"Uspešan čovek nije onaj koji stalno brine i buni se - evo šta je pravi uspeh": Najpoznatiji ruski psiholog otvara oči

Imao sam profesora na univerzitetu koji je za svog postdiplomca (psihotip „odličan student“) rekao: „Bojim se nje, tako je lenja!“ Ni sebi ni meni ne daje mira."

Ima ljudi koji su i posle posla, i vikendom, i na odmoru, uvek u nekom pokretnom stanju. Zaslepljuju vam oči. Ne znaju kako, na primer, samo da leže na plaži i gledaju horizont... Ne, oni unajmljuju čamac da u šest ujutru odveze na pučinu da love ribu daleko od obale i onda je prže u hotelskoj kuhinji, na užas kuvara. A u vreme ručka već idu da razgledaju neki zamak ili brdo, ili grob slavnog pesnika. Uveče je diskoteka. "Ali šta tu ima loše", reći će, "da li smo došli da sve vidimo ili šta? Vreme treba potrošiti korisno“ je njihov moto. Međutim, nije jasno kako im to koristi.

Da li oni uživaju u svojoj mahnitoj aktivnosti? Najčešće NE. Oni jednostavno ne mogu da se zaustave i smatraju to velikom prednošću. Kao, takva sam ja osoba, sve je u vezi sa poslom, sve je u vezi sa poslom!

Istovremeno, takvi ljudi takođe ne daju mira nikome oko sebe. To posebno pogađa decu.

• Hajde, diži se sa kauča, zašto ležiš?
• Već si sve završio? Da li su lekcije napisane? Šta je sa usmenim?
• A da li si spakovao torbu?
• Onda počisti sobu! Okolo leže čarape...
• Možda bi trebalo bar da pročitaš knjigu?
• Onda idi u šetnju po vazduhu!

Dete gleda uplašeno i ponekad zapravo ode da uradi nešto što je, sa tačke gledišta odrasle osobe, korisno. Zatim ponovo pokušava da legne. I ovde se čini da ga možete ostaviti na miru, ali ne. Zagovornici aktivnog stava prema životu ne mogu da podnesu kada deca „ništa ne rade“. I opet i opet nekamo ih teraju ili vode, ili počinju da pričaju o tužnim sudbinama besposličara i domara.

Mislite li da tako uče dete da radi? I sluša prekore i odjednom shvata: ja sam zaista taj koji leži i treba da me bude sramota?

Ne, misli on – tako mi je muka od svega ovoga!

Ali ovde treba da shvatite da se ljudi tako ponašaju ne zato što su rođeni tako štetni, već zato što su ih proganjali i njihovi roditelji, a kada su roditelji njihovih roditelja bili deca, njihovi su stariji govorili još gore. Na primer: - Vidi, on je na odmoru! Mi nikad nismo imali slobodnog vremena! Radili smo od svoje 11. godine. U zoru smo ustali da kokoškama damo hranu, pa u štalu, pa u njivu... Pa izrastosmo jaki, vredni...

Postavljali su i retorička pitanja: „Kako to da čovek nema posla?“ - Ili mislite da će neko nešto učiniti za vas u životu?

Ali oni ne shvataju da se život promenio, ponovo izgradio. A sada nije stvar u tome da su naši preci, preci naših predaka i preci njihovih predaka neumorno radili za hranu, a mi to ne moramo. Problem je što mnogi od nas imaju anksioznost. Veliki i često neobjašnjivi.

Ljudi se bune bez ikakve očigledne potrebe ili rezultata samo da bi ugušili ovu anksioznost. Čini im se da će se, ako stanu, nešto desiti, nešto promašiti, katastrofa i smak sveta. U stvarnosti, naravno, nema ništa od toga, i oni to znaju u glavi, ali im glava tu ne može pomoći.

Nesposobni da se nose sa brigama raznih vrsta i nesposobni da ostanu licem u lice s njima, „anksiozni” ljudi teže da pridaju smisao apsolutno bilo kojoj svojoj akciji. A ako nešto i urade, to je samo sa svrhom.

Šetajte, samo šetajte, šetajte iz zadovoljstva – nikada, osim da idete u kupovinu, ili bacite smeće, kupite hleb ili živite kulturnim životom – idite u bioskop ili pozorište. I opet pitanje: da li uživaju u postizanju svojih ciljeva, malih i velikih? I opet – ne. Anksioznost ne nestaje tako lako, treba da beže dalje. A bežanje je upravo simptom i posledica nemogućnosti uživanja u životu. Anksiozni ljudi obično ne žele da čuju da samo zadovoljstvo može biti cilj.

Ljudi, dozvolite sebi da budete lenji! Nije sramotno, nije štetno i niko te neće grditi što ne radiš domaći, odrasli ste. Oslobodite se navike da živite u staromodnom stilu „zgrabi torbe, ode voz“. Hvalite sebe ne za naporan rad, već za harmoniju sa sobom.

I dajte svom detetu ova dva sata dnevno, o čemu govorim na svakom predavanju „o deci“. Za normalan razvoj psihe i mozga dete mora imati slobodno vreme, potpuno slobodno vreme. Neophodno.

Kao psiholog još jednom: pobednik nije onaj ko sve vreme brine i buni, već onaj ko je miran, samouveren i ume da se koncentriše u pravom trenutku.

Naučite da samo sedite, lezite i ne brinete ni o čemu, ne razmišljajte, ne patite, ne planirajte, ne vodite beskrajne dijaloge i monologe sa prestupnicima, ne gledajte TV ili seriju na računaru , ne prelistavaj časopis. Postizanje mnogih stvari u ovom životu zahteva da prvo ništa ne radite. Uđite u stanje nečinjenja, uhvatite ga i produžite, produžite... Ako ne možete sami da se nosite sa anksioznošću, potražite pomoć od specijalista - psihologa, psihoterapeuta, psihijatra. Život je vredan toga.

Shvatite da se ne prezivate Stahanović i da ne morate da pakujete petogodišnji plan u tri godine. Treba samo živeti i živeti što srećnije."

Mihail Labkovski