Pikaso je imao 8 stalnih ljubavnica, trpele su užase, smrt im lakše pala: Najgore je prošla žena koju je najviše voleo
Pablo Pikaso nije mogao da se skrasi ni pored žene koju je najviše voleo, ali je tražio da se na njegovom grobu nađe statua Marije Terezije
Autor:
Legendarni slikar Pablo Pikaso stvorio je neka od najcenjenijih umetničkih dela, ali njegov privatni život i danas sve zaprepašćuje. U njegovoj prirodi jednostavno nije postojala vernost, a svaka dama koja bi mu se svidela, činio je sve da bude njegova. Čak ni u poznim godinama nije odustajao od udvaranje diplo i više mlađim devojkama, dok je pored sebe imao suprugu. Genijalan umetnik, zapravo, bio je neopisiv švaler, iako je njegova tehnika zavođenja bila u najmanju ruku "neobična".
Naime, u njegovim 70-im, seksualni apetit bio mu je nezaustavljiv. Ako bi ga zainteresovala neka lepa mlada devojka, poklonio bi joj zlatnu figuricu čovečuljka sa ogromnim falusom. Bio je to znak da želi da spava sa njom. Davao je poklone, ne mareći za svoju ženu Žaklin, štaviše, odmah bi joj zabranio ulazak u njihov dom.
Imao je desetine, možda stotine ljubavnica. Izuzetnu energiju koju je posvetio svojim slikama i skulpturama – stvorio je oko 25.000 originalnih dela, više nego bilo koji drugi umetnik u istoriji – pratila je samo posvećenost kojom je tragao za ženama.
Možda najveći moderni umetnik na svetu, suosnivač kubističkog pokreta, slikar, vajar i keramičar, imao je osam dugogodišnjih ljubavnica koje je nazivao svojim muzama. Međutim, skupo ih je to koštalo.Dve su doživele psihički slobm, dok su dve sebi oduzele život.
Pikaso je bio čovek mnogih kontradiktornosti: često ljubazan i osetljiv, umeo je da bude i sebičan, pravi tiranin i dominantan. Naročito prema ženama imao je gotovo šizofreni stav.
Kao što je primetio jedan od njegovih biografa, Patrik O’Brajan:
„Pikasovo osećanje prema ženama osciliralo je između ekstremne nežnosti s jedne strane i nasilne mržnje s druge strane, pri čemu je sredina bila nesklonost — ako ne i prezir“.
A ipak je bio opsednut ženama i nije mogao da podnese da ostane bez ženskog saputnika, idealno nekoliko. U stvari, njegovi glavni zahtevi od ljubavnice bili su da ona bude pokorna i niža od njega.
Međutim, negodovao je zbog svoje zavisnosti od žena, pa je pokušavao da je prevaziđe tako što je dominirao nad njima, često do granice okrutnosti.
- Za mene postoje samo dve vrste žena — boginje i otirači - čuvene su Pikasove reči koje je uputio jednoj od ljubavnica.
Pablo je rođen 1881. godine u Malagi u Španiji. Njegov otac, Don Hose Ruiz, umetnik i učitelj umetnosti, odlazio je u javnu kuću u nedelju posle mise. Mladi Pablo je sledio primer svog oca, izgubivši nevinost sa 13 ili 14 godina u jednoj takvoj ustanovi.
Ideja da žene postoje uglavnom zbog njegove pogodnosti i zadovoljstva nije prožimala samo njegov život već i stvaralaštvo.
Les Demoiselles d’Avignon, njegova poznata slika pet golih prostitutki, često se navode kao dokaz njegovog prezira prema suprotnom polu. Ipak, obožavao je svoju majku, na kraju je uzeo njeno devojačko prezime Pikaso umesto očevog prezimena Ruiz.
Porodica je bila u nedostatku novca tokom većeg dela Pikasovog detinjstva, a ovo siromaštvo se urezalo u srce slikara. U kasnijem životu bio je velikodušan prema greškama, ali je mrzeo da bude plen onih koji su željni da iskoriste njegovo veliko bogatstvo.
