Kada je ovo usnio, Stanimir zauvek otišao od kuće u šume na Maljenu: Nije pričao sa ljudima, evo kako je živeo 50 godina

U šumi na obroncima Maljena više od pola veka živeo je Stanimir Joković iz okoline Požege potpuno sam. Ljudi koji su ga poznavali smatrali su da je bio žrtva sopstvene predrasude i fanatizma. Jedan san ga je preobrazio i naterao da provodi dane kao pračovek. Ima meštana koji se i dalje sećaju priče o čuvenom Stanimiru, te ističu da bi voleli da se njegova nesvakidašnja sudbina prenese na filmsko platno, jer svakog ostavlja bez teksta. I sada bi nauke mogle o njemu da razmilšljaju kao o fenomenu čija su iskustva mnogostruka

Novinar časopisa NIN uspeo je sa ovim pustinjakom da uradi intervju 4. avgusta 1974. godine, a mi vam prenosimo neverovatnu reportažu:

„Sve izgleda nestvarno, a ipak istinito. Čovek poveruje da tako nešto može postojati još samo u literaturi, onoj srednjovekovnoj koja kazuje o pustinjacima, usamljenicima, fanaticima. U prvi mah vam se učini kao da je u našem vremenu vaskrsao Petar Koriški, iz drevne srednjovekovne priče. Ovaj pustinjak 20. veka opredelio se sam za život kakvim, bezmalo, žive divlje životinje na šumovitoj planini Maljen", zapazio je bio novinar Ljubomir Tešić.

Stanimir Joković rođen je u selu Mršelji u okolini Požege (sliku možete pogledati OVDE), a za mesto stanovanja izabrao je „besputne predele Maljena” i njegove ogranke – Malu i Veliku Zajčicu. U vreme kada ga je posetila ekipa NIN-a imao je 69 godina.

„Kada je pobegao iz sela, od ljudi, imao je 20. Od tada neprestano traje njegovo bekstvo u svet divljine, planiske tišine i usamljenosti.”

„Ovaj kraj je besputan. Od Ježevice do Duškovaca nekako se i može izlokanom turskom ‘džadom’, a dalje, u potragu za pustinjakom Stanimirom, samo kozjim stazama, pešice, nogostupom. Ide se kroz gustu sitnogoričnu, grabovu i bukovu šumu, duž žuboravog potoka, u predele Zelenog brega i Male i Velike Zajčice.”

Na potoku, nadomak sela Mršelji, nalazile su se vodenice, koje je po priči seljana koristio i Stanimir. Krišom je dolazio sa planine sa šakom ječma ili kukuruza.

„Ove besputne listopadne šume jedini su fizički svet usamljenog čudaka Jokovića.”

Ljudi su bezbroj puta i na razne načine pokušavali da ga odvrate, urazume i nateraju da se vrati u rodnu kuću, na svoje imanje, da živi u selu. U tome ipak nisu uspeli.

„Krenuo je u dobrovoljno izgnanstvo, u krajnju oskudicu, van svih ljudskih normi i svake civilizacije, da vek proživi kako je to, možda, činio i njegov davnašnji predak.“

U šumi je sakupljao lišće, suvo granje, lovio divlje životinje i ptice.

Bekstvo od ljudi

U tekstu se dalje navodi da u potragu za Stanimirom ne bi trebalo ići bez vodiča, jer je ta potraga unapred „propast”. „Zamršene kozje staze kroz gustiš može da razazna i ispetlja samo neko ko je već išao njima.”

„Pustinjak se dobro sklonio od svih ljudskih pogleda. Zavukao se u njene pristupačne predele. Priča se da je bio veoma nesrećan i potišten kada su seljani, pre nekoliko godina, prolazili kroz šumu, u njegovoj blizini. Prosekli su put kojim na tarnicama odvlače drva iz šume. Time je, pomalo, bilo ugroženo njegovo carstvo usamljenosti.“

Od kada je odlučio da živi sam u šumi, beži od ljudi „glavom bez obzira”. Seljani u Duškovcima su govorili da se Stanimir plaši više čoveka nego zveri.

