Poznati ženskaroš Crnjanski je nakon svake prevare išao kući da ispriča ženi: Ona ga izdržavala, a ove njene reči bole

Vida Ružić bila je ćerka predratnog ministra prosvete i pisca Dobre Ružića. Važila je z ajednu od najlepših žena Beograda, dok je Crnjanski stalno bio okružen ženama i "bio ga je glas" ženskaroša.

Njih dvoje upoznali su se na Filozofskom fakultetu, kada je Vida pred čas istorije stavila šešir na stolicu pored sebe kako bi stavila svima do znanja da je mesto zauzeto. Crnjanski, koji je voleo da se šali, seo je baš na tu stolicu. Od tada su postali nerazdvojni.

Njihova ljubav nailazila je na brojne prepreke. Vidina porodica je bila protiv te veze. Najviše problema pravio im je devojčin stric Žarko Ružić, koji je svoju bratanicu već namenio jednom oficiru.

Kako bi stišala strasti svoje porodice, Vida iznenada odlučuje da ode za Pariz. Dok je ispraćao na stanici, Crnjanski joj je obećao da će joj pisati. Međutim, Miloš sutradan stavlja kuću u Pančevu na doboš i odlazi kod svoje voljene u Pariz.

Crnjanski je, prema nekim navodima, ostao ženskaroš i posle ženidbe sa Vidom. Mnogo je voleo žene.

"U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča", govorila je Vida o ljubavnim izletima svog supruga.

I pored toga, Crnjanski je obožavao svoju ženu. Govori se da su njegove poslednje reči bile dokaz večne ljubavi: "Vode” i "Vido”.

O Vidi ne postoji puno podataka, osim onoga što je Crnjanski govorio i što je napisao o njoj u svojim delima. Ona je bila jako posebna, 50 godina je bila uz Crnjanskog. Bila mu je senka, a u stvari oslonac. Vida je bila plemenita, jaka, čvrsta, postojana. Skrivala je svoja osećanja. Puno je tragedije imala u životu od svojih bližnjih.

Svom suprugu obraćala se sa "Vi, Vi Crnjanski".

Drugi svetski rat i dugi niz posleratnih godina supružnici provode u emigraciji u Londonu, jer je Crnjanski bio protivnik Tita i komunističke ideologije. U Londonu je Crnjanski radio razne poslove. Bio je knjigovođa obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosio je knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok je njegova supruga šila lutke i haljine za robnu kuću Herods.

Dok su bili u izgnanstvu u Londonu, Vida je znala da je taj mali prostor njen dom, da iz tog malog kruga nema kud da izađe. To je bila njena radnja, njen život, to što ga čeka da dođe, da spremi koliko ima i da mu napravi sendvič da ponese. Crnjanski je taj sendvič vraćao kući kako bi ga podelio sa svojom Vidom, jer nema drugo.

Živeli su u tuđoj zemlji, u izganstvu, pritisnuti emigracijom i službom koja ih je stalno proveravala, dolazila bez najave, provaljivala u sobu.

Sa druge strane, Crnjanski je bio naprasit i svesno je pravio ispade. Ono što je mislio, to je i govorio. Vida ga je smirivala, dobro ga je poznavala i baš zato znala je puteve kako da ga smiri. Morala je da sanira mnoge njegove ispade dok su bili 25 godina u izganstvu u Londonu, koje je on svesno pravio.

Izvinjavala se, nalazila načine da sve premosti kako bi ostali živi i kako bi on radio Vida je svom suprugu govorila jednu divnu rečenicu:

"Ja šijem da biste vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka“.

Njoj je bilo važnije da on napiše jednu pravu, dobru rečenicu. Volela je da ga sluša, znala je sve njegove pesme, knjige. Bila je obrazovana žena, znala je jezike kao i on. Crnjanski je govorio latinski, grčki, španski, portugalski, engelski, francuski, ruski...

Umeo je da se našali i da je pita da pogleda da li je dobro engleski napisao, a kada im je bilo najteže, Vida i Miloš išli su u sećanje, sećali su se Toskane, Palerma.

Bili su zajedno sve do smrti Miloša Crnjanskog 1977. godine, a ona je do kraja života ostala njegova saputnica, "deleći sa njim radost njegove slave i gorčinu njegovog stradanja“, kako je pred smrt u svom testamentu zapisala gospođa Crnjanski.

Iz Londona se 1965. godine vraćaju za Beograd. Crnjanski je preminuo 30. novembra 1977. godine, pošto je prestao da uzima hranu i lekove, u 84. godini života. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Deset meseci nakon njegove smrti i Vida je umrla sa njegovim stihovima na uzglavlju: "A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje”.

Iako je u svom testamentu izrazila želju da počiva u istom grobu sa mužem Milošem, Vida je sahranjena u porodičnoj grobnici Ružića. Prema poslednjim saznanjima, njena želja još uvek nije ispunjena.

Bonus video: