Francuski glumac ostavio sve i došao u Beograd: Kaže da je ovo za njega šok i da to nikad niko ne bi uradio u Parizu

Arno Amber je nagrađivani francuski glumac sa ulogama širom sveta koji je pre deset godina napustio Pariz da bi život nastavio u Beogradu. Sada piše, glumi u predstavama, pojavljuje se u reklamama i dobija uloge u srpskim filmovima.

Aleks, producent koji živi u Beogradu i autor Jutjub kanala Attic Life, podelio je intervju sa Amberom u kojem on priča kako je učenje srpskog jezika uticalo na njegov život, koliko glumci u Beogradu mogu da zarade i zašto se sve više ljudi sa Zapada seli u Srbiju.

Pročitajte ispovest Francuza:

"Kad sam došao ovde, sve je postalo lakše. Desilo se sve kao u bajci. Putovao sam i u Budvi u Crnoj Gori, padala je jaka kiša. Bio je februar, bilo je baš kišovito. Morao sam da odem. Došao sam u Sarajevo i bilo je suludo. Bila je noć kad sam došao i mogao sam da vidim požar i huligane, održavao se neki protest koji je uništavao grad. Te noći kada sam došao, zatvorili su grad i bio sam praktično jedini turista. A onda, kada sam došao u Srbiju, bila je totalno drugačija priča. Bilo je sunčano, lepo vreme, odlično.

Otišao sam do hostela, svi su bili fini i ljubazni i bilo je lako kao u nekom scenariju, ne mogu to da objasnim. Zapisano je bilo da dođem ovde. Išlo je glatko i hteo sam da nastavim, da vidim kuda vodi sve. Čak i kad sam počeo pripremu za šou, prvi stend up šou, očekivao sam petnaestak ljudi. Poznavao sam samo petoro ljudi u celoj državi, ali bilo je puno! 'Vau, ovo je interesantno', mislio sam. Ego mi je bio počastvovan. Bilo je malo i jezivo. OK, slušam ih, ide mi lagano, početnička sreća... Daj da nastavim, da vidimo kuda vodi sve. I lepo sam se osećao, kao da mogu da budem svoj. Ne mogu to da objasnim. Bio sam sav svoj, čak i kada nisam ništa radio. I sada već, eto, deset godina".

"Kalemegdan je najlepše mesto u Beogradu jer se ne menja, obožavam ga. Srećom, jedno od retkih mesta koje se ne menja. Ostalo je jako lepo jer imate pogled na dve reke. Nekako je vrlo emotivno. Plus, kada sam se vratio za Francusku, video sam da je Viktor Hugo bio u Srbiji i pričao je o ušću ovih reka. Takođe je pisao poeme o Zemunu i mislio sam: 'A, pa ako je i on bio ovde, onda super'.

U Francuskoj imamo raznoliku kulturu sa jednim jezikom. U školu sam išao sa ljudima poreklom iz celog sveta, iz Indije, iz jevrejskih i muslimanskih kultura... I to je super, sviđalo mi se, ali je jedan jezik, a engleski je slab u Francuskoj, dok ovde ima jedna kultura, ali sa različitim jezicima jer dolaze iz dosta država da snimaju ovde reklame, filmove i slično. Tako dođem u jednu državu, ali mogu da upoznam skroz drugu kulturu. Jednog dana ljude iz Danske, drugog dana iz Izraela, manje možda iz Afrike, ali i iz Indije isto".

Ljudi kažu: 'Da li si lud da živiš u Srbiji?'. Kao prvo, niko ne zna šta je Srbija. Čak i kada im kažem, oni misle na Ukrajinu, Rumuniju i slično. Čak i bliski prijatelji spomenu drugu državu jer je to istočna Evropa, veoma je mutno. Znaju zapadnu Evropu, znaju Ameriku, ali ne znaju tačno stanje. Tako da, za njih nije bilo suludo, možda je nekima bilo čudno, pa su rekli: 'Vau, to je jako hrabro. Kreneš ni od čega u drugoj državi, radeći u pozorištu, na snimanju reklama...'. Tako da, smatrali su da je to velika hrabrost. Za mene to nije bila hrabrost jer nisam znao šta da očekujem".

