Otišla sam na posao, po povratku moje ćerke od 14 godina nije bilo: Posle 2 decenije traganja dobila sam poruku od nje

Sintija Hag iz Amerike majka je petoro dece, a kako je sama brinula o svojim naslednicima, dosta vremena je provodila na poslu da bi im pružila što bolje uslove za život. Stanovali su u velikom gradu Merilendu Baltimoru, te se trudila sa ih sačuva od kriminala, droge i svih ostalih loših stvari. Preponosna je bila u kakve ljude izrastaju njena tri sina i dve ćerke. Međutim, događaj iz aprila 1997. njenu sudbinu pretvara u noćnu moru koja je trajala više od dvadeset godina.

Kako su godine prolazile, dečaci su rasli. Krajem 1990-ih, Sintijini sinovi i starija naslednica su krenuli svojim putevima, ostavljajući sa njom samo ćerku Kristal, koja je bila i najmlađa. Shvatala je da njenoj majci nije lako i vodila je računa da je ne opterećuje dodatno, te je bila odličan đak i pomagala joj je oko svih kućnih poslova.

Toga dana, 26. aprila 1997, Sintija je kao i uvek otišla na posao, a Kristal je ostala sama kod kuće, subotom nije imala časove u školi. Pošto je bila slobodna, dogovorile su se da raspremi kuću i spremi nešto lepo za jelo.

Devojčica je obećala majci da će očistiti sobe i pripremiti ukusnu večeru za njen dolazak. Tada žena nije ni slutila da je u ćerkinoj glavi već sazreo užasan plan koji će zauvek promeniti njihove živote. Kada se vratila sa posla, Sintiju je sačekala samo tišina.

Sintija je radila kao prodavačica u maloj prodavnici koja se nalazila u blizini njene kuće. Smene su uvek počinjale i završavale se u određenim satima, pa zato žena gotovo nikada nije kasnila. Stigavši kući tog aprilskog dana, pozvonila je na vrata, ali se niko nije javio. Tada je sama otvorila bravu i otkrila da je kuća mračna i tiha. Nije bilo nagoveštaja čišćenja ili ukusne večere, a od njene ćerke ni traga, ni glasa.

U početku je mislila da Kristal jednostavno nije održala obećanje i da je otišla u šetnju sa prijateljima. Mada, bilo joj je čudno, jer tako nešto do sada nije uradila. Nakon što je čekala neko vreme, ozbiljno se zabrinula i počela da zove sve svoje rođake, a potom i ćerkine poznanike.

Kristalini prijatelji su rekli da su zaista proveli skoro ceo dan zajedno. Devojke su prošetale okolinom, a sat vremena pre nego što se Sintija vratila, otišle su kući. Imala je samo 10 minuta hoda do kuće vrlo promentom ulicom, te njene drugarice nisu ni slutile da je moglo nešto loše da joj se dogodi.

Uvidevši da joj je ćerka nestala, žena je odmah kontaktirala policiju. Kao što se često dešava, policajci nisu u tom trenutku krenuli u potragu za tinejdžerom. Verovali su da će se uskoro pojaviti i vratiti kući, a bilo je i onih koji su majci rekli da bi njeno telo moglo biti pronađeno pomoću DNK.

Sintija nije htela da prihvati ovakav razvoj događaja, pa je svaki dan posle posla izlazila sama da istražuje ulice u potrazi za ćerkom, a kasnije je odlučno odbila da se iseli iz stare trošne kuće, verujući da bi Kristal mogla svaki čas pozvoniti na vrata. Ni u prvoj, ni u drugoj, ni u narednim godinama nisu pronađeni tragovi nestale devojke. Niko nije znao šta se dogodilo sa njom.

Majka je molila policiju da joj pronađu ćerku, ali sve je bilo bezuspešno. Uprkos formalnoj istrazi o tome šta se dogodilo, slučaj Kristal Hag je zatvoren 2010. godine bez rasvetljavnja.

Iako se borila sa depresijom i velikim bolom, Sintija nije odustajala, stalno je tražila poznato lice svoje ćerke među ljudima. Živela je samo da bi je pronašla, za nju je sve ostalo stalo.

Kristalina braća, nastavnici, prijatelji, svi su bili šokirani njenim nestankom. Tvrdili su da je bila u odličnim odnosima sa porodicom, da je imala mnogo prijatelja, da je popularna među vršnjacima i da nikada nije davala izgled da ima problema.

Sintija je odlučno odbila da čuje za verzije vezane za ubistvo ili otmicu devojčice. U srcu je znala da je njena ćerka živa i da će se jednog dana sigurno vratiti i reći celu istinu.

Čudna poruka 21 godinu nakon što je Kristal nestala, niko nije verovao da će biti pronađena živa. Njen slučaj je dugo bio u nerešenom dosijeu u policijskoj stanici u Baltimoru, a njeni poznanici su postepeno počeli da je zaboravljaju. Samo se Sintija mislila na svoju ćerku, 21 godinu je čekala da sazna šta se desilo sa njom.

Naime, 2018. njena rođaka Bjanka na društvenim mrežama dobila je čudnu poruku. Nepoznata žena joj se predstavila kao mlađa sestra, a ona je odmah to prosledila Sintiji.