Živeo je u maloj zemunici od blata, poput one koju su pravili čuvari bostana u Slavoniji i Vojvodini. Ukoliko bi neko u potrazi za Stanimirom i pronašao njegov „dom”, pitanje je da li bi on i bio tu. Obično bi prvi spazio da neko dolazi, jer je u tome već imao izoštrena čula. „Sve napušta i zavlači se duboko u gustiš. Skrije se u kakav grm, sa štapom u ruci, i tamo satima ćuti.” Nikada se nije odazivao, ma koliko ga neko zvao. Svojoj „kućici” prilazio bi oprezno, tek kada „opasnost” prođe i posetilac ode.

Novinar NIN-a pisao je kako ne deluje krvoločno, divlje i ne kao svađalica,već je delovao „veoma blago, staloženo, pitomo”. Nikada nikome, govorili su seljani, da u čitavoj okolini nije učinio nikakvu štetu za sve vreme pustinjačkog života. Nikome ništa nije skrivio, nije prekršio zakon, niko ga nije progonio, niti je bio hajduk ili razbojnik, te je zbog toga mnogima bilo neshvatljivo njegovo uporno bekstvo od ljudi.

Potraga za „pustinjakom”

Po savetu Branka Markovića iz Duškovaca, ekipa NIN-a pronašla je Stanimirovog sestrića Milivoja Jevtovića iz Tometinog Polja. On je bio jedini od koga ovaj „pustinjak” nije bežao, sa kojim je razgovarao i jedino se njemu odazivao. Požeška opština ga je proglasila za Stanimirovog staratelja.

Iako se znalo da se Stanimir može promaći u svojoj kolibi jedino tokom noći, na spavanju, uspeli su da ga pronađu i tokom dana, i to zahvaljujući Milivoju, koji je često obilazio ujaka da vidi da li je živ i zdrav.

„Svi ovi zamršeni puteljci, trasirani po šumi bez prave svrhe, čini se da su posebna pustinjakova religija. Svaka negde vodi i svaka ima neko svoje ‘mitološko’ značenje. Njima već pola veka korača samo jedna noga – pustinjakova i, naravno, noga zverinja, najčešće kurjaka i lisice.”

Pešačenjem kroz šumu naišli su na ogradu, koja je bila napravljena od malo nabacanog granja „na ivici državne šume”. Na svom „imanju”, na velikoj strmini, imao je voćnjak i nekoliko „njivica”. U voćnjaku je imao svakojakog drveća: šljivu, krušaku, jabuku, orah, vinovu lozu – „sve ređeno i sađeno bez nekog plana, različitim vremenima, kalemljeno jedno na drugo”. Po starosti stabala, voćnjak se tu nalazio oko 50 godina.

„Između voćki nalazi se po nekoliko kvadratnih metara nečeg što liči na ‘njivice’. Svuda pomalo pšenice, ječma, kukuruza, raži, zatim pasulja, graška, paradajza, belog i crnog luka. Svačeg pomalo – tek da se ima. Sve to na ovoj strmini, na zemlji peskači, slabo rađa, ali – rađa toliko da pustinjak ne umre od gladi.”

U šumu je pobegao kao mladić, a za 50 godina nijednom nije sišao u rodno selo, koje je bilo udaljeno nekoliko kilometara.

„Pustinjak je ovde došao 1925. godine. Imao je samo motiku, sekirče i kramp. Od te godine, Stanimir je krčio šumu, vadio kamen ‘ljutac’ i uvećavao svoj posed. Na iskrčeno je odmah sadio voćke. Nije hteo da dangubi. Dobro je znao da drvo traži vreme.”

Gradio je male zemunice od zemlje, blata, kamena, granja i paprati. Tri puta su mu kolibe gorele. Ode u šumu, u kada se vrati zatekne stanište u pepelu.

„Ljudi iz obesti i šale, najčešće čobanu, želeći da dokrajče, Stanimirov pustinjački život ili ga još više zagorčaju, pokušavali su vatrom da ga proteraju iz šume i vrate u selo, na očevinu. Ali nisu uspevali: tvrdoglavi i uporni pustinjak svaki put je gradio novu blataru i nastavljao da živi životom prvobitnih ljudi.”

Put do Sanimirove kuće

Po Stanimirove kolibe vodila je neugledna, „sklonjena u žbunje i zavetrinu”, vijugava kozija staza.

