Ko je žena zbog koje je iranski šah kršio pravila: Nije nosila hidžab, a od njega tražila da muslimanima pokaže Plejboj

Poslednja carica Irana, supruga šaha Mohameda Reze Pahlavija, veoma je kontroverzna ličnost. Ostavila je ogroman trag u istoriji, nazivaju je simbolom slobodnog Irana. Ali uz ovo, postoje i druga mišljenja: mnogi mrze Faru Pahlavi, nazivajući je ženom koja odražava sve najneprijatnije strane monarhije. Ko je ona, arogantni ljubitelj luksuza ili pravi simbol slobode?

Iranka koja nije nosila hidžab

Fara Diba je rođena u Teheranu 1938. godine u porodici vojnog oficira. Njen deda je bio poznati diplomata. U Iranu je Dibova porodica bila veoma poštovana, pa su roditelji svoju jedinu ćerku u skladu s tim odgajali i školovali, želeli su da ona bude prava dama.

Njena majka je u njoj gajila predviđanje i želela je da njena ćerka bude samostalna. Otac je ulagao u njeno obrazovanje, učio je francuski i upoznao je sa kulturom Francuske. Iako je Farah odrasla u zatvorenoj muslimanskoj zemlji, njeni majka i otac bili su veoma progresivni. Svideo im se evropski pristup, nisu insistirali da njihova ćerka nosi hidžab, verovali su da će otići da studira u Francusku na dobrom fakultetu i tamo će upoznati svoju srodnu dušu.

A Fara nije izneverila mamu i tatu.

Lokalna mala slavna ličnost

Buduća carica je od malih nogu bila inteligentna i svrsishodna. Činilo se da zrači ljubavlju prema životu i srećom. Otišla je da se školuje u prestižnoj teheranskoj školi, gde je studirala njena majka. Fara je volela košarku i čak je bila kapiten školskog tima. Kasnije je rekla da se trudila da se ponaša prirodno, da nije slušala tračeve i da je uspela da se sprijatelji sa skoro svim devojkama.

Dok je vodila školski košarkaški tim, Fara je iznenada shvatila da izgleda kao da postaje primer svojim vršnjacima. U takmičenjima sa drugim školama njihov tim je konstantno pobeđivao i ubrzo su postali šampioni Teherana. Lokalne novine su čak pisale o njihovom timu, a Fara je rekla da je videla decu kako pokazuju na nju i govore roditeljima "Ovo je Fara!"

Prijateljska i harizmatična devojka brzo je postala lokalna slavna ličnost. Činilo se da može sve: ne samo da dobro igra košarku, već i da dobro uči. Drugovi iz razreda su je obožavali, a nastavnici su videli da ne samo da je marljivo učila, već je, kao da je znala da čita emocije drugih, bila spremna da pomogne, i zbog toga su je svi voleli.

Sudbonosni susret sa šahom

Pošto je dobio sertifikat o srednjem obrazovanju, Fara je otišla da studira na arhitektonskom odseku Instituta Ecole Speciale d'Architecture u francuskoj prestonici. Tada su samo muškarci savladavali ovu profesiju, ali Fara za to uopšte nije marila. Pokazala je neverovatne rezultate na prijemnim ispitima i postala student.

Bilo je teško učiti u ovom pravcu i Fara je ušla u obuku. U studijama je pauzirala samo jednom 1959. godine: tada je šah Mohamed Reza Pahlavi došao u Francusku u posetu. Devojka je bila jedna od retkih studenata izabranih da prisustvuju svečanoj večeri na iranskom odeljenju, koja je organizovana u njegovu čast.

Fara je bila svesna da je prošlo godinu dana otkako se Mohamed Reza Pahlavi razdvojio od svoje voljene žene Soraje. Iranska elita je glasno raspravljala o tome da šah traži novu ženu koja će mu konačno moći roditi sina koji će naslediti njegov presto. Kao što znate, Soraja to nije mogla da uradi zbog zdravstvenih problema i par je raskinuo.

Njeni prijatelji su zadirkivali Faru, govoreći, zašto je Muhamed ne uzme za ženu, jer je tako lepa. Devojka se s njima smejala ovim šalama, ali ih nije shvatila ozbiljno. I tako je mislila dok ga nije lično upoznala.

Za gala veče, Fara je izabrala svetlu, neobičnu odeću: nosila je crno-belo odelo od tvida i zakačila kameliju na rever. Ona se veoma izdvajala na pozadini devojaka koje su dolazile, a Šah ju je odmah primetio. Prišao je devojci, rukovao se sa njom i pitao kako joj ide učenje. Farah se malo posramila ugledavši pravog kralja, ali se brzo pribrala i razgovarala s njim, smešeći se.

