Ona je glavni krivac za raskol dveju velikih Srpskih porodica Lazarevića i Brankovića: Pohlepa joj je otrovala krv

Tačno vreme rođenja prve kćeri kneževskog para, kneza Lazara i kneginje Milice, Mare, nije poznat, ali se pouzdano zna da je u vreme kada je Lazar gradio jaku i stabilnu Srbiju, i stvarao prestoni grad Kruševac, ona već bila udata za potomka jedne od najstarijih velikaških porodica – Vuka Brankovića.

Za Vuka se udala oko 1371.godine, i bio je to, za kneževski par, i opstanak srednjovekovne Srbije, dobar i politički i geostrateški brak, kojim je knez Lazar oslonjen na pomoć i podršku svog najstarijeg zeta, počeo stvaranje jakog porodičnog saveza, koji će biti stub borbe protiv nadiranja Turaka na prostore Srbije.

Kao i sve plemkinje toga vremena, i Mara Branković bila je veoma dobro obrazovana, odlično vaspitana i na dvor Vuka Brankovića došla je sa ciljem i namerom da mu pomogne da, kada za to dođe vreme, naslede srpski tron. Bile su to nade koje je gajila, jer kneževski par dugo nije mogao da dobije sina, međutim, od tih nada nije odustala ni kada su se rodila njena braća – Stefan i Vuk.

Poput većine srednjovekovnih plemkinja, i Mara je živela u senci svog moćnog muža, kome je u skladnom braku rodila tri sina : Grgura, Đurađa i Lazara. Ali, nikada nije pristala da bude samo senka svog supruga, već je kovala planove, i budući veoma ambiciozna činila je sve, da jednoga dana, jedan od njenih sinova nasledi presto Lazarevića.

Kada se dogodio kosovski slom, došlo je do prvog raskola između najbližih srodnika. Lazar je poginuo, a ambiciozna Mara je počela da radi na ostvarenju svog plana, da na presto Srbije dovede svog supruga Vuka Brankovića, kao jedinog neporaženog srpskog velikaša, koji nije prihvatio tursko vazalstvo.

Kneginja Milica je osujetila taj plan, preuzimajući, u jesen 1389. godine, na velikom državno-sveštenom Saboru, i formalno vlast nad Srbijom, po želji kneza Lazara, koji ju je pre odlaska u Boj na Kosovu, imenovao za regenta koji će vladati Srbijom u ime njihovog maloletnog sina, Stefana.

Tu dolazi do konačnog razlaza dveju vodećih velikaških porodica – Lazarevića i Brankovića, što će dovesti do početka velikog neprijateljstva.

Vuk Branković po Marinom nagovoru, već u jesen 1392. godine, počinje da povlači porodično blago u Dubrovnik, a započinje i pregovore sa Dubrovačkom republikom, da Brankovići postanu njihovi državljani.

Takođe, u dogovoru sa još jednim rođakom, Nikolom Gorjanskim, drugim kneginjim zetom, za koga je bila udata Miličina i Lazareva kći, a Marina sestra – Teodora, Vuk Branković sklapa dogovor da Ugarska napadne oslabljenu kneginju, ne bi li je naterali da se povuče sa prestola, i prepusti vladavinu Srbijom Vuku.

Taj plan je propao, ali ambiciozna Mara nije prestala da potpiruje plamen mržnje prema majci, braći i sestri Oliveri. Zato prividno, umiruje Vuka i savetuje ga da prihvati položaj vazala, ne bi li umirio turskog sultana Bajazita i samu kneginju Milicu, a zatim nastavlja pregovore sa Ugarskom, ne bi li uspeo da se dokopa srpskog trona.

Iako samo prividno vazal, Vuk je nastavio da izbegava vazalske obaveze, nije otišao u Ser, na sastanak svih vazala sa sultanom, a odbio je i da pošalje vojsku u Boj na Rovinama, u kome su stradala još dva srpska velikaša, koja su pored Stefana Lazarevića učestvovala u bici – Marko Mrnjavčević i Konstantin Dejanović.

Sultanu je to bila kap koja je prelila čašu. 1396. godine uhvatio je i utamničio Vuka Brankovića, koji je 1397. godine i preminuo u zatočeništvu.

Za Maru je to bio udarac najteži od svih. Mržnja prema majci, bratu i sestri, koju je do tada teškom mukom obuzdavala, pokuljala je, najviše zbog toga, što je sultan Bajazit, pod Oliverinim uticajem, oduzeo veliki deo teritorija Brankovića i dao ih Stefanu Lazareviću na upravu, ostavljajući Mari i Vukovim sinovima, samo nešto malo poseda oko Vučitrna i Trepče. Tada je Mara postala glava porodice Brankovića, i vrebala je priliku kako da njeni sinovi povrate svoju očevinu, ali je smišljala i kako da se osveti Lazarevićima za propast svoje porodice.

