Rođen sam 1970. godine: Moj otac je oženio moju majku kako bi prikrio da je gej

Gej muškarci su danas slobodni da otkriju svoje želje, da tragaju za ljubavlju. Ali sedamdesetih, osamdesetih godina prošlog veka to nije bilo nimalo lako. Često su se ti isti muškarci ženili sa devojkama u želji da pobegnu od realnosti ili barem da ostvare porodicu. Ovo je priča deteta koje je živelo u takvoj porodici:

"Moj otac je oženio moju majku, pa da.

Nažalost, ovaj život mu nije odgovarao. Zbog odbojnosti prema gej ljudima 70-ih godina, moj otac, koji je po svemu sudeći bio šarmantan, inteligentan, duhovit čovek sa obećavajućom budućnošću, okrenuo se alkoholu da bi se izborio sa laži koju je živeo.

Na kraju je razvio veoma samodestruktivan način života, što je dovelo do razvoda od moje majke.

Ne mogu ni da počnem da objašnjavam kako je to rasturilo našu porodicu, kako mi deca nismo mogli da razumemo zašto je tata takav kakav je (nismo znali da je gej, samo da se pretvara u neverovatnog šupka). Postao je manipulativan, postao zavisnik od kockanja. Izgubio je posao, našu kuću. Moja majka, brat, mala sestra i ja morali smo da živimo u dedinom podrumu. Rastao sam mrzeći ga.

Počeo sam to da shvatam u kasnim tinejdžerskim godinama, ali do tada je jaz između nas bio toliko velik, a ja sam bio toliko tvrdoglav da je naša veza bila nepopravljiva.

U svojim srednjim dvadesetim, možda ga više nisam mrzeo, ali mi se i dalje nije sviđao. Još uvek nisam mogao da se zamislim zašto je on takav. Jednostavno nisam mogao da razumem.

Moj otac je preminuo od raka pankreasa kada je imao 56 godina. Pomogao sam svom (starijem) bratu da se brine o njemu u njegovim poslednjim nedeljama. Tada sam još uvek imao pomešana osećanja i bio sam tu da podržim brata više nego što sam bio uz oca. Sada se osvrnem na to i pomislim: "Čoveče, kako sam bio loš." Ali bilo je kako je bilo.

Moj otac je umro krijući svoju tajnu (cela porodica je znala, ali to nikad nije javno rečeno). Nikada nije našao mir u ovom životu. Voleo bih da sam u jednom trenutku imao hrabrosti, saosećanja, da kažem svom tati: „Tata, znam da si gej i nije me briga, jer u tome nema ništa loše. Volim te. Samo želim da mi budeš tata. Želim da budeš srećan."

Mi, ljudi, imamo način da budemo krajnje osuđujući. I sam sam ponekad takav, dobro - mnogo puta. Ali svi smo takvi. Prosto me ubija što je toliko ljudi poput mog oca moralo da pati, i dalje pati, jer neki ljudi jednostavno ne mogu da prevaziđu sopstveno neznanje i prihvate s tvari. Za sve homofobe tamo: neki ljudi su gej, neki ljudi su strejt - to nije velika stvar.

-Da, znam, da se nije oženio mojom majkom, ja ne bih bio živ, ali znaš šta? Ja, niti bilo ko drugi ne bih bio svestan te činjenice. Ja sam živ jer je druga osoba morala da živi u laži. Ne izgleda kao fer razmena."