Uveče je napisala pismo svojoj majci i rekla joj da je upoznala Muhameda. Devojka je napisala da je veoma zgodan, skoro sedokos i tužnog pogleda. Bilo joj je veoma drago što je mogla da ga vidi pred sobom. Učenica nije smatrala da je ovaj prolazni susret bio sudbonosan, verovala je da ga je srela prvi i poslednji put u životu. Još nije znala da je Muhamed već napravio svoj izbor i da se sprema da joj ponudi ulogu šahinija.

Muhamed je kasnije rekao da je znao da je Fara prava žena čim ju je upoznao. U njoj je video kraljicu koja je toliko potrebna njegovoj zemlji.

Ubrzo je Fara iznenada pozvala Ardešira Zahedija na večeru, on je bio diplomata i rođak Muhameda, zadužen za poslove iranskih studenata u inostranstvu. Naivna Fara je odlučila da ode na sastanak, verujući da će svrha njene posete biti razgovor o stipendiji koju je zaista želela da dobije kako bi započela samostalan život. Ali kada je došla u kuću diplomate, rekao je da će im se uskoro pridružiti iranski šah. Nekoliko minuta kasnije pojavio se na pragu i između njih je došlo do razgovora. Onda je pomislila da je to samo još jedna slučajnost.

Buduća carica je mogla da se suoči sa istinom tek kada je dobila pismo od šahove ćerke. Pozvala ju je na večeru. Odjednom je devojčici postalo jasno da svi slučajni susreti sa šahom nisu bili slučajni.

Tokom večere, šah je zamolio devojku da ostane sama sa njim. Već je razumela šta će se dalje dogoditi. Odjednom su svi gosti nešto podelili i zajedno su seli na sofu. Šah ju je pogledao i rekao da već ima dve žene, ali su brakovi bili nesrećni. I pitao je da li želi da postane njegova žena. I mlada Fara mu je rekla da.

Glamurozno venčanje

Venčanje je održano 20. decembra 1959. godine. Haljinu je dizajnirao lično Iv Sen Loran, a dao je napraviti Dior. Šah je naručio luksuznu svadbenu tijaru za svoju treću ženu. Bila je ukrašena sa 325 dijamanata i teška oko 2 kilograma. Frizeri su radili tri sata da zakače tako masivnu tijaru na nevestinu glavu. Kada su pripreme bile završene, bilo je nemoguće odvojiti pogled od buduće šahinije, činilo se da je stvorena za ovu fantastičnu odeću.

Ali na putu do palate desila se nevolja. Fara je shvatila da je zaboravila venčani prsten u kući svog muža u haosu priprema. Nije bilo vremena za povratak i odlaganje venčanja. Tada je sam Ardešir Zahedi, koji je bio određen da je prati, skinuo svoj prsten i dao ga uplašenoj Farah.

Venčanje je bilo neverovatno luksuzno. 3 puta da su je, po tradiciji, pitali da li je spremna da postane njegova žena, mlada je odgovorila saglasno.

Mudra žena

Fara je već bila upoznata sa pričom o Šahovoj drugoj ženi, Soraji Bahtijar, pa je znala da stvari mogu biti teške na dvoru. Bila je zabrinuta da li će moći da se nosi sa svojim novim obavezama i postane punopravni član kraljevske porodice. Prisetila se da su joj govorili da je na dvoru uvek bilo mnogo intriga i tračeva. Čak je i njena majka bila zabrinuta za Fara, koja je morala biti među takvim ljudima koji znaju kako da vode svoje dvolične razgovore, jer su od rođenja navikli na činjenicu da su viši od drugih.

Ali pokazalo se da Fara nije pogrešila. Iako je imala jedva 20 godina, bila je veoma mudra, znala je da traži rešenja i nalazila je pristup različitim ljudima. Držala se podalje od ljutitih razgovora, uvek je birala reči i pazila na ponašanje. U očima šahovih rođaka, odmah se utvrdila. A dobro obrazovanje joj je išlo na ruku, jer je bila stručnjak za zdravlje i kulturu, pa nije bila samo žena, uspela je da postane Muhamedov partner, on je sa njom razgovarao i konsultovao se.

Dolazak naslednika

Fara je shvatila da svi očekuju jedno od nje - rođenje deteta. I mesec dana nakon venčanja, svi su se radovali - šahina je očekivala dete. 31. oktobra 1960. kraljevski par je imao dugo očekivanog naslednika. Srećom to je bio dečak. Šah je svog sina čekao 20 godina.

Fara je želela da pokaže bliskost sa običnim ljudima i porodila se u bolnici u siromašnoj oblasti na jugu Teherana, a ne u mondenoj bolnici. Ljudi su bili veoma dirnuti ovom odlukom, u narednim godinama, Fara je svom mužu dala još troje dece i postala omiljeni Šahin u Iranu.

Nakon što je rodila budućeg cara, Fara je počela da služi svom narodu: njeni interesi su uključivali dobročinstvo, borbu za prava žena i razvoj obrazovanja. Takođe je sakupljala umetnost: devojka je imala umetnički njuh, a sakupljala je slike ne samo poznatih umetnika protiv Poloka i Renoara, već i početnika poput Vorhola ili Gogena. Kolekcija prikupljena za to vreme danas se procenjuje na 3 milijarde dolara.

Fara je bila besprekorna u svemu. Priroda ju je obdarila ne samo zadivljujućim izgledom, imala je besprekoran ukus, a to se ne može kupiti novcem. Uvek je bila doterano obučena, oduševljavala okolinu svojim poznavanjem stranih jezika, zalagala se za prava žena u Iranu, bila pravi uzor, divila joj se i dobila nadimak 2istočna Žaklin Kenedi". Zahvaljujući njoj, Iranke su napunile svoje garderobe evropskim odevnim kombinacijama, sele za volan i slale svoju decu da studiraju u inostranstvu.

Carica

Fara je imala toliko snažan uticaj na svog muža da ga je čak ubedila da da dozvolu za izdavanje časopisa Plejboj. U zemlji Iranci nisu poznavali takvu slobodu, koja se osećala u vazduhu, ni pre, a još više posle Fare. Sam šah je bio oduševljen svojom ženom i otvoreno se divio njenoj hrabrosti, potpuno joj je verovao i voleo je.

Svoja iskrena osećanja i stav prema Farai Mohamed je ponovo pokazao 1967. godine. Objavio je svoju odluku da kruniše Faru kako bi ona postala iranska carica – Šahban. Želeo je da svojoj ženi da najviša ovlašćenja kako bi ona postala regent. U slučaju njegove iznenadne smrti i pre nego što njihov sin postane punoletan, ona bi vladala zemljom. Nijedna Šahova žena, od 7. veka, nije odlikovana tako visokom počasti.

Pad i izgnanstvo

Mnogi Iranci su bili euforični u kakvu slobodnu, civilizovanu zemlju pretvara njihova država. Ali nije se svima dopalo. Islamski sveštenik Homeini se aktivno suprotstavljao Muhamedu, verujući da je on išao protiv tradicionalnog sistema vrednosti i da je izabrao zapadnjačku izopačenost. Proteran je iz Irana 1964. godine, ali je pod njegovim vođstvom postojala grupa revolucionara u samom Iranu. Oni su u šahovoj politici videli želju za iskorenjivanjem islamskog nasleđa, pa su počeli da guraju narod da svrgnu Muhameda.

U septembru 1978. šah je doneo odluku kojom je u suštini okončana iranska monarhija. Počeo je miting kraj zidina palate, demonstranti su tražili uklanjanje Muhamedovog režima. Poslao je vojnike da se obračunaju sa gomilom, otvorili su vatru, hiljadu ljudi je poginulo. Među Irancima je ovaj tragični događaj izazvao ogromnu buru nezadovoljstva, koje se više nije moglo ugasiti. Ulice su bile u neredima, ljudi su vikali Muhamedu da se odrekne prestola.

Krajem 1978. čak su i šahovi vojnici prešli na stranu nasilnika. Ubrzo je pala monarhija.

Šahova porodica nije imala izbora nego da hitno pobegne. Fara je rekla da je oterala pomisao da je svemu došao kraj. Fara se uvek sećala suza u očima svog muža dok je njihov avion poleteo.

Ne samo da je život u izgnanstvu već bio težak, već se i Muhamed teško razboleo. Nekoliko nedelja nakon što je napustio Iran, Fara je dobila pismo od pobunjenika. Naveli su da bi mogla da se vrati kući ako ubije muža. Ovo pismo je dokazalo kakvi su zaista bili ljudi koji su pokrenuli revoluciju.

Godine u izgnanstvu bile su veoma teške za Faru. U leto 1980. Šah Mohamedov život je oduzeo tumor. Godine 2001, još jedna voljena osoba, ćerka princeza Lejla, umrla je u 32. godini od previše zabranjenih supstanci u Londonu. Prošlo je još 10 godina, a njen sin princ Ali Reza Pahlavi izvršio je samoubistvo u 44. godini. Šahinja kaže da njena deca ni kao odrasla nisu mogla da prežive šok koji je donela iranska revolucija.

Fara sada ima 86 godina, nije bila u svom rodnom Iranu od 1978. godine. Ali ona i dalje brine za sudbinu zemlje. Kaže da joj misli na rodni kraj kao da cepaju srce. Carica se priseća da u njeno vreme nije bilo tog siromaštva, deca nisu prosila, ljudi su imali hranu, radnicima su isplaćivane plate.

Situacija iranskih žena je potpuno depresivna za Shaheena. Na kraju krajeva, dok je još živela u svojoj domovini, žene su imale mnoga prava, školovale su se i bile aktivne u svim sferama, a u nekom trenutku je broj žena koje su se prijavile bio veći od aplikanata.

Misle da će se unaprediti, a novac im uništi živote Evo kako sedmica utiče na ljude