Vratila sam se tri dana ranije sa odmora i zatekla jeziv prizor u spavaćoj sobi: Njegova ljubavnica je godina naše ćerke

Trideset godina života sa Maksom pretvorilo me je u pravog stručnjaka za njegove navike.

Znala sam sve njegove navike: kako se trgne kada kafa nije dovoljno vruća, kako prekrsti noge dok čita jutarnje novine, kako žmuri kada gleda novu kravatu u prodavnici. Čak i po zvuku njegovih koraka mogla sam da zaključim u kakvom je raspoloženju!

Naša ćerka Katja se često zezala sa ovim: "Mama, ti si kao rendgenski snimak - vidiš pravo kroz fasciklu."

A ja sam se samo nasmejala kao odgovor. Sada je i sama udata, podiže blizance, a kada nam ih dovede za vikend, primetim kako je naučila da na isti način "čita" svog Dimku.

- Sećaš li se kako si upoznala tatu? - pitala je jednom na porodičnoj večeri. - Reci momcima!

"Šta da ti kažem", zasmejao se Maks, namigujući unucima. - Tvoja baka je bila tako energična - ceo institut je bio u čudu!

- Ali nisam smislila smešne izgovore! - Zaigrano sam zamahnula peškirom prema njemu. - A ko je uspeo da zakasni sat vremena na prvom sastanku jer se navodno "pokvario tramvaj"?

"Ali onda sam ceo mesec pisao beleške", osmehnuo se.

Takve večeri su bile posebno drage – kada je kuća bila ispunjena dečijm smehom i zveckanjem kašika po tanjirima.

Činilo se kao da vreme usporava, omogućavajući vam da uživate u svakom trenutku.

Počela sam da primećujem prva zvona za uzbunu prošle jeseni.

Male stvari koje bi se na prvu mogle pripisati slučaju...

- Len, jesi li videla moj novi džemper? – pitao je jednom Maks, preturajući po ormanu. - Tako tamnoplava, sa visokom kragnom?

- Koji drugi džemper? - Podigla sam pogled sa knjige. - Nisi kupio džemper.

- Uzeo sam ga prošle nedelje. Sećaš se?

- Nismo bili u kupovini dva meseca.

"Oh, pa, da", oklevao je nekako čudno. - Verovatno je ostao na poslu. Potpuno sam oduševljen ovim novim projektom.

Ovo je bio četvrti put za mesec dana da je "izgubio" navodno kupljene stvari. Uvek smo išli zajedno u kupovinu - to je bio naš mali ritual.

Posle kupovine uvek smo svraćali u naš omiljeni kafić na ćošku, gde je moj muž uvek naručivao pitu od borovnica, a ja uvek naručivala karamel makijato.

Postepeno se nešto suptilno promenilo.

Muž je počeo češće da se zadržava u svom arhitektonskom birou, pojavio se novi parfem - opor, nimalo u njegovom stilu. Čak se i njegov hod promenio - prolećniji, poletniji.

"Zašto počinješ da se tako često pretvaraš ovde", primetila sam jednog dana za doručkom, gledajući ga kako se pomno pregleda u ogledalu.

- Šta, ne možeš? - nasmejao se. – Uzgred, došli su nam mladi specijalisti, moramo da se pridržavamo.

Počeo je ozbiljno da se menja

Otišao je u teretanu, promenio naočare u kontaktna sočiva i počeo da farba sedu kosu. Sve sam pripisivala krizi srednjih godina.

"Doći ću kasnije danas", zatekao me je njegov poziv kako kuvam. - Predstavljanje projekta je kasnilo.

"U redu", odgovorila sam. - Večeru možeš zagrejati u mikrotalasnoj.

Stigao je posle ponoći. Mirisao je na tuđi parfem - laganu, cvetnu aromu. Pretvarala sam se da spavam kada je ušao u spavaću sobu.

- Slušaj, idemo u planine?

- Sećaš li se kako smo jahali kad smo bili mladi? Katka kaže da su sada tamo napravili tako prelepe staze.

