Ostao bez ičega, provodio dane u vozu, a svojim pesmama stvorio najveće pevače: Kad je spušten u grob, desilo se čudo

Čuveni pesnik Duško Trifunović živeo je vanvremenski, između materijalnog i nedokučivog umetničkog sveta. Stvorio je najveće hitove na našoj muzičkog sceni koje decenijama ne gube na popularnosti, a na kraju, umro je zaboravljen od svih. Nije bio čovek koji se laktao za svoj uspeh, ostavio je da dela govore umesto njega, a upravo ona ga čuvaju od večnog zaborava.

Po profesiji je bio bravar, a u dušu književnik, te je već sa 25 godina izdao prvu knjigu, a veliki uzor mu je bio Branko Radičević. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rokenrol škola.

Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“, a kada se za vreme rata preselio u Novi Sad, nastavio je tamo da radi na lokalnoj televiziji.

Ono što ga je vinulo u nebesa bila je saradnja sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su: „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, "Tešku industriju", Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Jadranku Stojaković.

Duško Trifunović objavio je više od 85 knjiga, najviše poezije, a napisao je i četiri romana. Oko tri stotine njegovih pesama je komponovano i snimljeno.

Živeo je skromno, i mada se mnogo spekulisalo o tome da je umro u bedi, njegov bratanac Darko Trifunović sa ponosom je govorio o svom stricu, otkrivši brojne detalje iz života legendarnog pesnika.

- Ta činjenica da je Duško davao, a nikad nije uzimao ne daje nikome za pravo da kaže kako je Duško živeo u bedi i spavao po vozovima, jer nije imao gde da spava. Nas kao članove njegove porodice pogađaju takve, neproverene priče ljudi kojima je Duško pomogao, a sada ružno pričaju o njemu. Nikada im nijednu pesmu Duško nije naplatio, a oni govore da je umro u nemaštini. On je tako izabrao, a tu je razlika. Želeo sam da mu kupim krevet i kompjuter, ali Duško nije hteo ni da čuje. Krevet mu je bila škrinja sa četiri starinska ćilima i čaršavom. Koristio je staru pisaću mašinu, koja je, prema rečima mog strica, davala poseban ritam njegovim pesmama. On se odrekao zemaljskih stvari. Sama činjenica da Duško nije naplatio nijednu svoju pesmu pokazuje da ga nije interesovalo blago ovoga sveta - rekao pre tri godine za "Espreso" Darko Trifunović.

Otkrio je da je Duško bio veoma blizak sa Arsenom Dedićem.

- Pogodilo nas je što Arsen nije bio na Duškovoj sahrani, ali pretpostavili smo da je tada bio bolestan. I za njega je napisao nekoliko pesama. Vajta mu je bio izuzetno simpatičan. Svi oni kojima je poklanjao svoje pesme, a bilo ih je mnogo, ukazali su mu zahvalnost tako što su te stihove otpevali na taj način da je Dušku bilo drago svaki put kada ih čuje. Izvođači tih pesama bili su Duškova duhovna deca - naglasio je univerzitetski profesor, analitičar, pravnik i doktor nauka bezbednosti, odbrane i zaštite.

Poslednja Duškova pesma koju je neko otpevao bila je "Ima nešto u tom` što me nećeš".

- Sećam se da mi je rekao "Ko je taj Željko Joksimović? Traže mi pesmu, ali ima neka Leontina koja prepravlja stihove. Ja nikada nikome nisam ništa naplatio, a šta sad treba? Da mi neko prepravlja pesme?" Ipak, ubedio sam ga da Željku da pesmu, jer smatram da je Joksimović kompletan pevač. Posle par meseci, kada je pesma izašla, pozvao me ljut i rekao da mu je Leontina prepravila poslednju strofu. Rekao sam mu da i meni tako bolje zvuči. Od tada smo malo manje kontaktirali. Neko je bio malo ljut, ali ništa strašno - priča Trifunović.

Dobro je poznato da je Duško neke od kultnih pesama napisao u vozu, a upravo ga je Darko mnogo puta vozio do železničke stanice.

- Ja sam ga lično vozio na taj voz koji pojedini ljudi pominju u nekom sasvim drugom kontekstu priče. Sećam se da sam ga tada pitao gde će, a on je odgovorio: "Imam novu pesmu. Treba da je složim u glavi. Ne razumeš ti to... Kada udaraju pragovi o voz meni poslože stihove u glavi. " To nije bio čovek koji ne zna gde ide, koji luta bez cilja. On je išao vozom do Užica, Skoplja, pa nazad, da bi mu se pesma složila, a ne zato što nema gde. Dakle, to nije bilo pitanje siromaštva i toga da nema gde da prespava. To je bilo pitanje tog njegovog drugog sveta koji najbolje može da razume samo drugi pesnik - objasnio je Duškov bratanac.

Kada se zaratilo, došao je u Beograd samo sa ključem od zapaljenog stana u ruci.

- Iz Sarajeva je 1992. godine prvo došao kod nas u Beograd. U rukama je imao samo ključ od stana kojeg su zapalili u Sarajevu. Rekao nam je da je ubijen. Kada smo ga pitali zašto to kaže, odgovorio je da je završavao knjigu koja je trebalo da zaokruži njegov opus, ali nije uspeo da je spase iz stana koji je goreo. Svi oni koji su tada palili u Sarajevu, znali su dobro čiji stan pale. Ali im to nije bilo bitno. Važno je bilo da se zapali sve što je srpsko. Ponudili smo da mu nađemo garsonjeru u Beogradu, ali on to nije hteo. Rekao je da ga to ne interesuje i otišao je kod Kamenka Katića koji je imao svoju farmu. Kamenko je voleo karte, a Duško to nije voleo. Ali prijalo mu je Kamenkovo društvo. U to vreme pominjalo se čak da mu je Slobodan Milošević nudio da bude direktor RTS-a ili neku drugu visoku funkciju. Ali je Duško rekao da ga ni to ne interesuje - pričao je Darko.

Duško je poslednje godine života proveo u Novom Sadu. U momentima kada mu je bilo najteže, na televiziji je video da njegove stihove peva more ljudi, a istakao je da pesme nikada drugima nije naplaćivao.

- Ma, ne, nije se to tada radilo. U početku sam im čak i davao honorar da bi mogli da pevaju. Nije tada bila praksa da tekst nešto znači, pesme su bile njihove. Negde na vrhuncu sedamdesetih, ništa mi ne ide. Knjiga pesama ne ide, za roman nema papira, dobijam otkaz, nema novca. Ja sednem među decu, da ne bih zaplakao, i uključim televizor… u jednom trenutku čujem “Ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas”… jedno 100 hiljada duša peva moje reči. E, kažem, stani, vidi koliko njih je zadovoljno, e marš, budalo. Spasilo me to jednom - govorio je pesnik.

Preminuo je 28. januara 2006.godine i po sopstvenoj želji počiva na brdu Čerat, u Sremskim Karlovcima.

- Bio je srčani bolesnik, ali nije želeo da se leči. Hteo je da umre. Na dan njegove sahrane, kada su iznosili kovčeg iz kapele, na nebu se od tragova aviona pojavio broj osam, kao znak beskonačnosti. Duško je bio svoj čovek. Uvek između dva sveta - ovog, ovozemaljskog i onog nedokučivog, sveta pesnika. Materijalne stvari ovoga sveta nisu ga interesovale - zaključio je Darko.

Da li televizija sve više gubi na popularnosti ili ne?