Talenat kod Pabla bio je očigledan od malih nogu. Nakon umetničke škole u Madridu, otišao je iz Španije u Pariz 1900. godine, sa 19 godina, sa dva druga španska slikara. Jedan od njih se zaljubio u devojku po imenu Žermen, ali, pošto je bio impotentan, nije mogao da ispuni svoju ljubav.
Kako je tada pričalo, Pikaso je spavao sa Žermen, odmah nakon toga se njegov prijatelj slomljenog srca upucao. Tragedija je ubrzala Pikasov plavi period dok je svoju tugu za prijateljem pretočio u niz melanholičnih dela.
Pikaso se jedno vreme kretao između Pariza, Madrida i Barselone, gde je postao opsednut striptiz umetnicom, crtajući niz njenih delikatnih, eksplicitnih aktova koji nikada nisu bili prikazani.
Do 1904. trajno se nastanio u Parizu, uzimajući atelje u trošnoj zgradi na Seni. Ovde je upoznao Fernandu Olivije, umetničku manekenku koja je imala upečatljivo crvenu kosu, bademaste oči i raskošnu figuru. Pikaso je bio oduševljen ovom lepom, oslobođenom ženom.
Do tada je sretao samo pobožne španske dame ili prostitutke. Fernanda je, u međuvremenu, privukao njegovim tamnim, ubedljivim očima i neverovatnom vitalnošću, što je nadoknadilo njegov nizak rast i ne tako zgodne crte lica. Preselila se u njegov jadni mali studio.
Ovo je označilo kraj Pikasovog plavog perioda i početak njegovog perioda ruže dok je slikao njeno senzualno ružičasto telo na platnu za platnom. Fernanda je bila izuzetno lenja, tako da je Pikaso bio primoran da obavlja sve kućne poslove, što je suprotno kasnijim vezama u kojima su njegove ljubavnice brinule o svemu. Ipak je bio zadovoljan.
Godinama kasnije, pokazao je na prljavu zgradu govoreći:
'To je jedino mesto gde sam ikada bio srećan.'
Godine 1909. Pikaso je ostavio ovo "otrcano" zadovoljstvo radi pametnijeg studija. Sada je imao pokrovitelje - bogate američke kolekcionare umetnosti Gertrudu i Lea Stajna - i njegov rad je bio izložen. Ali Fernanda je postajala iritirana njegovom intenzivnom posesivnošću, te je 1912. napustila Pabla. Slikar joj je zvratio tako što je stupio u vezu sa jednom od njenih prijateljica, Marsel Hambert, krhkom, vitkom mladom ženom koju je nazvao Eva. Njihova ljubavna afera bila je intenzivna, ali Pikasova strast nije sprečila zabavljanje sa drugim ženama.
Kada je Eva 1915. obolela od tuberkuloze, on se predano brinuo o njoj, ali je između poseta njenom krevetu tajno spavao sa mladom ženom po imenu Gabi, prikazujući je u nizu intimnih slika i skica. Nakon Evine smrti 1916, pokušao je da se uteši nizom ljubavnica, ali zbog njegove nesreće nije bilo moguće živeti sa njim.
Na kraju ga je iz bede istresao pesnik Žan Kokto, koji je nagovorio Pikasa da naslika scenografiju za balet. Tako je Pikaso napustio ratom razorenu Francusku i otišao u Rim, gde je bio na turneji Ballets Russes. Ubrzo se zaljubio u jednu od balerina, rusku devojku po imenu - Olga Koklova. Zapaljen njenim gipkim telom i njenom povučenošću - odbila je da podlegne njegovom udvaranju - Pikaso je bio odlučan da je poseduje. Ona je na kraju oslabila i postala njegova ljubavnica, a 1918. i žena. Smestili su se u Pariz i brak je u početku bio srećan, uprkos njihovim razlikama.
Pikaso je bio boem, nekonvencionalan i ravnodušan prema društvenom statusu. Olga je bila buržoazija i patološki ljubomorna. Rodila mu je sina Paula, kojeg je Pikaso obožavao. U tom periodu nastao je niz nežnih slika - nazvanih Maternite - bebe koje doje. Ali to blaženstvo je bilo kratkog veka. Pikaso je sada bio dovoljno bogat da zaposli sluge, a Olga je otkrila da nema šta da radi. Dosađena, neispunjena i ogorčena zbog gubitka karijere, imala je, rekao je jedan od Pikasovih prijatelja, „samo jedan cilj u životu — da život svog muža učini nepodnošljivim — i čak je odustala od društvenih aktivnosti da bi se u potpunosti posvetila tome. Verovatnije objašnjenje je bilo da su je serijske nevere njenog muža dovele do ivice nervnog sloma.
Pikasove slike su ubrzo počele da budu ispunjene grotesknim ženama iskrivljenog izgleda. Ubrzo je našao način da pobegne iz Olginih kandži. Godine 1927. upoznao je prelepu plavu devojku Mari-Terez Valter u pariskoj ulici. U roku od nedelju dana postali su ljubavnici, iako je ona imala samo 17 godina. Osim njegove druge žene, ona je bila najduža ljubav njegovog života, možda jedina žena koja ga je učinila istinski srećnim.
Inteligentna, ali ne i intelektualna, bila je pokorna i tolerantna. Trpela je njegovu potrebu za drugim ženama jer je znala da je on najviše voli. Godine 1928. odveo je svoju porodicu na odmor u mondeno primorsko letovalište Dinard i organizovao da Mari-Tereza prisustvuje letnjem kampu za devojčice u blizini. Svakog jutra, ostavljajući ženu i sina, on i njegova mlada ljubavnica zabavljali bi se u obližnjoj kolibi na plaži.
Kasnije, Mari-Tereza je opisala njegovo vođenje ljubavi kao ponekad „zastrašujuće i užasno“. Ne mogavši više da podnosi muževljeva neverstva, Olga je odvela njihovog sina i ostavila umetnika da živi na jugu Francuske.
Pikaso je u Mari-Terez Valter tražio utehu od svoje žene Olge i potom dobio ćerku sa njom po imenu Maja. Bio je presrećan, ali ga sreća sa ljubavnicom nije sprečila da se upusti u još jednu aferu, sa polujugoslovenskom, polufrancuskom fotografkinjom Dorom Mar.
Intelektualna, nadarena i lepa, sa 29 godina bila je skoro upola mlađa od njega. Neko vreme je uspevao da razdvoji svoje dve mlade ljubavnice. Onda su se jednog dana slučajno sreli u njegovom studiju.
„Mari-Tereza se okrenula prema meni i rekla: „Odluči se. Ko od nas ide?” Bio sam zadovoljan stvarima kakve su bile. Rekao sam im da moraju sami da se izbore. Tako su počeli da se rvaju. To je jedno od mojih najboljih sećanja", opisao je Pikasu scenu.
Ovaj trenutak je ovekovečio na slici "Ptice u kavezu", na kojoj se crna golubica (Dora) bori sa prelepom belom golubicom (Marie-Therese). Pobedio je crni golub. Dora se uselila kod Pikasa, a on je Mari-Terez i njihovu ćerku Maju smestio u obližnji stan.
Godine 1943, kada je Pariz bio pod nacističkom okupacijom, video je dve lepe mlade devojke u kafiću i pozvao ih da dođu u njegov studio. Jedna od njih dvoje, 21-godišnja Fransoaz Žilo, bila je student prava i ambiciozna slikarka. Udvarao joj se mesecima pre nego što mu je konačno predala svoju nevinost. Kada je Dora čula za ovu novu aferu, bila je razbijena. Ne obazirući se na njenu nevolju, Pikaso ju je spakovao u obližnji stan, gde je čekala pored telefona da je „majstor“ pozove u svoj studio.
