Dejana je rođena bez ruku, a postala šampionka, majka, slikarka: "Devojka s krilima" samo 2 stvari ne može sama da uradi
"Devojka sa krilima" otkrila je za magazin "Stil" kako se snalazi u ulozi mame, ali i za volanom, čime se sve bavi i šta je to što ne može sama da uradi. Život Dejane Bačko je poput filmske priče.
Autor:
Dejana Bačko iz Novog Sada, mnogo poznatija kao “devojka sa krilima”, rođena je bez ruku, a to je nije sprečilo da ostvari velike snove i postane neverovatna motivacija ljudima širom sveta! Naime, uspela je da pobedi sebe i da svoj nedostatak pretvori u najveću prednost, te je na delu pokazala da ništa, zapravo, nije nemoguće. Nedavno joj je uručeno i priznanje “Milunka Savić”, što govori koliko hrabro i borbeno korača kroz život.
Po čemu pamtiš detinjstvo, kako je izgledao proces učenja da sve radiš nogama i ko ti je bio največi vetar u leđa da postaneš ono što si danas? Takođe, pronašla sam informaciju na internetu da si bila jedno vreme u domu, da li je to uopšte tačno?
- Ne sećam se detinjstva, a i ne volim mnogo da pričam o njemu. Taj deo ćemo zaobići. Sećam se samo nekoliko scena kad mi je mama pokazivala kako da radim neke stvari nogama. Najveća podrška kroz odrastanje mi je u početku bila upravo mama, dok sam nailazila na brdo prepreka i osuda, ona je bila tu da se na neki način izbori za mene i da mi da snagu da ja to mogu. Naravno, na neke veće rezultate kasnije je uticao najviše moj karakter, to što sam postala borbena osoba, svesna svojih kvaliteta i to što sam imala cilj.
U životu si postigla mnogo više i od brojnih ljudi bez ikakvih nedostataka, u čemu si pronalazila snagu za sve te uspehe?
- Ne bih poredila to ko je koliko postigao, jer uspeh za različite ljude može značiti drugačije stvari. Ja sam snagu pronalazila u tome što sam postavljala neki cilj koji želim da ostvarim i u tome što sam želela da dokažem svima za šta sam sposobna i šta mi, kao osobe sa invaliditetom, u stvari možemo.
Otkud ti u sportu i to na tako ozbiljnom nivou? Izuzetno si bila posvećena treninzima, kruna tvog ogromnog truda je i titule šampionke u paratekvondu.
- Počela sam 2016. godine tražiti sport koji bi mi pomogao da ojačam noge i igrom slučaja sam nakon nekoliko sportova došla do tekvandoa. Iste godine sam se počela takmičiti, 2018. sam osvojila Evropsko prvenstvo, a 2019. Svetsko. Svetski prvak po drugi put postala sam 2021. i tu sam završila sportsku karijeru, zato što putem moje kategorije nisam mogla da se plasiram na paraolimpijske igre.
Međutim, nisi zapostavljala ni obrazovanje. Šta si završila i čime se danas baviš?
- Zavšila sam Osnovnu školu "Sveti Sava" u Bačkoj Palanci, Srednju umetnilčku školu za dizajn "Bogdan Šuput" u Novom Sadu, a zatim sam završila Akademiju klasičnog slikarstva. Kroz ceo život se bavim primarno slikarstvom. Sa 9 godina sam postala, tada najmladji član, jednog svetskog udruženja slikara koji slikaju ustima i nogama (VDMFK) i za njih slikam već 20 godina. Od njih primam mesečnu stipendiju i imam godišnju obavezu da šaljem određeni broj radova. To je udruženje koje zaista ceni umetnike i zaista sam ponosna što sam njihov član. Imam u planu da napredujem u udruženju pa je to svakako nešto čime ću se i baviti sve dok me služe noge, jer je to ujedno i ono što volim da radim - otkriva Dejana za "Stil" i dodaje:
- Od pre 2 godine smo suprug i ja pokrenuli i YouTube kanal, pa moram i to napomenuti kao posao, jer kreiranje sadržaja takođe uzima poveći deo vremena, a za prihode imamo otvorenu firmu. Tu su i saradnje sa nekoliko brendova sa kojima smo zadovoljni i Herbalife biznis kojim se Marko primarno bavio godinama pre nego što smo se počeli zabavljati.
Kako si otkrila dar sa slikanje, neverovatno je šta sve stvaraš pomoću nogu i usana?
- Još kao mala volela sam da slikam, ne znam od kada je to krenulo. Prvi rad koji sam naslikala bio je puž i tada sam imala 6 ili 7 godina. Jedan od radova koji je za mene bio veliki izazov jeste portret Novaka Đokovića, s obzirom da ne radim portrete. Imala sam veliku želju da uradim njegov, a naravno i još veću tremu, jer sam mu taj rad kroz vreme uspela uručiti i pokloniti. On je moj idol.
Kada si objavila da si položila vožnju, ta vest je odjeknula u našim medijima. Kako si se odlučila na takav korak i šta ti je bilo najzahtevnije da savladaš?
- Najzahtevniji su mi bili testovi, zato što sam se odvikla od učenja, a na samim predavanjima nisam pazila (na predavanja sam krenula 2020, a želju da završim vozački sam ponovo dobila 2024. godine). Što se tiče same vožnje, nisam imala nikakav veliki strah, niti nešto što mi je bilo zahtevno. Moj automobil je automatik, i kao takav se vodio kao prerađen po mojim potrebama. To mi je bilo dovoljno da mogu da savladam sve neophodno što se tiče vožnje. Vozim pažljivo i nemam nameru da negde stignem što pre, već pre svega - bezbedno.
Takođe, ne propuštaš priliku ni da odeš na skijanje, na koji način si savladala i tu sportsku disciplinu?
- Na skijanje sam otišla prvi put sa suprugom Markom za Novu 2020. godinu i od tada uglavnom idemo najmanje jednom, a nekada i dva puta godišnje. Voleli bih da to bude i češće i jedva čekamo da Lara još malo poraste, da može i to da obavlja sa nama. U početku sam imala strah, Marko me je odmah odveo na gondolu. Zatim sam upoznala Bratislava na Jahorini koji je radio tamo i čovek me je bukvalno kroz par dana naučio kako da skijam. Svake godine kada dolazimo na Jahorinu volimo da mu se javimo.
Da li kuvaš i šta najviše voliš da spremaš, kako izgleda tvoj način ishrane i vežbanja?
- Ne kuvam uopšte, niti Marko kuva, ali u blizini mesta gde živimo ima puno kuhinjica sa lepim kuvanim jelima, supama, čorbama, pa čak neke od njih drže i naši, sada već prijatelji, tako da uglavnom jedemo hranu iz restorana. Trenutno ne treniram, ali imam želju da počnem ponovo. Ili bih išla na tekvando ili bih angažovala trenera i odlazila par puta nedeljno u teretanu, kao što sam radila do pre par meseci.
Poput superheroine si, funkcionišeš kao da imaš ruke, sve živo radiš, da li postoji nešto što ne možeš sama?
- Trudim se da budem što više samostalna, iako mi za neke stvari treba pomoć. U kući gotovo da sve mogu da uradim, a što se tiče nekih stvari za pomoć - ne mogu sama da zakopčam dugmad na farmericama i da zavežem kosu. Ukoliko su u pitanju helanke ili neka trenerka, mogu sama da se obučem.
Otkako je Marko uplovio u tvoj život, rodila se prelepa ljubavna bajka. Čime te je osvojio, te si odlučila da ga pustiš u svoje srce?
- Pre svega se on meni dopao. Svidela mi se njegova duhovitost, to što je osoba koja ume da pruži pažnju, da sasluša druge. To što je organizovan, voli da putuje i uvek ima neke nove ciljeve o kojima zapisuje, priča, mašta. Kroz vreme smo shvatili da imamo dosta sličnosti po pitanju toga kakav život želimo da vodimo. Drago mi je što me je prihvatio onakvu kakva jesam. Iako smo mi možda različiti po pitanju nekih stvari, zaista se lepo slažemo i razumemo. Sve rešavamo pričom i dogovorom. Imamo i mi konflikte kao i svaki par, ali nijednom se do sada nije desila neka ozbiljnija svađa ili nešto što nismo uspeli zajedno da rešimo. Radujemo se stvarima koje nas čekaju, sada zajedno i sa Larom.
Koja je najvažnija stvar koju je Marko naučio od tebe i ti od njega? Sa druge strane, oko čega se najbolje slažete, a šta je najčešći uzrok vaše prepirke?
- MIslim da je on naučio od mene kako da bude više smiren. Kako da bude više stpljiv. Ni Marko, ni ja nismo tipovi ljudi koji se stalno o nečemu žale ili kojima su drugi krivi za sve. Kao što sam spomenula, kroz vreme smo shvatili da imamo slične ideje kako bismo želeli naš život da izgleda i to su velike stvari koje je bitno da partneri imaju usaglašene. Ne svađamo se često, a kada dođe to nekih prepirki, to uglavnom bude oko nekih sitnica koje brzo rešimo ili sednemo i dogovorimo se šta je najbolje rešenje za problem.