"U Francuskoj, sav posao je kontrolisan, sve ide po nekom redu. Međutim, u realnosti je sve pomućeno, svako gleda sebe i svoj posao. Ipak, u Srbiji, uglavnom je obrnuto. U stvarnosti, ljudi ti pomažu, dok na poslu, nekada je malo umršeno. Podsećaš ih da te plate, dobiješ: 'Moraš da odradiš još to i to...'. Kada su stend up scenariji u pitanju, igrao sam tako, igrao sam i na zavođenje. Moj prijatelj mi je rekao jednu žvaku: 'Tvoja kosa miriše na proleće' i 'Imaš oči boje morskog plavetnila'. Možda još uvek grešim kad izgovorim, ali koristio sam: 'Malo govorim srpski' i šalio se van konteksta tokom šoua. Pričao sam ono što se stvarno događalo. Bilo je veoma lako u Srbiji, barem tada, da izađeš i ne poznaješ nikoga, a oni ti postanu prijatelji, sa pićem ili bez pića.

Na primer, otišao sam na neku žurku, popričao sa jednom devojkom i završio sa osam devojaka oko sebe. Tada sam bio uspešan sa Srpkinjama, ali kada sam krenuo da pričam na srpskom, bilo je teško. U početku sam bio taj francuski lik i sklanjao sam se po strani, a onda sam hteo da naučim jezik. Postao sam Srbin, a tada i manje zanimljiv".

"Prve dve godine učenja bile su mnogo teške, a trebalo mi je oko 4 ili 5 godina da krenem baš da pričam. Najbolja stvar je da samo slušaš srpski jezik. Što više slušaš, znaćeš neke rečenice. Moja omiljena reč je 'može', kad mi neko kaže: 'Sve može'.

Jezik je povezan sa tvojim životom. Kada pričam na francuskom, povezan sam sa svojom porodicom, poreklom, prijateljima. Kad pričam na engleskom, to su putovanja i ljubavne priče... Kada pričam na srpskom, to je vezano sa administracijom, doktorima... Veoma je povezano i tvoja ličnost se menja, kao i način na koji se predstavljaš ljudima. Ja sam verovatno opušteniji na egnleskom nego na francuskom. Na srpskom sam opušteniji nego na francuskom i mnogo zreliji.

Sviđa mi se to što u Beogradu možeš lako da upoznaš ljude, možeš da se povežeš, stekneš prijatelje... Stvari su mnogo lakše što se tiče prijateljstva, više stvari se izgovara, možeš da budeš na kafi sa nekim prijateljima, a ne da ih pozoveš i kažeš: 'Ok, za 15 dana'. Kakvih 15 dana, mislio sam za sat! Volim da uživam na Kalemegdanu. Zato mi se sviđa ovde, taj odnos. Znam da je Pariz veliki grad, ali većina ljudi ti se ne javlja, prođu pored tebe i ne kažu ništa. Veoma je individualistički. Naravno, nisu svi takvi i ima mnogo ljubaznih ljudi, ali ovde je više ljudski i prisutna je ludost u samom Beogradu. Ima energije u kretanjima koja mi se jako svidela i još uvek mi se sviđa."

"Najveći šok u Srbiji me je zadesio dok sam ulazio u tramvaj noću i video jednu devojku u kratkoj suknji u 3 ujutru. Opušteno je hodala, bez ikakvih problema. Bio sam sa Marokancima i Alžircima, bili su mnogo više šokirani od mene. To je nemoguće u Parizu. Nemoguće je čak ni tokom dana u kratkoj majici, bez da neki tip dođe da smeta, čak i dodiruje. A ona je bila opuštena. Za mene je ta sigurnost bila šok. Šokiralo me je u pozitivnom smislu i prijatno me je iznenadilo da to postoji.

Možeš da izađeš napolje i budeš svoj, a nikog neće biti briga. Mislim, mogu da te pogledaju i to je to. To je neverovatno razmišljanje. Znači, moguće je. Francuska, posebno Pariz, jako je s**ban što se toga tiče. Tamo se često štrajkuje, a nisam živeo u centru grada. Gotovo svaki put kad bih putovao, bilo je blokada ili nema autobusa, ne možeš na posao... Hvala Beogradu što nije takav. OK, može da bude gužva, ali u poređenju sa Parizom, jako je veliki šok. To je velika razlika"

Stil / Espreso

Bonus video: