Nada je imala samo 15 kad su je Nato bombe prikovale za kolica: U banji upoznaje muža čija priča je još teža i bolnija

Nada Matić, ime koje se ističe ne samo u svetu paraolimpijskog sporta, već i u sferi ljudske izdržljivosti, snage i hrabrosti. Kao paraolimpijska osvajačica medalje u stonom tenisu, zajedno sa Borislavom Perić, ponosno je predstavljala našu zemlju na najvećim svetskim takmičenjima. Ipak, nakon dugogodišnje karijere, donela je odluku da se povuče iz sveta profesionalnog tenisa i okrene novom životnom poglavlju.

Iza osvojenih medalja, iza blistavih trenutaka na pobedničkom postolju, krije se život ispunjen neizmernim izazovima i bolom. Njen put do uspeha nije gladak i utaban, već pun trnja, borbi koje je vodila od svojih najranijih dana.

Njena životna priča nije nimalo laka.

Nada priča o životu koji je od samog početka bio drastično promenjen. Kao devojčica, sa nepunih 15 godina, bila je primorana da započne novi, potpuno drugačiji život – život osobe sa invaliditetom. Ipak, Nada je uspela da se suoči sa tim izazovima i da „razvali“ život, kako ona to kaže.

Ovo je priča koja stvara knedlu u grlu, ali istovremeno inspiriše da naučite mnoge važne lekcije. Nada je istinska šampionka – ne samo u stonom tenisu, već i u životu.

Prekinut put za Crnu Goru

– Tokom bombardovanja na Kosovu 1999. godine, bila sam u autobusu na relaciji Peć – Kula – Rožaje. Mama i ja smo putovale ka Crnoj Gori, a tada su NATO avioni bacali kasetne bombe – započinje svoju priču Nada za 24sedam.

Kobni trenutak je došao kad ih je zaustavila policija radi pregleda dokumenata.

– Na granici s Crnom Gorom, policajac je zaustavio autobus radi pregleda dokumenata. Čim je napravio prvi korak ka autobusu, čula se eksplozija... BUM!

U prvi mah nije bila sigurna da je povređena, od šoka nije odmah osećala bol.

– Kasetne bombe su padale svuda po nama. Bilo je mnogo mrtvih, i u autobusu, i napolju. Nisam odmah znala da li sam povređena. Tek kada su svi počeli da beže, shvatila sam da ne mogu da ustanem.

Značenje trenutka

Prve misli koje su joj prošle kroz glavu bile su tačne.

– Odmah sam znala šta je. Kičmena moždina... Imala sam nepunih 15 godina, ali sam znala da sam nastradala.

Iako je njena prča i bolna i strašna, ona ju je naterala da krene dalje.

– Jeste, priča je strašna, ali život te natera da ideš dalje. Pomiriš se s tim što te je zadesilo i izvučeš najbolje iz te situacije – rekla je Nada, osmehujući se i ispunjavajući prostor optimizmom.

Sudbina i snaga

– Verovatno je tako moralo, negde je zapisano. To je moja sudbina i sudbina svih koji su bili u tom autobusu. Ali iz svega toga moraš izvući maksimum i nastaviti dalje.

Usledili su za Nadu dugi dani, meseci i godine oporavka – ne samo fizičkog, već i psihičkog. Kao mlada devojka, tek je počela da upoznaje život, ali je u sekundi sve što je znala bilo prekinuto.

U banji je upoznala svog sadašnjeg supruga

- Bilo je potrebno da prođu godine i godine. Mesec dana sam bila u Beogradu na operaciji, pa rehabilitaciji, a posle su me prebacili u Slankamen. Tamo sam bila pet godina. Imala sam veliku podršku roditelja, sestre, brata... Tu sam upoznala i svog supruga. I on je nastradao tako kao ja, u ratu, u Doboju. Ostao je u invalidskim kolicima, a njegova priča je još teža. Verovatno je tako moralo da bude, da se nas dvoje tako upoznamo, da osnujemo porodicu i da živimo jedno za drugo i da dobijemo dete.

Profesionalna karijera završena je osvajanjem srebrne medalje na Paraolimpijskim igrama u Parizu. Zanima nas šta su dalji planovi.

- Sada u početku ne planiram ništa. Jedino da se posvetim porodici, jer su oni trpeli sve moje izostanke, oni su se žrtvovali 21 godinu. Sad se moram njima posvetiti i biti njihova. A posle ćemo da vidimo šta ćemo.

Ne postoji "ne mogu"

Ovako iskrenu, tešku priču, a opet ispunjenu divnim optimizmom i radošću življenja, moramo da završimo nekim savetom za ljude koji se nađu u sličnoj nevolji kao i naša šampionka.

- Nije lako izboriti se. Ali čovek treba da sedne i razmisli, pomiri se sa tim što ga je zadesilo. Treba dići glavu gore, izvući maksimum iz sebe i boriti se. Ja mislim da onda čovek uspe. Ali mora biti uporan. I uporan. I mora imati podršku, da li supružnika, da li roditelja, da li deteta... U svakom slučaju, upornost i istrajnost daju neki uspeh. "Ne mogu" kod nas ne postoji. U takvoj smo situaciji da za sve moraš da se izboriš sam, za sve što smo postigli velikom borbom i željom govori da kod nas to ne postoji.

Mi smo mnogo naučili iz ovog intervjua, nadamo se da će tako biti i sa našim čitaocima. A Nadi želimo svu sreću u novim izazovima koje će, sigurni smo, preći kao plitak potok. Takva je, jednostavno, Nada! I hvala joj što je takva.

Stil/24sedam