"Ne mogu sada", nije čak ni podigao pogled sa tableta. - Projekat treba da se završi, razumeš.

- Pa, bar nedelju dana...

- Len, stvarno ne mogu. Idi sa Natašom, opustićeš se. Činilo se da se i ona sprema.

Pogledala sam u poznatu boru između njegovih obrva koja se pojavila kada je napeto razmišljao o nečemu. Trideset godina braka nije šala.

Sećam se kako je Katjuša napravila prve korake, držeći ga za prst, i kako ju je naučio da vozi bicikl.

Ja sam ipak kupila kartu.

Ja sam pakovala kofer, a Maksim je sedeo u svojoj omiljenoj stolici, zakopan u telefon. Nasmejao sa se s vremena na vreme dok sam čitao poruke.

Ranije mi je uvek pomagao da se spremim, šalio se o količini stvari: "Len, ideš li na Severni pol Zašto ti trebaju tri džempera?"

- Idem da se istuširam. Moram da ustanem rano sutra, moram da završim prezentaciju.

Svetlucavi sneg i kristalni vazduh

Padine su mamile svojom belinom, žičara vas je nosila uvis, gde se nebo činilo posebno blizu.

"Lena, danas si nekako pažljiva", primetila je Nataša za doručkom trećeg dana. - Sve je u redu?

Promešala sam vrući čaj u papirnoj šolji. - Nataša, moram da se vratim kući.

- Šta? - Zadavila se čajem. - Jesi li pala sa hrasta? Ovde smo samo četiri dana!

"Srce mi je na pogrešnom mestu", pokušao sam da govorim smireno, iako se unutra sve skupljalo. - Znate kako to biva - izgleda da nema ništa konkretno, ali nešto grize i grize.

Uveče, ležeći u krevetu, listala sam fotografije na telefonu. Spavanje nije došlo. U glavi su mi se vrteli delovi razgovora, nasumične fraze, sitne nedoslednosti poslednjih meseci.

Ujutro sam kupila kartu za sledeći let.

- Len, možda ćeš ipak ostati? - Nataša me je ispratila do taksija.

- Ne mogu, Nataša, moje srce nije na pravom mestu. - Zalupila sam gepek. "Želim da se uverim da je sve u redu kod kuće."

U avionu sam gledala kroz prozor u oblake koji su prolazili ispod i setila se kako sam upoznala Maksa.

Taksi je stao kod naše kuće oko sedam sati uveče.

Istrćala sam iz lifta. U stanu je svirala muzika - tiha, džez. Njegov favorit je Luis Armstrong.

Cipele - elegantne, štikle - stajale su u hodniku.

U blizini je ležala njegova aktovka i... naša fotografija, ista ona koja je uvek stajala na kaminu. Staklo u okviru je razbijeno.

Glasovi su dopirali iz spavaće sobe. Ženski smeh je mlad, zvučan.

Gurnula sam vrata.

Sedeo je na ivici kreveta - našeg kreveta, gde smo se zajedno budili toliko godina. A ona... Gospode, ona je istih godina kao Katja! Dugonoga plavuša u košulji - ista ona koju sam mu poklonila za prošli rođendan.

- Lena?! - Maks je skočio. - Ti... trebala si...

- Biti u planinama? Trebala sam. Ali onda sam odlučila da napravim iznenađenje.

Plavuša je nemirno navukla haljinu, pokušavajući da se sakrije iza ormana.

"Samo malo, draga moja", sela sam u stolicu. - Imamo vremena za razgovor.

"Lena, sve ću ti objasniti", prišao mi je, ali ja sam ispružila ruku.

- Ostani gde jesi. I ne treba ništa objašnjavati. Nisam slepa - videla sam kako je sve dovelo do ovoga. Nove majice, teretana, kašnjenja na poslu... Klasik žanra, direktan udžbenik "Kako prepoznati muža preljubnika".

