"Prvi muž me oterao jer nisam mogla da rodim, drugi komšinici napravio dete, a treći..." Gorak život Seke iz Bijeljine

Priča Bosanke Seke koja trenutno živi na bratovom imanju u Bijeljini, a u mladosti je njen život bio prilično težak, nije imala sreće u ljubavi, ali nije imala sreće ni da bude prihvaćena, jer je u to vreme društvena norma nametala da žena koja ne može da rodi, treba da ostane sama.

Seka je jedna od tih žena. Dok njen brat ima šestoro dece, Seka nije imala priliku da postane majka, i često kaže da bi joj život bio manje težak i ispunjeniji da je dobila barem jedno dete.

Udavala se nekoliko puta, ali su je svi muževi napuštali nakon što bi saznali da ne može da ima dece.

Danas, na bratovom imanju živi, bavi se stočarstvom i čuvanjem ovaca. Iako ima već prek 70 godina, Seka i dalje vredno radi, obrađuje zemlju i brine se imanju, bez poštede. Iako je život na selu ispunjen izazovima, ona ne odustaje, a za ljude koji izbegavaju da rade, nema baš lepe reči.

"Najgore mi je kada čujem ljude sa sela da kukaju kako nemaju, a da neće ništa da rade. Radi i imaćeš, a ne da se žališ okolo drugim ljudima koji se trude."

Njena najveća frustracija dolazi kada čuje ljude sa sela kako se žale na nedostatak, dok istovremeno odbijaju poslove. Po njenom uverenju, radom se stiče ono što čoveku treba, umesto da se neprestano žali drugima koji se trude.

Izražava svoj stav sa smirenošću, govoreći kako se ne brine za sutrašnji dan i kako joj nije ništa teško dok može da radi i da se kreće. Iako živi s bratom, jedina prostorija koju ima je jedna soba koju joj je on ustupio. Iako nema svoje stoke ili zemlje, sestra pomaže bratu u svim poslovima.

"Ja se ne sikiram i nije mi teško. Živim s bratom, dao mi je jednu sobu. Zadovoljna sam."

Seka pronalazi radost u malim stvarima, kao što su berba šampinjona, šljiva ili koprive tokom leta, kako bi imala dovoljno hrane i ne bi ostala gladna.

"Nisam gladna, iako ne živim baš srećno. Kad dođe leto berem i šampinjone, šljive, koprivu, sve sakupljam samo da imam i da ne ostanem gladna".

Seka je izgubila supruga tokom devedesetih godina, ali ističe da je najteže podnela to što nikada nije imala decu. Smatra da kad bi imala barem jedno dete, bilo neprocenjivo blago u njenom životu. Njena priča o braku je potresna - kaže da je sa svojim suprugom živela samo tri meseca. Pre toga, već se dva puta udavala, ali je bila odbačena zbog nemogučnosti da rodi što se ponovilo čak dva puta u dve različite porodice. Treći put, kad je napokon našla sreću sa mužem, njihova sreća je bila kratkog daha jer je on ubrzo poginuo.

"Ja sam se pre udavala, ali me oteraju jer ne mogu da imam dece. Tako je bilo dva puta u dve porodice, a treći put sam baš lepo živela sa suprugom, ali on nije dugo poživeo, poginuo je."

Sa svojim prvim mužem, Seka je provela tri godine u Bijeljini. U to vreme, ili u tom mentalitetu ljudi na selu, bilo je neprihvatljivo da žena ne rodi dete nakon tri godine braka. To je dovelo do toga da je Seku oteraju sa imanja, smatrajući je beskorisnom jer nije doprinela rađanjem dece. Jasno je da je u tom periodu postojala surova društvena norma i pritiska koji su žene poput Seke morale podneti u ruralnim zajednicama tokom tog vremena.

Drugi put se udala u malo selo nedaleko od Zvornika. Kad su počeli da žive zajedno, njen muž je ubrzo otišao u vojsku, pa je ostavio samu. Seka je čekala njegov povratak iz JNA, ali kad se vratio, ostavio ju je i otišao kod komšinice. Njihov brak je trajao samo 9 dana. Tad mu je komšinica rodila dete.

"Kad smo počeli da živimo zajedno, ubrozo je otišao u vojsku, ja ostala sama. Čekala sam ga da se vrati iz JNA, a kad je došao, ostavio me i prešao kod komšinice. Živeli smo zajedno samo 9 dana."

Seka tvrdi da su svi njeni muževi "pobegli" od nje jer nije mogla ima decu. Za nju je nevažno koliko će dugo da poživi ili hoće li dočekati sutrašnji dan, jer, kako kaže, nema svoju porodicu i nema decu koja bi joj donela sreću.

Seka je izgubila ne samo svoje brakove, već i osećaj smisla i radosti koji mnogi pronalaze u porodičnom životu.