Možda nije iznenađujuće da je 1945. doživela potpuni mentalni kolaps. Pikaso ju je poslao u starački dom da se oporavi i Fransoaz se preselila kod njega. Dora Mar nikada nije uzela drugog ljubavnika, slavno izgovarajući: „Posle Pikasa, Bog.“ Umetnik je sada – barem na neko vreme – u potpunosti skrenuo pažnju na svoju mladu ljubavnicu Fransoaz.
Veći deo vremena provodili su u mediteranskom letovalištu Antib, ali su njihovu sreću pokvarila česta pojavljivanja njegove odbačene supruge Olge, koja se nastanila u blizini. Do sada mentalno nestabilna, i očigledno nesposobna da prihvati Pikasovu preljubu, ona bi upala u njegov dom i napala Fransoaz, štipajući je i grebajući je. Ali takve dramatične intervencije svakako nisu bile dovoljne da ga odvrate da nastavi svoju novu strast.
Fransoaz mu je rodila dvoje dece, sina Kloda i ćerku Palomu. Pikaso je bio oduševljen, ali je ona ubrzo postala ogorčena zbog napora u kući koji je podrazumevao zajednički život sa decom. Pikaso se rigorozno pridržavao saveta lekara da uvek ima „dosta seksa i crnog vina“ Pikaso ju je naterao da ustane u zoru da zapali peći u njegovim ateljeima.
Mrzela je filankerstvo od kojeg je i dalje odbijao da odustane, i potonula je u gorku tamu, koja je toliko deprimirala Pikasa da je razmišljao o samoubistvu. Spas – barem za njega – došao je, još jednom, u obliku još jedne mlade ljubavnice. Ženevjev Laport, pesnikinja koju je prvi put sreo dok je bila školarka u ratnom Parizu, postala mu je ljubavnica 1951.
On je imao 70, ona 24. Pošto je on do sada bio međunarodna slavna ličnost, morao je da drži aferu u tajnosti da bi izbegao skandal, ali sve je propalo nakon što ga je napustila 1953. godine zbog nekog sitnog nesporazuma. Pikaso slomljenog srca visio je po noćnim klubovima na Azurnoj obali nadajući se da će je pronaći. Iste godine, Fransoaz ga je konačno napustila zbog grčkog ljubavnika. Utučen, Pikaso se zatrpao svojim radom. Jedan od njegovih omiljenih modela bila je Žaklin Rok, 27-godišnjakinja egzotičnog izgleda.
Nazivala ga je svojim 'bogom', ljubila mu ruke i predano mu se klanjala. U početku je bio ravnodušan, ali su ubrzo postali ljubavnici. Godine 1961. oženio se njome — prva žena Olga je umrla od raka 1954. — Iako je njegov seksualni nagon ostao nesmanjen, nastavio je da vodi druge ljubavnice.
Tokom svojih 20 godina sa Žaklin, naslikao je više od 400 njenih slika. Bio je to period intenzivne kreativnosti - ali na račun, neki su mislili, njegove sreće. Pred kraj života postao je gotovo pustinjak, za šta su njegovi prijatelji krivili posesivnu Žaklin, koja je njegovoj deci i unucima zabranila izlazak iz kuće.
Ali 1966. godine, sa 85 godina, razvio je probleme sa prostatom. Umro je sa 92 godine u aprilu 1973. sa Žaklin pored njega. Na njegov grob je postavljena statua Marije Tereze, možda njegove najveće ljubavi. Četiri godine kasnije, obesila se, nesposobna da podnese svet bez njega.
Žaklin je počela da pije i 1986. godine, lišena svog „Boga“, upucala se. Uprkos svom obožavanju žena i nemogućnosti da živi bez njih, Pikaso je doneo nesreću onima koji su ga voleli. Teško je ne složiti se sa Dorom Mar, koja mu je jednom rekla: „Kao umetnik si možda izvanredan, ali moralno gledano si bezvredan.“