1402. godine, sultan Bajazit se pripremao za odsudnu bitku kod Angore, kako bi pokušao da zaustavi prodor Tatara predvođenih Tamerlanom na tle Otomanske imperije. Brankovići su u tome videli svoju priliku da se reše dvojice neprijatelja, Bajazita i Stefana. Znajući da će sultanu biti potreban ogroman novac za opremanje vojske, podigli su novac ostavljen u Dubrovniku, i potplatili velikog vezira Ali Pašu, da od sultana izdejstvuje ferman kojim će za učešće u boju kod Angore, Brankovići dobiti svoje posede nazad. Sultan je ferman izdao, ali je bio rešen da se nakon bitke obračuna i sa Ali Pašom, i sa Brankovićima, koje bi naterao da se pokore Stefanu Lazareviću.

Ipak, uspeo je da natera srpske trupe da se ujedine i da se sva srpska vojska bori pod komandom Stefana Lazarevića. Međutim, poraz kod Angore sprečio je Bajazita da svoje namere sprovede u delo. U toj bici zarobljen je jedan od Vukovih i Marinih sinova – Grgur, a Stefan Lazarević je uprkos neprijateljstvu, uspeo da preko bankara iz Đenove, obezbedi Đurađu Brankoviću novac za otkup brata.

Kada je postao svestan da je tursko carstvo slomljeno kod Angore, Stefan je pošao prema Brusi da iz harema spasi sestru Oliveru, u čemu je uspeo, a zatim se uputio u Vizantiju, gde ga je Jovan VII Paleolog, vizantijski car okrunio despotskim znamenjem. Tada je krenuo na ostrvo Lezbos, da u gradu Mitileni zaprosi caričinu mlađu sestru, Jelenu Gvateluzi, ali je pre polaska imao veliku svađu sa svojim rođakom Đurađem Brankovićem, koji je zatražio da mu se vrati očevina, koju je sultan Bajazit oduzeo, i dao Stefanu na upravu.

Stefan je to odbio, i zatražio od svoje tazbine da Đurađa zadrže u carskoj palati pod stražom. Međutim, Đurađ je uspeo da pobegne i vrati se u Tursku, kod Bajazitovog sina čelebi Sulejmana u Edirne, odakle je sa tri hiljade turskih kopljanika krenuo na Srbiju.

Vest da je Đurađ u savezu sa Turcima krenuo na Srbiju, Stefan je dobio u Mitileni, odakle je lađom na vesla krenuo u Ulcinj, kod sestre Jelene i zeta Đurađa Stracimirovića Balšića.

Oliveru je poverio na brigu sestri i zetu, a odatle je, sa trista kopljanika krenuo preko Plava ka Prokletijama. Prethodno je poslao glasnika kneginji, koja je okupila i poslala vojsku, koja se sa Stefanom i kopljanicima Đurađa Balšića sastala u Plavu, odakle su tajno krenuli na Kosovo da zaustave Đurđa Brankovića i Turke.

U krvavom bratoubilačkom sukobu, kod jedne od najvećih srpskih svetinja koju je sazidao kralj Milutin, Gračanice sukobili su Lazarevići i Brankovići. Stefan je sa svojom vojskom razbio turske čete, ali je Vuk Lazarević tada odbio poslušnost bratu i ostao bez velikog dela najamnika koje je unajmila kneginja Milica. Tada je pored sukoba sa Brankovićima, došlo i do sukoba sa bratom Vukom, koji se tokom noći, sa malim brojem odanih, odmetnuo i prebegao Turcima, otišavši kod Sulejmana u Edirne.

Period od 1405. godine, smrti kneginje Milice, pa sve do smrti despota Stefana Lazarevića, bio je težak za Srbiju. To je bilo vreme obeleženo stalnim sukobima, čarkama i razmiricama koje su potrajale sve do Marine smrti, 1426. godine.

Sve do 1412.godine, Mara nije oprostila bratu, majci i sestri ono što je u svojoj gordosti i sebeljublju smatrala izdajom, a u stvari je bila neograničena želja za vlašću koju nije dočekala da utaži.

Ipak, te godine se pomirila sa Oliverom, i zajedno sa njom vodila pregovore o pomirenju despota Stefana i Đurđa Brankovića, koji je imenovan za despotovog naslednika.

Time su se namirile stare mržnje i neprijateljstva, i otvorilo novo poglavlje srpske istorije.

Stil / čudo.rs

Bonus video: