Naš glumac pobegao u planinu u jeku slave i 4 godine proveo sam na neverovatan način: Dotukao ga potez rođenog brata
Petar Božović svoju privatnost godinama krije od javnosti, a vrlo su retki momenti kada pomene svoje najbliže. Odnos sa bratom ga posebno boli.
Izvor: Ivana Bogićević
Petar Božović, velikan naše glumačke scene, odupirao se ceo život nepravdi koja ga je jako pogađala, te je u jeku slave uradio nešto što se gotovo niko nije usudio - otišao je u planinu sasvim sam. Sa ove tačke gledišta smatra da mu je upravo to donelo neprocenjivo životno iskustvo. Danas je njegov centar sveta unuka Anđelija sa kojom provodi svo svoje slobodno vreme.
- Moram da skupim sve pesme o Anđeliji da joj pevam. Rekao sam joj pre neki dan - ajde porasti da idemo u kafanu ti i ja, napusti roditelje, budi sa dedom", rekao je Božović u emisiji "Sve što mi pripada".
Retko kad otvori dušu i priča o porodicu, ali jednom se čak i rasplakao dok je pričao o bratu.
- Kad su svi prodavali zemlju, moj deda Petar je prodavao da bi školovao sinove. Jednog je poslao u Beograd, a drugog u Ljubljanu. Žao mi je što njega nisam upoznao... Nije mi toliko žao majke, majka je majka. Majka je uvek ista. Vidim da ovaj moj stariji brat kad god odem kod njega drži sliku na kojoj su on i majka. A mene nema...Ali nisu mogli obojicu. On je stariji pet godina od mene. Ali nije bilo godine i trenutka da se nismo posvađali zbog toga. A ja sad kad dođem kod njega tamo slika njega i majke. A mene nema. Pa šta on misli, da meni nije krivo - govorio je.
4 godine bio u planini
Božović je tokom devedesetih godina napravio pauzu u svojoj karijeri, ali ne samo to - on se potpuno povukao iz svakodnevice, napustio Beograd i otišao u crnogorske planine i to na četiri godine!
Uradio je ono o čemu mnogi danas razmišljaju: otići negde što dalje, pobeći od svega, živeti neki drukčiji život. Ono o čemu drugi razmišljaju, Božović je i učinio. Onda se - vratio.
O tome kako je izgledao povratak, ali i boravak u "izbeglištvu", kao i koji su bili razlozi njegovog povlačenja govorio je daleke 1998. godine za časopis "TV Novosti".
- Pobegao sam i bio u bekstvu jedno četiri godine. Nisam pa pobegao od pozorišta nego od svega. Od haosa... Moje vijuge opet nisu mogle da primaju te nove misli i ponašanja. Ceo taj haos sa gubitkom ondašnje Jugoslavije koja je bila najlepša zemlja na svetu, koja nam je i onako bila mala i tesna... Mi smo mislili da smo veći nego što jesmo i bili smo i uobraženi, i verovali smo da ćemo normalno ući u Evropu. Nikad nisam verovao da ću u Evropu morati da idem preko Kine i Belorusije. Vidite koliki je naš put: oko cele zemljine kugle mi moramo da idemo u Evropu umesto da odemo preko puta! Izgleda da smo dobili kartu u pogrešnom pravcu. Kao što nam je i obećano, tramvajem idemo u 21. vek, a do Evrope stižemo preko celog sveta -rekao je tada za "Novosti".
Saživeo se sa prirodom, a razgovor sa starijim umnim ljudima mu je hranio dušu.
- Bio sam po Sinjajevini i Komovima sa starim i umnim ljudima. Sa pokojnim Ilijom Dabetićem, umro mi je skoro, nisam ga mogao prežaliti... Sa Mijatom Mijatovićem koji je još živ, hvala Bogu... To su ljudi koji su uvek živeli sa prirodom i sve podnosili onako kako sve podnose ljudi iz junačkih narodnih pesama. Takvih više nema... Nama je za sve neko kriv, a oni nikoga ne okrivljuju nego se bore. Oni su prvo nalazili slabosti u sebi i time postajali jači. Nisam ja tamo bio dođoš: detinjstvo sam proveo u selu kod Kolašina, sve je to meni bilo blisko. Za te godine ja sam doživeo ponovo detinjstvo, što je veliki luksuz u ovom vremenu - govorio je glumac u dahu i dodao:
- Bilo bi suludo da sam taj deo života straćio ni u šta. Tamo sam naučio stvari za kojima sam tragao po svetu: putujući, studirajući, čitajući... Čovek nikada nije siguran da je sve pod rukom i da su stvari jednostavne: uvek misli da su negde daleko. Mora se otići i uveriti, proveriti. Ako se ne ode uvek ostaje pitanje zašto nije. Taj svet koji živi sa ovcama, kravama, kozama, šumom i prirodom i ima sasvim konkretne dnevne probleme, onda je to novo saznanje. Kad dođe rat, odu u rat, vrate se, bace pušku, žene se, piju, kose, kad dođe rat opet odu... Oni su tu na zemlji duboko ukopani. To su pravi ljudi koji ostavljaju trag svojom decom... Planina - tu je čovek najbliži Bogu.
Rade Šerbedžija i njegova supruga najviše su uticali na Petra da se vrati, a ljubav prema pozorištu je presudila.
- Lenka i Rade... Bez pozorišta sam se dosta loše osećao. Jednom me je Nada Blam pitala: Kako ti je bez pozorišta? Kao bez voljene žene! Morao sam da se vratim. Komad "Na čijoj strani" je bio stvarno izazov. Za mene, uz sve druge okolnosti, i to što sam prvi put igrao sa Ljubom Tadićem. "Kuloarski sladokusci" su očekivali neki naš sukob, a mi smo se glumački zaljubili na prvi pogled. Na sceni smo ljuti protivnici, a van scene smo rekao bih, laskajući sebi, prijatelji - zaključio je Petar svojevremno.
BONUS VIDEO: EVO KAKO ĆE IZGLEDATI SLUŽENJE VOJNOG ROKA: