunjen borbom za dostojanstvo i pravdu u vremenima političkih spletki i društvenih promena.

Stil / BBC/Politika