Kao kruna vaše ljubavi stigla je i ćerkica, kakvo je tvoje iskustvo sa trudnoćom i porođajem?
- Imala sam sreće da prođem kroz trudnoću vrlo, vrlo aktivno. Do poslednje nedelje dozvoljene za ulazak u avion smo putovali. Zatim su se putovanja nastavila kolima. Bila sam aktivna i prelazila sam često po 10.000 ili čak 20.000 koraka dnevno. Naravno, ne svaki dan. Zaista sam zahvalna kako je prošla trudnoća. Radili smo sve kao i inače, samo uz redovne kontrole i dodatnu dozu opreznosti. Imala sam porođaj u porodilištu "Gea" u Novom Sadu i sama ljubaznost i usluga koju sam dobila tamo nije ostavila nikakvog prostora da sa nečim ne budem zadovoljna. Neki veći bol sam osetila tek u devetom mesecu, ali smo to prevazišli i sve je prošlo kako treba.
Kako je izgledao proces prilagođavanja na bebu, šta ti je u tim momentima prolazilo kroz glavu?
- Znala sam da ću morati da probijem strahove koje imam. To su bile misli kako ću je držati u rukama. Kako ću ovo. Kako ću ono. Na kraju smo za 90% svih mojih strahova pronašli rešenje, a naravno moram da dam veliko priznanje našim porodicama i Marku koji su bili (a i sada su tu) da nam pomognu kad god bi nam to stvarno zatrebalo. Više sam strahova imala na samom početku, dok nije ojačao vratić, a zatim su oni polako nestajali i Lara sam sve više pronalazila zajednički jezik. Prvo sam ja naučila i videla kako i šta mogu da radim sa njom, a sada ona već počinje zaista partnerski da mi pomaže u aktivnostima koje radimo zajedno. Donese jaknu, donese cipelice, sedne kada je zamolim. Retko kada da ne želi da me posluša ili da gura nešto po svom iz nekog inata. Baš je dobra i zahvalna sam što imamo takav odnos.
Šta najviše voliš da radiš sa ćerkicom?
- Volim da se igram sa njom. Volim da je slušam kako priča. Volimo da se grlimo. Volimo da budemo za nju i sa njom. Volimo mi njoj da pričamo. Sve volim. Trenutno nam je interesantno to što gotovo pa skroz izbacujemo kolica na nekim kraćim šetnjicama i tako volim kada drži Marka za ruku ili mene za rukav i šetamo.
Da li te je uloga majke promenila?
- Dobila sam posebnu dozu odgovornosti i sada možda ne bih radila baš sve stvari koje sam radila dok nisam dobila nju. Doduše, i dalje sam ostala avanturista i ona osoba koja teži da proba većinu stvari za koje mislim da bi mi bile zanimljivo iskustvo, tako da videćemo kako će izgledati naredne godine.
Kako se Marko snašao u ulozi tate?
- Marko se odlično snašao, nije imao nikakav strah od prvog dana. Brzo je naučio kako i šta i mi smo zaista partneri u odrastanju deteta i samom vaspitanju, pre svega jer skoro da sve vreme provodimo zajedno, a drugo, zaista su nam "obaveze" po pitanju Lare raspoređene i jednako učestvujemo u svemu. Ja možda malo više dok smo kod kuće, a on kada smo napolju ili na putovanju. Sve u svemu, dobro se snalazimo. Volimo da izlazimo napolje zajedno, odemo u neki resotran, sednemo, ručamo, igramo se. Volimo da se družimo sa drugim ljudima. Volimo i da putujemo sa Larom.
Šta je ono što si u dosadašnjem životu najteže podnela? Iz kojih situacija si izvukla najveće lekcije?
- Bilo je puno stvari koje su mi teško padale dok sam bila mlađa. Morala sam da naučim da se nosim sa raznim izazovima kroz koje sam prolazila svaki dan. Sa brojnim predrasudama koje su ljudi i okolina imali prema meni. Sve to me je ojačalo i pretvorilo u osobu koja sam danas, osobu koja zna da se izbori za sebe i za ono što mi je bitno.
Tvoj savet za ljude koji trenutno prolaze kroz teške životne momente, kako da se izdignu?
- Ljudi uvek trebaju biti svesni da u sebi imaju kvalitete. Da zaista vrede. Da imaju nešto zbog čega su posebni. Da imaju nešto zbog čega su možda dragi nekim drugim ljudima. Gde god da se nalazimo, možemo već danas doneti neku novu odluku i postaviti neki novi cilj i započeti male korake ka njemu - zaključila je Dejana za "Stil".
Dragana Mirkovic pokorila svetsku prestonicu luksuza: