Ovo o svojoj deci nikome ne treba da pričate: Čak ni rodbini
Postoje stvari koje ne treba pričati o svojoj deci, pa čak ni rodbini.
Izvor: Milka Đukić
U brzom 21. veku, gde tehnologija brzo napreduje, često se osećamo naprednijim od naših predaka. Ponosni smo na svoja dostignuća, mislimo da znamo sve o svetu i kako da živimo ispravno. Ali evo paradoksa: uprkos svim ovim dostignućima, neka stara sujeverja i iracionalni strahovi i dalje čvrsto sede u našim umovima.
Na primer, trudnoća i porođaj su oni trenuci kada su sujeverja posebno izražena. Budući roditelji često kriju radost do poslednjeg trenutka. Oni se plaše da ga zafrkavaju, kao da bi dobre vesti mogle privući negativnost. Možda izgleda čudno, ali mnogi ljudi veruju da ako podele svoju radost prerano, nešto može poći naopako. Ovaj osećaj se verovatno prenosi sa generacije na generaciju, a uprkos svim našim saznanjima o medicini i zdravlju, ostaje.
Ali nakon rođenja deteta, mnogi roditelji pokušavaju da bebu ne pokažu nikome osim onima koji su im najbliži. Kažu da bi trebalo da sačekate dok vaša beba ne napuni godinu dana da biste izbegli da mu naudite. Ovo takođe zvuči apsurdno, ali strahovi su i dalje jaki. A u isto vreme, čim prođe ova godina, ti isti roditelji rado objavljuju fotografije svoje dece na društvenim mrežama. Dele svaki korak, svaki osmeh, kao da žele da ceo svet vidi njihovu sreću.
Ova kontradikcija nam daje pauzu.
Ali zašto smo tako oprezni? I da li je ovaj oprez opravdan?
Starac Nikolaj Gurjanov, uvaženi duhovni upravnik, nudi bezvremenski savet: Pazite šta govorite o svojoj deci, bilo da se radi o pritužbama ili proslavama. Njegova mudrost seže kroz vekove, podsećajući nas da reči imaju moć i da ih neće svako ko ih čuje primiti čista srca.
Premudrost Starca
Starac Nikolaj je jednom rekao: "Ne žalite se za svoju decu nikome osim svetima i Bogorodici. I nemoj se hvaliti, ne iritirati svoje neprijatelje. Biće loše – ljudi će biti srećni. Ako je dobro, bićete zavidni."
Zamislite ovo: dva prijatelja iz detinjstva koji su nekada delili radosti i tuge susreću se posle mnogo godina razdvojenosti. Jedna od njih je srećno udata, ima decu koja svakodnevno oduševljavaju i iznenađuju. Druga je, uprkos godinama provedenim u potrazi za ljubavlju, i dalje sama. Ili je, možda, udata već dugi niz godina, ali sanja o detetu koje se, nažalost, nikada ne pojavljuje.
Kada se sretnu, razgovor počinje da teče kao reka. Srećna prijateljica priča priče o svojoj deci: kako čine prve korake, kako uče da čitaju i pišu, kako je usrećuju svojim uspesima. U ovom trenutku, drugi prijatelj može razviti zavist u svom srcu. Ona sluša i u njoj se javljaju pomešana osećanja: radost zbog drugarice i gorčina zbog njene situacije. Koliko često se susrećemo sa takvim emocijama? Normalno je da osećamo ljubomoru kada neko drugi živi životom o kome sanjamo.
Ali evo interesantne stvari: ponekad možemo naći čudnu satisfakciju u razgovoru o teškoćama. Kada srećna prijateljica počne da deli priče o tome kako njena deca izazivaju bes ili njen tinejdžer iznenada postaje buntovnik, druga prijateljica će se možda osećati kao da sama nije tako loša. Možda pomisli: "Pa, ona ima svoje probleme. To je kao mala uteha koja vam pomaže da se nosite sa sopstvenim iskustvima."
Takva osećanja mogu izazvati talas negativnosti. Zato starac Nikolaj savetuje da porodične stvari – i radosti i probleme – čuvaju u tajnosti. On nas podseća da što manje pričamo o životima naše dece, manja je verovatnoća da ćemo navući na sebe zavist, osudu ili čak nesvesnu štetu.
Moć molitve nad ogovaranjem
U teškim trenucima, kada vaš tinejdžer ne želi da sluša ili kada se bijes vašeg mališana čini beskrajnim, prirodno je tražiti utehu od drugih. Ali Gurjanov predlaže da se okrene molitvi.
Zašto je potrebna molitva? Zato što vas povezuje sa višom silom koja zaista može pomoći. Starešina je verovao da roditelji koji se mole za svoju decu — iskreno i bez brige — stvaraju duhovnu osnovu koja njihovu decu vodi ka uspehu i sreći. Često je govorio da su deca čiji su se roditelji molili za njih "lakše pronašla put", postigla svoje ciljeve i uspela u svojim profesijama.
Ako vam je teško, zapalite sveću kod kuće ili posetite mirnu crkvu. Razgovarajte sa Bogom ili svecima kao sa bliskim prijateljem. Podelite svoje brige i nade i pronađite utehu u tišini vere.
Ne hvalite se pobedama svoje dece, ne govorite im njihove najdublje tajne, ne delite njihova iskustva, ne žalite se na njih.
Neka to postane pravilo – bolje je čuvati mnogo toga u tajnosti i o svojoj deci i o svojim najmilijima. Postoji stara izreka:
"Ne perite svoje prljavo rublje u javnosti" - učinićete dobro sebi i drugoj osobi. I na obično pitanje: "Kako si?" Najbolje bi bilo da odgovorite skromno: "Polako, uz Božiju pomoć."
Ova mudrost se odnosi i na izazove i na pobede. Kada neko pita: "Kako su deca?" Dovoljan je jednostavan i skroman odgovor, na primer: „Dobro im ide, hvala.
Kao što je mudro rekao Bernard Šo: "Naučite da nikome ništa ne govorite i sve će biti u redu."
To ne znači da se izolujete ili da se pretvarate da je život savršen. Umesto toga, radi se o zaštiti svoje porodice od neželjene pažnje ili zavisti.
Mudrost starca Nikolaja Gurjanova nas podseća da živote naše dece moramo uzeti k srcu. Uzdržavajući se od prigovaranja i hvalisanja, ne samo da ih štitimo od negativnosti, već ih učimo i vrednosti poniznosti, samoće i zahvalnosti.
Na kraju krajeva, neki od najdragocenijih životnih darova su namenjeni čuvanju, a ne izlaganju.
Ispraćaj u penziju radnice u vrtiću u Vlasotincu