„Kućerak otvoren, bez vrata i prozora, mračan – neka vrsta špilje iz koje se puši plavičasti plamen dima. Unutra se, u mrak, može ući samo pognuo. Prostorija je puna dima i čađi, a nema ni dimnjak. Izgleda još mračnije. Negde, u slami i paprati, u pomrčini, šuška zmija ili miš.

Na sredini tužnog ljudskog staništa vatra već dogorela, a pored nje mala zarđala šerpica sa zgotovljenim ručkom – šaka mahuna probarenih na vodi, jedna drvena kašika, zemljani ćup, izubijana kanta, otvorena kartonska kutija sa malo brašna krupno mlevena. To je ceo Stanimirov ‘kuhinjski’ pribor. Okolo ognjišta bez veriga – ni stola ni stolice. Sedi se, obeduje i odmara na zemlji, koja je ugažena i utabana od ležanja.”

Cela prostorija je zaudarala. U jednom uglu nalazilo se „nekoliko umoljčanih krpčića”, koji su bili njegova posteljina. „Iz ove prednje ‘prostorije’ četvoronoške se ulazi u sledeću, još mračniju. To je, sudeći po svemu, ‘soba’ za spavanje – tek tolika da se čovek u njoj, kao u grobnici, može položiti. Puna je suvog lišća i slame. Gore su u zidovima, jedva vidljive, male rupe, ukopane u zidove, neka vrsta niša”, u kojima je držao zalihe hrane koje je tokom jeseni sakupio iz voćnjaka i sa „njivica”.

Pred ulazom u kolibu nalazila su se drva i „pojedena i tupa” sekira, pored koje su se, na suncu, igrala dva bela „šugava i krmeljava” mačeta. Njih je, prema Milivojevoj priči, Stanimir pronašao u potoku, sažalio se i doveo ih da žive sa njim. „Tu se životinje privile, pripitomile i ostale.” Imao je Stanimir i pse, ali su ga napuštali, jer i „njima dojadi ovakav besmisleni način života”, ili su ih, što je bilo ređe, trovali i progonili čobani.

Koliba se nalazila pored samog izvora, što je za Stanimira bilo veoma važno. Bez vode ne bi mogao da opstane, te je dobro znao da pronađe pogodno mesto za planinski život.

Pustinjak na drvetu

Po dolasku Milivoja i NIN-ove ekipe Stanimir nije bio na „imanju”. „Ili nas je prvi spazio kako dolazimo, pa je brzo pobegao u šumu koja se, gusta i mračna, naslanja odmah na kućerak, ili je, kao i obično, odlutao negde bez posebnog razloga. Nekoliko trenutaka smo oprezno osluškivali. Najzad se, negde u voćnjaku, začulo mumlanje i kašljucanje. Pogledali smo gore: na jednoj velikoj divljoj trešnji, na njenom samom vrhu, klateći se, sedeo je pustinjak.” Gledao ih je nepoverljivo, kolebajući se da li da siđe. Sestrića nije odmah prepoznao.

„Stanimire, ujače, ne boj se! Ja sam, sestrić. Siđi da malo porazgovaramo”, dozivao ga je Milivoje.

Kada je sišao sa drveta, koračao je ka njima nepoverljivo, pognute glave. Bio je odeven u krpe i nosio je pocepane gumene opanke.

Rekao je „dobar dan”, „ušao u kućerak i otuda izneo tri kocke šećera”. Jednu je pojeo, dok je ostale pružio posetiocima. „To mu je, izgleda, bio znak dobrodošlice, a i nekog neobjašnjivog, samo njemu znanog rituala koji je značio poverenje.” Potom je seo na travu.

Stanimir je bio, kako ga je opisao novinar NIN-a, čovek srednje visine, jakih udova, čvrstog trupa, „ali odavno načet starošću i psećim načinom života”. Sve poljoprivredne poslove obavljao je motikom, sekirom i krampom. Imao je krupne šake i prevelike nokte.

„Samo se i mogla održati u ovim uslovima takva ljudeskara kakav je Stanimir. Fizički snaga i jaka volja mogle su pobediti i odoleti mnogim nedaćama na koje je pustinjak nailazio u ovoj negostoljubivoj planini.”

Glas mu je bio jednoličan i piskav, jedva čujan.

Pričao je na preskoke, „sasvim nepovezano”. „Potpuno je izgubio svaki smisao za opštenje sa drugim ljudima, zna da pripoveda, ali ne zna da razgovara. Za njega ne postoji sagovornik. U priči često spominje razna čuda, mladost, umrlu majku i sestru. Govori jezikom zakržljalim i arhaiziranim — kao da je sada izronio iz neke davno potonule prošlosti.”

Njegova sudbina, na osnovu svega toga, kako se navodi, bila je zanimljiva za medicinu, sociologiju i filologiju.

Jedan san je za sve „kriv”

Rođen je u Mršelji 1905. godine. „Otac mu je poginuo u prvom svetskom ratu. Živeo je sa majkom i sestrom. Zlopateći, završio osnovnu školu u Mršeljima. Važio je za dobrog đaka, a onda, u kasnom pubertetu, prema kazivanju ljudi, svojih zemljaka i vršnjaka, počeo je da čita svakojake knjige. Od tada je, priča se, Stanimir sasvim ‘skrenuo na svoju i otišao u čudake i osobenjake’.”

Za NIN je govorio da je, kada je napunio 20 godina, sanjao da mu je neko iz sela „majku prokleo da će da ga ubije” i da mu je jedni spas da pobegne u šumu, što dalje od ljudi i da živi pustinjački život. Kada se probudio uzeo je sekiru, motku i nož i zauvek otišao iz porodične kuće. Dugo niko ništa nije znao o njemu. „Kaže da je poslušao glas iz sna”, jer da nije bio bi mrtav.

„Naravno, i majka je pokušavala da pustinjaka urazimi i vrati kući, običnom životu, ali se Stanimir nije mogao urazumiti. Mati je uzalud ridala po Maljenu. U selo se nije vratio ni onda kada je mati umrla. Nastavio je da se skriva od ljudi.”

„Od 1925. godine je u ‘nepomirljivom ratu sa ljudima koji ga okružuju’. Veruje da ga ljudi, zato što je čudak i pustinjak, mrze i progone, i odnose se kao prema zveri i psuju pred njim, što on naročto ne podnsi. Zato stalno beži. Zlo, veli, nikada nikom nije učinio, a zla se plaši.”

Govorio je da ne voli „zemaljske strasti i taštinu”, a posebno su mu smetale vika i psovke. Zato bi, čim bi negde začuo glasove, začepio uši i pretvarao se da do njega ništa ne dopiru.

Na pitanje da li su ga nekada zanimale žene, prezrivo je odmahnuo rukom i rekao: „Žene su u srodstvu sa zmijama. Kog žena ujede, taj se više nikada od ujeda ne isceli.”

Tokom svog pustinjačkog života nikada nije seo za sto za kojim sedi ženska osoba. Kada bi ih slučajno sretao na putu ili ih ugledao dok čuva ovce i krave, zaobilazio bi ih „u velikom krugu kao da će nešto da ga ujede ili uvrača”. Ako bih ih sreo na putu i ne može da se mimoiđe, bacao bi se na zemlju i zario lice među šake. U tom položaju bio bi sve dok ženska osoba ne prođe, a onda bi ustao i pobegao.

„Pre rata su ga žandarmi hapsili i pendrekom odvraćali od pustinjačkog života. Terali su ga silom da živi kao i drugi ljudi, ali ga naterati nisu mogli. Za vreme rata su ga razne vojske ‘lovile’ ili progonile, ali ga ‘uloviti’ nisu mogle.” Seljani su pričaju da je bio toliko brz da ga „ni kuršum nije mogao sustići”.

„Posle rata su Stanimira vodili u Beograd na posmatranje, šest meseci, a onda su ga pustili kao čudaka i osobenjaka, ali ne i kao ludaka. Dok je bio u bolnici na posmatranju i ispitivanjum zarekao se da za to vreme ne kaže ni jednu jedinu reč. I reč je, naravno, održao – bio je kao gluvonem.”

Iako je bio polugo i bos, uvek gladan, govorio je da se ne seća da je nekada bio bolestan i da lekove nikada nije koristio, niti je „ikada za bilo kakvu zdravstvenu pomoć išao”.