Omiljena spikerka je satima mogla da čita, a da niko ne vidi umor: "Starost provodim u domu, neću da sam teret deci"

Čuvena Rosanda Kovijanić, satima je mogla da čita, da otkrije svako slovo i sakrije svaku trunku umora. Važila je za spikerku koja je imala najduži spikerski staž. Tek se u 9. deceniji povukla i odlučila da svoj život nastavi u staračkom domu. Kako kaže, nije želela da bude teret deci i unucima

Nekadašnja spikerka Radio Titograda, dama sa najdužim stažom za mikrofonom u Crnoj Gori, Rosanda Kovijanić današnja je gošća rubrike „Portret“.

Čuvena jugoslovenska voditeljka Rosanda Kovijanić, spikerka sa najdužim stažom, ovog meseca je postala stanarka Doma za stare u Podgorici. Dom je otvoren posle dugo čekanja, a Rosanda Kovijanić je došla vedrog duha.

- Važno je da se Dom završio, da sam se uselila i da će posle mene za početak ući osamdesetak stanara za prvo vreme. Dom će se popunjavati kako korisnici budu završavali administrativne obaveze. Interesovanje je ogromno, što je očekivano. Podgorici je nedostajala jedna ovakva institucija. Mislim da je to propust veliki da nemamo gde da smjestimo ljude, da se druže. To je pomalo nemaran odnos prema ljudima u godinama, uopšte prema čoveku. Mladi misle da starost neće nikad doći, a vreme jako brzo prolazi. Sve što ide, brzo dođe. I zaista dođe, tako i useljenje u Dom, koji smo čekali od juna 2021. Sve biće danas, biće sutra. Nedostaje ovo, nedostaje ono. Mi smo čekali i dočekali. Radujem se, što je blagi izraz prema onome što osećam - kazala je ona za "Pobjedu".

Za život u Domu za stare, kako ističe, motivisala ju je - starost.

- Motivisalo me je to što starim, svakim danom sam sve starija. Tu su i zdravstveni problemi. Zašto bih opterećivala moje unuke, oni imaju svoje porodice. Ja ne želim nikoga da opterećujem, čak ni svoje prijateljice. U jednom životnom periodu sam imala ponude od dve prijateljice. Jedna me je nudila da dođem da živim sa njom. Ima svoju kuću u Donjoj Gorici. Međutim, ja sam odbila. Druga živi na Malom brdu, ima veliki stan. S njom se družim 54 godine. Pozvala me da dođem, rekla da ću imati svoje kupatilo, sobu, biće nam lepo. Rekla sam hvala, ali ne mogu. To ne bih bila ja, deo mene. Volim ljude, ali to defilovanje - jedna žena, druga žena dolazi, imate poverenja, nemate poverenja. U Dom imam poverenja jer su tu kvalifikovani ljudi, ličnosti predodređene da rade ovaj posao. Kada nekome verujete, onda je to normalno da želite sebi da učinite ugođaj. Za mene je ovo ugođaj, u ovom dobu zaokružila sam svoj životni put, prošla sam sve životne faze i jednostavno ovo je meni smiraj dana - navela je Rosanda za pomenut medij.

Ona je 38 godina bila vodeća spikerka Radio Titograda, odlaskom u penziju je nastavila karijeru još 25 godina, a trenutno radi na TV 7.

Među crno – belim fotografijama nalazi se i jedna kojom je konkurisala za evropsku televiziju, gde su se prijavile spikerke svih radio i televizijskih kuća regiona, gde je ušla u najuži izbor sa koleginicom iz Makedonije.

-Međutim, padne De Gol, propadne sve. Tako da nijesam otišla – priseća se kroz smeh Rosanda. Te fotografije čuva u fioci pored kreveta. Unucima je rekla kad ode „u večna lovišta uspomene su tu, u drugoj fioci pored kreveta“.

Detinjstvo Rosande Kovijanić

Rođena je u Mojkovcu, a detinjstvo je provela u Nišu, gimnaziju je završila u Čačku. Rano se udala i vratila u Crnu Goru. Nakon udaje zaposlila se kao spikerka na konkursu Radio Titograda , rodila sina i upisala Pedagoški fakultet u Nikšiću. Kovijanić je majka dva sina, baka šestoro unučadi i prabaka dvoje praunučadi.