U početku nije verovala, ali je odmah poslala majci link profila te žene. Videvši profilne slike, Sintija nije posumnjala ni na sekund: na fotografijama joj se odrasla ćerka slatko smešila. Kristal je rekla da već duže vreme živi u Njujorku. Poslala je adresu sa starijoj sestri, koja je odmah otišla kod nje.

Kada su se sestre upoznale, Bjanka je bila šokirana. Kristal je zapravo stajala ispred nje. Imala je tamnu kratku kosu i... čudan naglasak. Bjanku je zbunilo i to što je prema dokumentima njena sestra, koja se sada prezivala Sanders, bila devet godina starija od njenih pravih godina.

Međutim, Kristal nije žurila da otkrije šta se zapravo dogodilo. Rekla je samo da ju je najstariji sin nagovorio da se javi porodici. U tom momentu imala je već četvoro dece i, prema njenim rečima, nikada nije zaboravila na svoju majku i braću i sestre. Obeshrabrena, Bjanka je molila svoju sestru da pođe sa njom. Iznenađujuće, odmah je pristala i ubrzo su zajedno doputovale u rodno mesto.

Prvi susret Sintije i ćerke, posle više od dve decenije, bio je veoma emotivan. Nisu prestajale da se grle i plaču. Ipak, Kristal ni posle nekog vremena nije mogla da govori o razlozima svog nestanka. Samo godinu dana kasnije odlučila je da se vrati u Baltimor da bi se konačno spojila sa svojom porodicom. Žena se nastanila blizu kuće svoje majke i skoro odmah shvatila da ne može da živi ovde. Uprkos činjenici da je Kristal u to vreme imala već 36 godina, za Sintiju je ostala tinejdžerka, koju je stalno kritikovala, pokušavajući da je „postavi na pravi put“.

Karte su otkrivene kada je prevladalo osećanje ljutnje prema njenoj majci, Kristal je odlučila da vodi iskren razgovor. Ispričala je Sintiji da je tog aprilskog dana 1997. pobegla od kuće bez ičije pomoći. Razlog za to je redovno nasilje jednog od komšija, koje je trpela dugih pet godina. Mislila je da njena majka zna za to i krivila je što ništa nije činila da je zaštiti. Tada je jedino svetlo na kraju tunela za nju bilo bekstvo, koje je dugo planirala.

Oprostivši se od drugarica tog 26. aprila, na pola puta do kuće skrenula je u drugom pravcu, ukrcala se u prvi međugradski autobus na koji je naišla i otišla u nepoznatom pravcu. Kako se ispostavilo, poslednji novac je potrošila na kartu za Njujork. Stigavši u grad, gladovala je: da bi pronašla hranu, morala je da prosi na ulicama metropole.

Tek kada je stigla na Gornji Menhetn, gde je upoznala imigrante iz Dominikanske Republike, ponadala se da će moći da se izbave iz nemaštine. Kristal im je rekla da su joj svi rođaci umrli i da su joj dokumenta izgubljena. Tada su joj Latinoamerikanci koji su živeli u gradu ilegalno pomogli da napravi nova dokumenta u kojima je promenjeno njeno pravo ime i godine. Tinejdžerka je preduzela ovaj korak kako njeni rođaci nikada ne bi mogli da joj uđu u trag.

Od tog trenutka Kristalin život je postepeno počeo da se poboljšava. Zaposlila se kao sobarica i svaki dan čistila stanove. Sve je išlo dobrim tokom dok jednog dana nije uhvaćena zbog distribucije droge. Bila je osuđena i poslata u zatvor. Nakon što je odslužila kaznu, morala je ponovo da počne život od nule. Nešto kasnije upoznala je svog budućeg muža, sa kojim je rodila četvoro dece. Nažalost, njihova ljubav nije opstala, te se ubrzo razvela i odlučila da sama podiže mališane.

Njena podrška bila je ista zajednica imigranata iz Dominikanske Republike, koja joj je pomogla da se snađe u Njujorku.

Niko od poznanika nije obraćao pažnju na to da je svetloputa Kristal tamnopute Latinoamerikance zvala rođacima. Prva pitanja u vezi sa ovom razlikom počela su da se nameću kod njene dece. Odrastajući, sve češće su pitali majku o njenom poreklu, a ona je jednog dana morala da kaže celu istinu. Tada je priznala da je dugi niz godina pratila život svoje porodice na društvenim mrežama, ali nije smela da se oglasi zbog osećaja krivice za svoj postupak. Nakon što je Kristal poslušala savet svog najstarijeg sina i napisala Bjanki poruku, njen život se ponovo dramatično promenio.

Po povratku u rodni grad odmah se zaposlila, a postala je i volonter u udružnju za obolele od raka. Međutim, odnos sa majkom bio je veoma napet. Za Sintiju je ona i dalje bila tinejdžerja koja je otišla, dok Kristal imala puno strpljenja za njene savete i smernice.

Sintija je teško prihvatila činjenicu da je njena ćerka odavno odrasla i da joj nije potrebna. Obe rade na tome da njihov odnos bude što bolji, te imaju želju da prevaziđu činjenicu da su 21 godinu bile razdvojene.

Kristal i dalje pokušava da poveruje u istinu, a to je da majka nije znala da je njihov komšija godinama zlostavljao, čak nikada nije ni posumnjala na tako nešto. Ljubav prema porodici je na kraju preovladala, te svi žele da zaborave užasnu prošlost. Sintija se trudi da bude najbolja baka na svetu, pronalazeći u svojim unucima najveću utehu za sve ono što je proživela.