Peške sam išla u Sarajevo da nađem oca muslimana koji me ostavio pre rata: A onda je usledilo pismo koje je otkrilo sve

Aleksandrin život od malih nogu nisio je veliku težinu. Malo dete sa velikim problemima, ali je ona jedna od onih koji umeju svoju tugu da pretoče u reč, pa da se drugi ljudi sa njom poistovete, da im bude lakše.

Rođena u porodici različitih veroispovesti – otac muslimanske, a majka pravoslavne, kći sveštenika – suočila se s okolnostima koje su za mnoge ostale nezamislive. Ova razlika dovela je do velikih nesuglasica u porodici, a njihove nespojive tradicije postale su razlog zbog kog su se njeni roditelji rastali pre nego što je ugledala svet.

Nakon rođenja, zbog pritisaka i neslaganja, Aleksandrina majka bila je primorana da je ostavi u Zvečanskoj, domu za nezbrinutu decu, gde je provela prve dane svog života. Ipak, povezanost majke i deteta pokazala se snažnijom od svih prepreka. Majka je, uprkos osudi okoline i nedaćama koje je prošla, uspela da je vrati u svoje naručje nakon teške i iscrpljujuće borbe, ističući da ne postoji ništa jače od majčinske ljubavi.

Ovaj emocionalno turbulentan početak života bio je samo uvod u priču koja je Aleksandru inspirisala da se posveti pisanju, pretvarajući svoje životno iskustvo u reči koje dodiruju druge. Danas, Aleksandra Mihajlović nosi niz titula: ona je književnica, profesorka srpskog jezika, skoro doktor nauka, posvećena supruga, brižna majka i baka. Ali, iza svih tih zvanja stoji život pun izazova, borbi i pobeda, o kojima retko ko zna, osim onih njoj najbližih. Malo je onih koji su svesni da je prvih godinu dana provela u Zvečanskoj – činjenica koja je oblikovala njenu snagu, empatiju i želju da kroz svoja dela osvetli i ohrabri druge koji se suočavaju sa sličnim iskušenjima.

Ja uvek citiram Danila Kiša koji je rekao "Da sam rastao u nekoj normalnoj porodici, nikad ne bih postao književnik".

Naime, njen otac bio je iz Srebrenice. Musliman, iz ugledne muslimanske porodice Selmanagića. Majka Jelena je bila iz popovske porodice Blažića, iz Bratunca. Međa je već bila određena, iako devedesete ni na vidiku nisu bile. Samo njeno začeće već je počelo da biva popriličan problem u takvoj sredini i sa srpske i sa muslimanske strane. Dodatnu "sramotu" stvarala je činjenica da je njen otac bio profesor njenoj mami u Građevinskoj školi. Iako su obe porodice bile stabilne i finansijski moćne, neke stvari se nisu mogle prihvatiti.

Mamu su pritiskali da me da na usvajanje

„Kad je istina izašla na videlo, moju majku su hitno prebacili u Beograd kod tetke, koja je bila cenjena stomatološkinja, dok je moj teča bio profesor i opftalmolog na Medicinskom fakultetu. Uprkos tome, porodica je vršila pritisak da se ja dam na usvajanje, što je za majku bio najteži deo. Bila je mlada, bez posla, i našla se u situaciji koja nije bila prihvatljiva ni za jednu ni za drugu stranu – trudnoća za koju niko nije imao razumevanja i dete koje su oboje odbacivali. Zbog toga je bila primorana da me ostavi u Zvečanskoj," seća se Aleksandra Mihajlović, koja je kroz likove u svom prvom romanu „Zapričavanje, zavaravanje, zavirivanje” opisala sopstveni život.

Dan kada je rođena – Božić – kao da je najavio njenu posebnu sudbinu i označio da je zaista bila dar Božiji, namenjen da učini velike stvari. Njena majka Jelena nikada nije ni pomislila da zauvek odustane od svoje ćerke. Samo ona zna kroz kakve je unutrašnje borbe prolazila dok je, bez ikakve podrške, tražila način da svoju ćerku, koja joj je nasilno bila oduzeta, ponovo privije uz sebe.

„Mama se uz pomoć teče zaposlila u pančevačkom vodovodu. Uspela je da nađe sobicu, preuzme mene iz Zvečanske i da zajedno krenemo na našu životnu stazu. U tom periodu moja tetka, mamina rođena sestra, pružila joj je podršku koliko je mogla. Moj ujak se, međutim, povukao, misleći da mama previše rizikuje, ali deda je, iako ljut u početku, na kraju ipak odlučio da me prihvati,“ priča Aleksandra, danas profesorka srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji i majka je dvojice odraslih sinova.

Sa 16 sam krenula pešaka za Sarajevo da upoznam oca

Otac joj je dao prezime, ali uskratio sve drugo. Selmanagići je nikad nisu prihvatili, Blažići su je vaspitavali, ali je u njoj oduvek tinjala potreba da sebe spozna u celosti, a susret sa ocem bio je taj delić koji nedostaje. A onda je sa 16 odlučila da se poznanstvo sa njim desi bez obzira na svaki ceh.

- Mama je reagovala vrlo burno, mislila je da mi taj susret nije potreban. Bila je uplašena, možda se plašila nekog mog emotivnog loma, možda malo i sebičnost. Na kraju i deda, i svi ostali su me pitali da li mi nešto fali, je l' u nečemu oskudevam, pa imam potrebu da upoznam oca. Ja sam uspela ujaku da objasnim da je taj nedostatak oca jedna psihološka kategorija, onaj elektrin kompleks. I to traganje za ocem je normalna stvar, to ništa nije nauštrb nekoga.

Krenula je pešaka od Pančeva do Beograda ka Sarajevu, želeći da svima dokaže da zaista želi da ga vidi. Kada su shvatili da je vrag odneo šalu i da je njena volja nepokolebljiva, ujak joj je pomogao da stigne do očeve kompanije, gde se susret i desio.

- Ušla sam u njegovu kancelariju, a on je sedeo za jednim velikim konferencijskim stolom. Prišla sam i predstavila se, a on je rekao: "Sanjao sam te". I bio je to divan jednodnevni razgovor. Nadala sam se da će se to drugačije rasplesti i da ćemo ostvariti neki kontakt. Kraj razgovora je bio divan, emotivan, dirljiv, sjajan, uz veliko obećanje da ćemo da se redovno viđamo i da ćemo biti u kontaktu. Nadala sam se tome, ja sam onaj večiti optimista koji se nada svemu najlepšem. To piše na "Zapričavanju" - "Veliki sam vernik, verujem u čuda". Ja sam se, u stvari, nadala čudu. Nažalost, nije bilo tako kako sam se nadala. Oca, tako, prvi i jedini put viđam sa svojih 16 - seća se Aleksandra.

Neočekivani susret na promociji

Tokom promocije svoje knjige u Sarajevu, Aleksandra je imala nezaboravan susret s članovima porodice koje do tada nije poznavala. Iako ima dve polusestre s očeve strane s kojima nije u kontaktu, Aleksandra je uvek imala želju da ih upozna. S druge strane, sa očeve strane postoji i brat i sestra po tetki, a upravo sa njima se srela na događaju koji je izgledao kao scena iz filma.

„Nakon što je izašao moj prvi roman, želela sam da promocija u Sarajevu bude veličanstvena, jer Sarajevo zauzima posebno mesto u mom srcu. Na promociji je bilo mnogo ljudi, čak su došli i iz Bratunca i Srebrenice,“ prisetila se Aleksandra.

„Dok sam potpisivala knjige, podigla sam pogled i ugledala čoveka koji je neverovatno podsećao na mog starijeg sina Konstantina. Približio mi se i rekao: 'Znao sam da ćeš me prepoznati.' Bio je to moj brat po tetki, Emir, sa suprugom Lejlom i sestrom Amrom. Od tada smo izgradili blisku vezu.“

Težak oproštaj sa ocem

Aleksandrin otac preminuo je 2011. godine, a njen poslednji pokušaj da uspostavi kontakt sa njim ostao je bez odgovora. Nekoliko godina pre njegove smrti, Aleksandra ga je kontaktirala, ali se taj razgovor pokazao kao jedno od najtežih iskustava u njenom životu.

Bolesnom ocu je poslala pismo

Kada je saznala da je teško bolestan, odlučila je da mu pošalje pismo. Tad joj je bilo jasno jednom za svagda, on nije želeo komunikaciju, imao je svoje razloge.

Dani su prolazili, ali odgovora nije bilo.

I to je bio kraj njene očajničke potrebe da ima blizak odnos sa svojim ocem.

„Moj roman 'Zapričavanje' počinje pismom upućenim ocu,“ objašnjava Aleksandra. „Čula sam da je ozbiljno bolestan i da mu je ostalo malo vremena. I dalje sam gajila nadu da ćemo se napokon sresti i razgovarati, pa sam mu poslala pismo verujući u neku kosmičku ravnotežu koja će nam omogućiti susret. Nažalost, nije došlo do toga. Šta je dalje bilo, možete pročitati u knjizi,“ zaključuje Aleksandra sa suptilnom dozom tajanstvenosti.

Aleksandra je do sada objavila pet knjiga, među kojima su tri romana, knjiga za decu i zbirka poezije. Trenutno priprema i enciklopediju posvećenu srednjovekovnim srpskim vladarkama, što svedoči o njenoj posvećenosti istorijskim temama i kulturi.

Stil/Blic/Prva