" Ja se više ne snalazim u ovom novom svetu. U nekim situacijama nešto može da se shvati kao lažni moral, a ja uopšte nijesam lažni moralista. Za sve imam razumevanja i ne robujem ničemu. Recimo, ne mogu da podnesem vulgarne komentarne među kolegama na poslu. Ja se automatski povlačim. Ne mogu da shvatim. Ne razumem to, to je osećaj poštovanja i samopoštovanja. To je pitanje kulture i vaspitanja. Drugačije je sve to bilo nekad. Znate, sve što preskočimo do 15. godine posle se ne nadoknađuje. Ni sa titulama, zvanjima, novcem i obrazovanjem. To što smo preskočili u vaspitanju to je izgubljeno. A sve manje ljudi rade na sebi. Jer smatraju da im je ova kompenzacija dovoljna. Malo je poštenih ljudi. Nije to samo materijalna kategorija. Već i moralna. Da ste prijatelj, da vam se veruje"

Mladi ste dobili djecu i počeli da gradite karijeru. Kako ste Vi uskladili te važne uloge u životu?

-Svi mi u životu imamo uspone i padove. Život nije prava linija. Upisala sam i Višu pedagošku školu u Nikšiću, kad mi je otac umro, jer je ostao njegov žal što sam se rano udala i nisam završila fakultet. Ipak, ostali su mi ispiti iz staroslovenskog i sociologije, i odustala sam. Na sve te moje silne obaveze suprug se navikao. Na neki način mu je godilo van kuće, kad bi me hvalili. A u kući nije imao razloga da se buni. Uvijek je bilo sve spremno i skuvano. Prihvatao je tu cenu mog posla.

-Imala sam veliku moć koncetracije i vizuelno pamćenje. Kad sam u živom programu moja koncentracija je samo na to i mogu topovi da pucaju ja se ne osvrćem. Kad je bio zemljotres, drmalo je sve. Ja sam bila sa Dacom Vukotić i Batom Kokoljem. Ja čitam, ono drma, ja kao da se ništa ne dešava. E kad sam svoj dio pročitala onda je došlo do navale emocija. Radila sam i sa Petrom Đuranovićem. On je radio fenomenalan dokumentarni program. Sjećam se „Mojkovačke bitke“. Tu sam pobrala poene. I onda su me svuda gurali. A i bila sam odgovorna. I svemu sam prilazila odgovorno, a to je velika stvar.

Znate, ja nikad nijesam bila od onih što ih „ponese slava“. Nikada se nigdje nisam predstavljala – ja sam spikerka Radio Titograda. Ne. Nego – ja sam Rosanda Kovijanić, pa ko zna – zna. Ja danas upoznajem ljude koji stalno mašu nekakvim zvanjima. Sticajem okolnosti zauzmu neku poziciju. Imaš ime i prezime. Nikada sebe nisam doživljavala kao neku veličinu, jer ja sam sa lakoćom radila. Bilo mi je na neki način zadovoljstvo i kad su bila neka previranja ovdje, i razne struje kao što ih i danas ima, i čitaju se saopštenja. Ljudi su mi pričali da sam sva saopštenja čitala sugestivno. To je profesionalizam. Isto kao sportski novinar koji ne smije da pokaže za koga navija. Kad su bila saopštenja Centralnog komiteta, koja su trajala do jedan sat uveče, tražili su mene jer ja sam mogla da čitam 45 minuta odjednom. Takvu sam imala glasovnu kondiciju. Radila sam i sa svim crnogorskim književnicima, i ne bih mogla da izdvojim jedno ime. A ako govorimo o novinarima to je bio Petar Đuranović koji je bio vrhunsko ime, onda Danilo Burzan- glavni urednik, Zoran Popović –glavni urednik. Alid Serhanović je bio prvi načelnik programa, čovjek koji je verovao u mene. Doživljavala sam ga kao roditelja.

Kovijanić priča i da, osim što se druži sa mladima, vrijeme provodi i sa svojim unučadima i praunucima. Takođe, njeguje stara prijateljstva. Ona su, dodaje, vrlo rijetka, ali vrijedna.

-Imam prijateljicu sa kojom se družim 40 godina,sa drugom 49, neki su otišli u ,,vječna lovišta”. I to su ona fina prijateljstva gdje vi ne morate da razmišljate.. Nego, ako sam ljuta ili tužna – pusti me. Prije 21 godinu sam prolazila kroz jednu životnu golgotu. One su ćutale, ali su bile tu. Pomagale su mi više nego što mogu. Ovo je mali grad. Ovdje se sve zna. Zna se i više nego što jeste. Nikada nikog nijesam vukla za rukav. Kad se desi problem, ako ne mogu da ga promijenim, onda ga prihvatim i tražim rješenje. Sve sam prošla sa svojom snahom, i opstala sam zahvaljujući prijateljima. Ja sada radim i zbog finansijske strane, ali i da bih mozak održala mladim. Nikome ništa ne dugujem i mogu da spavam mirno – priča smirenim glasom i s blagim osmjehom.

Ipak, godine starosti je dočekala u domu za stare. Dosta je toga uradila, i iza sebe ima bogatu karijeru i veliku porodicu.