Smiljana je Srpkinja koju je otac Ilija precrtao zbog ljubavi sa Albancem: "Kad je video s kim sam završila, pokajao se"

Zovem se Smiljana i pre 28 godina, moja porodica je stala između mene i moje jedine iskrene ljubavi, samo zbog toga što je mladić s kojim sam se zabavljala bio Albanac. Zvao se Artan, bio je student iz moje grupe, nežan i pažljiv.

U njemu sam pronašla nekoga ko me voleo onako kako sam uvek maštala – iskreno i bezuslovno. Ali za mog oca Iliju, sve to nije bilo važno. Kada je saznao da se viđam sa Albancem, bes je bila jedina emocija koju sam od njega dobijala. Rekao mi je da će me se odreći, da više neću biti njegova ćerka ako nastavim tu vezu. Po njegovom mišljenju, moj momak je morao biti Srbin, ili nikako.

Kad sam jednog dana došla kući sa fakulteta, vrata su bila zaključana. Pokojna komšinica Ruža je izašla pred vrata i rekla mi da idem kod tetke Zore u Kruševac, roditelji su se sklonili neko vreme, jer sam ih navodno obrukala. Tad sam shvatila da moram da biram između porodice i moje ljubavi sa Artanom.

Nakon nekoliko meseci stanje se stabilizovalo, s majom i bratom sam opet pričala, dok otac nije hteo da čuje za mene dok god sam sa Artanom.

Pokušavala sam da ga ubedim, plakala i molila da razume da ljubav ne poznaje granice ni nacije, ali on je bio neumoljiv. Njegova reč je bila zakon u kući, a ja, slomljena između ljubavi prema Artanu i straha od oca, nisam imala hrabrosti da se suprotstavim. Na kraju, Ilija je dobio ono što je želeo – Artan i ja smo se rastali, a meni su najlepše godine prošle u suzama i bolu.

Ubrzo nakon toga, udala sam se za čoveka kojeg nisam volela. Brak je bio daleko od onoga što sam zamišljala – težak, pun razočaranja,a suprug sklon alkoholu i nasilju. Ipak, iz tog braka sam dobila dve predivne ćerke, dve vile koje su mi bile jedina uteha. Moj muž je na kraju poginuo u saobraćajnoj nesreći, pijan za volanom.

I tako su godine prolazile, ali sećanje na Artana nikad nije izbledelo. Često sam razmišljala šta bi bilo da sam imala snage da pobegnem s njim, da se suprotstavim ocu, da izaberem ljubav umesto dužnosti.

Pre nekoliko dana, čekala sam sestru na aerodromu "Nikola Tesla". Dok sam stajala među ljudima, iznenada sam ugledala visokog mladića – crna kosa, prepoznatljiv hod, lep kao što sam Artana pamtila iz mladosti. Srce mi je stalo jer je ličio na njega. Iza njega su išle dve tinejdžerke, nasmejane, i za njima je išla mlada žena, mlađa od mene, lepa i negovana, koja ih je dozivala na albanskom jeziku. A onda, iza nje, pojavio se on – Artan.

Visok, i dalje mršav, sa prosedom kosom i bradom, hodao je s torbom na ramenu. Nisam mogla da verujem svojim očima. Njegov hod – onaj isti hod koji bih prepoznala među hiljadu drugih – vratio mi je sve uspomene iz prošlosti. Prošli su pored mene, ali me nije prepoznao. Stajala sam, skamenjena, nesposobna da progovorim.

Dok su nestajali u gužvi aerodroma, shvatila sam koliko je život kratak. Volela bih da sam tada, pre 28 godina, imala više hrabrosti. Da sam smogla snage da se oduprem svom ocu, da poslušam srce i odem s čovekom kojeg sam volela. Možda bih sada ja hodala pored Artana i naše dece.

Stil/Ispovesti