Obožavali su ga svi u Jugoslaviji, dotakao zvezde, pa preko noći doživeo šok obrt: Vozio tramvaj 9 godina da bi preživeo

Zdenko Kolar, šarmanti basista, sa drugim iz detinjstva Vladom Divljanom imao je veliki uticaj na muzičku scenu tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. U jednom momentu bili su najpopularniji muzičari koje su devojke obožavale. Najveću slavu dostigli su u sada već kultnom sastavu "Idoli", čije se pesme i danas slušaju, posle nekoliko decenija od raspada grupe.

Nakon zanimljivog putovanja kroz muziku, sada svira u bluz-rok bendu "Zona B", prošle godine je izdao i prvi solo album pod nazivom "Superheroj". Jedna pesma na njemu ima posebno značenje za Zdenka. Naime, numera "Rok, rok" sadrži stih čuvenog Divljana.

- Ti se varaš ako misliš da ću ruku da ti dam, gde god s tobom ja izađem izjede mi živi sram - glasi deo teksta, koji je, kaže Kolar, služio za raspevavanje pred koncerte njihovog zajedničkog benda Zvuk ulice.

- To je bila neka naša zezalica, drali smo se kao magarci i nešto mi se vrtela u glavi, pa rekoh 'ajde da iskoristim' i napisao sam neki dosta suvisao tekst u tom fazonu - dodaje kroz osmeh.

Put do "Idola"

Zdenko je, otkako zna za sebe, voleo muziku i stalno nešto "tamburao", isprva po kući, a zatim i u školi. Čini se ipak da je za neko ozbiljnije bavljenje presudilo druženje sa Vladom Divljanom.

- Vlada i ja smo prve komšije, delio nas je samo zid. Stalno smo nešto muvali, komponovali, sviruckali. Pvri javni nastup imali smo u školi, na jednoj priredbi. Pevali smo "Čovek i njegov pas" od "Korni" grupe. Sanjali smo o nastupima na festivalu, maštali da i mi jednog dana postanemo priznati kantautori, kao što su bili Ivica Pecl, Đelo Jusić, Vlada i Bajka ili "S vremena na vreme". Dopadala nam se akustična muzika - rekao je Kolar jednom prilikom.

Prvi zajednički bend - Faraoni, napravili su sa Božom Jovanovićem, originalnim bubnjarem Idola, još u osnovnoj školi. Potom su dvojica prijatelja, krajem 1970-ih, zasvirali u fank-rok sastavu Zvuk ulice, koji se prethodno zvao Merlin.

Zdenko je svirao bas-gitaru, bubanj Kokan Popović, klavijature Dragan Mitrić, a saksofon Bora Atić, dok je Divljan svirao gitaru i pevao. Svirali su obrade Rolingstonsa, Bitlsa, Džimija Hendriksa i drugih popularnih muzičara, a počeli su da stvaraju i svoje prve pesme. Nastupili su na Bum festivalu u Novom Sadu i na Zaječarskoj gitarijadi. Uprkos uspešnim svirkama na različitim festivalima, bend nije objavio nijedan snimak i raspao se krajem 1979.

Negde s proleća '79 osnovali "Idole". Nisu ni slutili da će postati legendarni jugoslovenski bend čiji se zvuk isprva umnogome oslanjao na novi talas, muzički pravac na raskrsnici panka, regea i rokenrola i svojevrsni pokret koji je u Jugoslaviju stigao krajem sedamdesetih, a prestonicu zapljusnuo početkom osamdesetih.

Kada su Srđan Šaper i Nebojša Krstić 1979. godine odlučili da osnuju bend, Vlada se ponudio da svira bubnjeve. Pošto Šaper i Krstić nisu bili muzičari, grupi su se pridružili Kolar i bubnjar Boža Jovanović koji su svirali gitaru i bas. U početku, pesme je pravio samo Divljan, ali je taj zadatak kasnije delio sa Šaperom i Krstićem. Ubrzo su im se pridružili Zdenko Kolar i Boža Jovanović. Bend su nazvali Dečaci. Početkom marta 1980. promenili su naziv benda u Idoli i objavili prve singlove.

Krenulo je prvo s poziranjem za omladinske časopise, a onda im se učinilo da bi mogli da naprave "pravu" grupu. Veoma brzo su postali popularni, pre nego što su izdali ijednu ploču. A imali su zanimljivu taktiku - "puštali su buve" pravim osobama. Stanovali su u centru i znali "brze na jeziku" koji su sve tračeve kazivali tamo gde treba. Rezultati su se pokazali veoma brzo - postali su prepoznatljivi i pre nego što ih je iko čuo.

Sa prvim singlom, "Retko te viđam sa devojkama", koji je izdao časopis "Vidici", tek su napravili zbrku, jer je zbog pritajenog homoseksualizma bio zabranjen na gotovo svim stanicama. A onda su se pojavili "Maljčiki", pevljiva pesmica o životu ruskih trudbenika i duh je izašao iz boce.

- Dugo smo, uz mnogo muka i nevolja uradili ploču "Odbrana i poslednji dani". Izgleda da je mnogi nisu razumeli. Asocirala je na Vizantiju, bilo je tu i ćirilice, krstova, ali nije nam bila namera da ikog isprovociramo.

Posle ove ploče, odsvirao je jednu kraću turneju i otišao u vojsku, čime je potpuno izgubio nit s bendom, koji je u međuvremenu izdao još jedan, rado slušan album "Čokolada". Bila je to 1982. i čini mu se da je tikva tada počela da puca.

- Više nismo bili isti, probe nam nisu više pričinjavale zadovoljstvo, nego obavezu, postajale su sve veći teret. Shvatio sam da smo nestali, trajali smo još do filma "Šest dana juna", za koji smo uradili muziku - i razišli se. Da smo valjali verovatno bi postojali i dan-danas. Možda nam je bila potrebna pauza od godinu-dve. Ko zna - pitao se Zdenko.

Vozač tramvaja

Kolar se posle raspada grupe Idoli u drugoj polovini 1980-ih zaposlio u Gradskom saobraćajnom preduzeću (GSP) Beograd kao vozač tramvaja gde je radio devet godina.

Naime, kako je nakratko odložio instrument nakon povratka iz vojske, nije želeo da se vraća kod roditelja, već je, kako je istakao, morao da ima svoj dinar.

Tada je još uvek bio student mašinstva, ali nije često posećivao fakultete. U to vreme GSP je tražio vozače, što je njemu delovalo kao odlična prilika da zaradi novac.

Kaže da je vožnja tramvaja bila „jako dobro plaćen posao" krajem osamdesetih, dok su devedesete „već bile problematične" pošto je krenula inflacija, a ni plate, tvrdi muzičar, ponekad nisu dobijali.

- To je period života koji smatram vrlo korisnim za sebe - smatra Kolar i dodaje:

- Hteo sam, onako iz zezanja, da budem malo i radnik u privredi. Iako je bilo poziva iz drugih bendova, razočarenje s "Idolima" je bilo preveliko da bih mogao da ih prihvatim. I postao sam tramvajdžija. Trudio se da budem vredan i marljiv i posao uradim maksimalno pošteno.

Nije mu smetalo što je svetlosti pozornice i aplauze zamenio vozačkom kabinom. Ipak, umeo je povremeno da za dugih vožnji s kraja na kraj grada, kad se šine otegnu, odvrne na vokmenu, od kojeg se nikad nije odvajao, žestok bluz. .

U početku su ga ljudi i prepoznavali, a mnogi nisu mogli da poveruju da je to on. Većini je odgovarao da su ga zamenili sa bratom. Tek ponekad bi oćutao... Bilo je i devojčica koje su tražile autogram, a nisu mogle da se sete ko je i odakle im je poznat.

Najčešće je vozio "dvojku".

- Vozio sam šta mi daju. Najčešće "dvojku", koja je prilično zamorna linija. Na njoj sam zaradio i spondilozu, šofersku bolest. Doduše, tešila me činjenica da je to i direktorsko oboljenje.

U međuvremenu se malo ogledao i u glumi: pojavljivao se u mnogim spotovima. Postao je prepoznatljiv. I kad su ljudi iz agencije "Spektra" osmišljavali novu kampanju za "C market" upravo su njega imali na umu. Prvo je snimljen spot u kojem nabraja na hiljade proizvoda. Bio je veoma zapažen, dobijao je i nagrade na festivalima, pa su u "C marketu" odlučili da postane pravi zaštitni znak firme. Priznaje da je to bilo veoma lepo i prijatno iskustvo.