Diana Budisavljević je imala 3 nervna sloma, a preležala je i tifus: Evo kako su izgledali njeni poslednji dani

Diana Budisavljević bila je Austrijanka udata za srpskog hirurga Julija Budisavljevića. Sa njim je imala dve ćerke: Jelku i Ilze. U prvim godinama braka na slikama smo mogli videti mladu, lepi, nasmejanu i zaljubljenu Dianu, ženu koja voli svoj život.

A onda je stigao rat, a sve strahote videla je Diana koja je pokušala da zaštiti decu. I ne samo svoju, nego svu decu koja su patila a bilo ih je više od 15 hiljada.

Kako bi pomogla deci, često je rizikovala i vlastiti život. Posećujući logore i sama se često zaražavala raznim bolestima. Poznato je da je preležala tifus, te preživela čak tri nervna sloma. Ipak, najveće razočarenje je usledilo tek nakon rata kada joj nije bilo dopušteno da spoji roditelje i decu koju je uspela da spasi sigurne smrti.

Diana se nakon rata vratila u Austriju, gde je i preminula 1978. godine, a izvori bliski velikoj humanitarki tvrde da nikada nije želela da govori o svojim podvizima za vreme rata, ali i da je snosila strašne psihičke posledice zbog svega viđenog i preživljenog, od kojih se nikada nije oporavila.

Sve što je u periodu od jeseni 1941. do proleća 1947. godine preživela Diana Budisavljević je zabeležila u svom dnevniku. Svedočanstva o stradanju srpske dece i žena u logorima, nehumanom ponašanju ustaških oficira i vojnika, te nebrizi katoličke crkve za užase koje su Srbi, Jevreji i Romi preživeli tokom Drugog svetskog rata Diana je detaljno zapisivala. Zahvaljujući njenoj unici Siviji Sabo (Silvia Szabo), dnevnik je sačuvan, kao i dobar deo Dianine dokumentacije.

Koliki je bio njen podvig svedoči i činjenica da je tokom prvog zahvata izvukla čak 174 deteta iz ustaških logora smrti.

Bila je poreklom Austrijanka iz porodice Obekser iz Insbruka što je imalo presudan značaj za uspeh akcije spasavanja. O toj akciji ona je vodila dnevnik na nemačkom jeziku od druge polovine oktobra 1941. do 1. oktobra 1945. godine. Taj materijal je, međutim, ostao nepoznat narednih 58 godina, a sa njim i priča o jedinstvenom i veličanstvenom podvigu.

Pored 60.234. deteta ubijenog u ustaškim logorima smrti, postojalo je još desetak hiljada kojima je data šansa da prežive. Tu šansu pružila im je „Akcija DB“, odnosno, podvig te žene koja se u srcu tame ustaškog režima odvažila da upregne sve svoje napore ne bi li iz izvesne smrti izvukla bar neko dete.

Dijana posle rata

Već prvog dana posle oslobođenja Zagreba, 9. maja 1945. zabeležila je u svom dnevniku da „sve više radnika i pripadnika armije dolazi k meni pitati za svoju djecu, jer su čuli da je moja kartoteka najtočnija”. Međutim, već krajem istog meseca, dvojica pripadnika OZNE, partizanske tajne policije, oduzela su joj albume sa fotografijama dece, a po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. oduzeta joj celokupna kartoteka dece, gde su bila precizno popisana sva deca koju je izvukla iz ustaških logora.

Revoltirana, ona je službeniku ministarstva rekla „Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilјežnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilјežnicu s popisom osobnih oznaka na djeci”.

Oduzimanjem kartoteke Dijani Budisavlјević je onemogućeno da radi na identifikaciji velikog broja dece što je samo ona mogla.

„Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nјemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže“, napisala je tada.

Ponudu da svojim radom pomogne na poslu identifikovanja dece u Ministarstvu nije prihvaćena. Nјoj nije zasmetala predaja kartoteke jer je računala da će je posle oslobođenja svakako predati Crvenom krstu ili nekoj drugoj ustanovi, nego nemogućnost da se mnogi roditelјi sjedine sa svojom decom. Kada joj je avgusta iste godine ponuđeno da se angažuje u Crvenom krstu Zagreba, odbila je kako zbog svoje austrijske narodnosti tako i zbog obustavlјanja rada na kartoteci i u akciji. I pored toga, duže vreme kod nje su dolazile mnoge majke i pripadnici armije da se raspituju za svoju decu ali ih je ona upućivala na Ministarstvo. Već je bila ustanovila da tamo kartoteka nije više u redu jer su na njoj sada radili lјudi koji o traženoj deci ništa ne znaju.

Prema navodima istoričara Koljanina, objašnjenje zbog čega je nova komunistička vlast u Jugoslaviji tako postupila sa Dijanom Budisavlјević i zašto je uloga akcije spasavanja koja je nosila njeno ime tako dugo ostala u senci, može da se nađe pre svega u tome što je njeno delovanje bilo potpuno nezavisno, odnosno isklјučivo humanitarne prirode, a ona je uspela da tako i ostane. Međutim, takve nezavisne ličnosti i njihov rad teško su se uklapali u zahteve autoritarnih vlasti i organizacija kakva je bila nova komunistička Titova Jugoslavije.

„Posebna vrednost njenog dnevnika kao istorijskog izvora je u tome što su u njemu beleženi događaji gotovo svakodnevno, odnosno neposredno pošto su se desili. Tu se nalaze brojne do sada nepoznate činjenice, ali i zapažanja i komentari jedne obrazovane, proniclјive i iznad svega hrabre žene. Iako je bila spiritus movens cele akcije, nikada nije propustila da istakne značaj i ulogu svojih saradnika i svih drugih koji su učestvovali u akciji ili su je pomagali, ukoliko nisu tražili da ostanu anonimni. Zabeležila je i neke činjenice koje su joj verovatno nanosile bol, ali su bile bitne za sliku cele akcije. Nјene beleške su najvećim delom rezultat sopstvenih saznanja, jer je ona sama bila veoma angažovana i trudila se da bude svuda gde je to neophodno za uspeh akcije. I drugi zapisi u dnevniku su najčešće zasnovani na sasvim verodostojnim informacijama, koje su kasnije potvrđivane. Kratke, ali veoma sadržajne zabeleške u dnevniku daju sliku jednog vremena, pri čemu se jasno vidi uloga pojedinaca, od pripadnika hrvatskog državnog vrha, rimokatoličke hijerarhije, predstavnika nemačkih vojnih i civilnih ustanova, Hrvatskog i Međunarodnog Crvenog krsta, ministarstava, zdravstvenih i humanitarnih ustanova, srpskih ’predstavnika’, kao i ’malih’, humanih lјudi spremnih da pomognu. Nјene zabeleške izvanredno se dopunjavaju sa izvorima druge vrste, pre svega dokumentarnim, ali pružaju i mnogo više. Iako u dnevniku ima mnoštvo podataka, njegov sadržaj se ne svodi na suvoparno nabrajanje činjenica. Iznad svega je bio napisan jezikom osobe potpuno predane svom humanom zadatku, to je jezik snažnih emocija koje D. Budisavlјević nije ni pokušavala da sakrije, iako je bila svesna opasnosti kojima je svojim angažovanjem izložila sebe i svoju porodicu“, konstatovao je istoričar Milan Koljanin za Vice.

Umrla je u rodnom Insbruku, u Austriji, 20. avgusta 1978. u samoći i, verovala je, u potpunom zaboravu onoga šta je uradila i o čemu nikada posle nije govorila.