Devojka je konačno uhvatila svoju haljinu i sada se prebacuje s noge na nogu, ne znajući kuda da ide.

"Kristina, idi kući", rekao je Maks ne gledajući je.

- Ili je možda pustimo da ostane? - Zavalila sam se u stolicu. - Reći će kako ste se upoznali. Možda se to dogodilo kada je primljena? Pre tri meseca, da li se dobro sećam? Tada ste počeli da "ostajete u kancelariji".

"Prestani", prešao je rukom preko lica. - Ne radi to...

- Kako to? - Ustala sam. - Ne govori istinu? Šta da radiš, Maks? Možda bi trebalo da se radujem zbog tebe? Ili se pretvarati da se ništa ne dešava? Znaš, mogla bih. Za ime Katke, zarad njenih unuka... Mnogi ljudi ovako žive.

Kristina je jecala i pojurila ka vratima. Minut kasnije ulazna vrata su se zalupila.

- Lena, slušaj...

"Ne, slušaj me" otišla sam do ormana i otvorila vrata. - Vidiš li ova odela? Peglam ih već trideset godina. Ove košulje? Prišila sam dugmad i spojila kravate na njih. A evo, "otvorila sam komodu", tu su albumi sa fotografijama. Naše venčanje, rođenje Katke, njeni prvi koraci, školski raspust... Trideset godina života, Maks. Trideset godina!

- Pa šta sad? - Potonuo je na krevet, pogrbljen. -Šta želiš da kažem?

"Ništa", počela sam metodično da vadim stvari iz ormana. - Samo želim da razumem kada sam ti tačno postala... navika? Situacija? Deo enterijera?

"Prestani", pokušao je da me zaustavi. - Znaš da to nije istina.

- Znam? - Nasmejala sam se. - Ne znam više ništa. Znala sam samo da imam muža koji voli supu za ručak i pitu od borovnica. Onaj koji hrče kad je umoran i gunđa što su mu razbacane čarape. Ko... koga sam volela. A sada je preda mnom stranac.

Telefon u mojoj torbi je vibrirao - verovatno je zabrinuta moja ćerka. Ili je Nataša pitala da li je stigla.

"Spakovaću svoje stvari i otići do sestre", rekla sam, stavljajući odeću u kofer.

- Lena... - ustao je i zakoračio ka meni.

"Nema potrebe", ustuknula sam. - Samo... reci mi iskreno - da li je vredelo? Ovi potajno iznajmljeni stanovi, laži, žmurke... Za šta, Maks? Da se ​​osećam mladim? Ili je ona zaista tako posebna?

Ćutao je, gledajući u pod. Napolju je počela da pada kiša - kapi su udarile u staklo, kao da plaču sa mnom.

- Znaš li šta je najgore? - Zakopčala sam svoj kofer. - Nije da si me izdao. I to što je izdao našu prošlost i budućnost. Sve što smo zajedno izgradili. Sve ove godine, snovi, planovi... Sećaš li se kako smo hteli da kupimo kuću pored mora? Da ostarimo zajedno, sedimo na verandi, držeći se za ruke...

Grlo mi je bilo stegnuto. Okrenula sam se prema prozoru, pokušavajući da zadržim suze.

- Imam pedeset tri, Maks. Neću više ličiti na tvoju Kristinu. Imam bore i sedu kosu. Ali čuješ, nikada se nisam stidela svojih godina. Jer svaka bora je naša priča. Ljubavna priča koju si upravo uzeo i precrtao.

I dalje je ćutao. Šta da kažem? Koje reči koristite da opravdate izdaju?

Pozvala sam taksi.

-Gde idemo? – upitao je taksista.

Dala sam sestrinu adresu. - A mogu li... mogu li da uključim radio? Nešto zabavno.

Iz zvučnika je dopirao poznati džez. Luis Armstrong je pevao o divnom svetu. Zatvorila sam oči i prvi put u ovom ludom danu dozvolila sebi da zaplačem.

Dragica Radosavljević Cakana pred prvi solistički koncert