Spavao je sa 40 žena dnevno i vodio dvostruki život: Izbegao je smrt 600 puta pa skončao u dubokoj starosti

Fidel Kastro rođen je 13. avgusta 1926. dok je kao stub komunističke vladavine, vodio svoju zemlju Kubu 47 godina.

Neki su ga smatrali nemilosrdnim diktatorom, koji je ubijao političke protivnike i potiskivao slobodnu volju u svojoj zemlji. Za druge je bio oslobodilac i pobornik radničke klase, promovišući jednakost i pravdu. Zbog ovih polarizovanih mišljenja, on će uvek biti kontroverzan lider. Ipak, on je bio važna ličnost koja je oblikovala svoju zemlju i svet u 20. i 21. veku.

Njegov otac je bio radnik imigrant koji se borio u špansko-američkom ratu, a majka mu je bila sluškinja koja je bila i druga žena njegovog oca. Fidel je bio jedno od šestoro dece, a sa šest godina poslat je da živi sa svojim učiteljem u internatu u drugom po veličini gradu na Kubi, Santjagu de Kubi. Kršten je sa osam godina, a potom je poslat u privatnu školu koju su vodili jezuiti.

Iako je bio zainteresovan za mnoge predmete, akademski se nije isticao, a mnogo vremena je posvetio bavljenju sportom. Godine 1945. Kastro je počeo da studira pravo i postao je politički aktivan. Strastveno se protivio spoljnoj politici SAD na Karibima i oštro je kritikovao vladu Kube pod predsedništvom Ramona Graua. Godine 1946. održao je javni govor, nameravajući predsedniku, i dobio je veliku pažnju medija, postavljajući vesti na naslovnim stranama u nekoliko novina.

Godine 1947, Fidel Kastro se pridružio i vodio kampanju za Partiju kubanskog naroda (takođe nazvanu Ortodokos), koja je zauzela treće mesto na sledećim izborima. Stranka je bila posvećena razotkrivanju korupcije, a Grau je počeo da doživljava Kastra kao ozbiljnu pretnju. Grau je angažovao vođe bandi kao policajce, a nasilje učenika se povećalo. Kastro je dobijao pretnje smrću pozivajući ga da obuzda svoje političke aktivnosti. Kao odgovor, Kastro je počeo da nosi pištolj i okružio se sopstvenim gangsterima.

Čovek postaje revolucionar

Godine 1947, Fidel Kastro se pridružio ekspediciji za rušenje desničarske vlade Rafaela Truhilja u susednoj Dominikanskoj Republici. Međutim, ekspedicija je otkazana, a Kastro je uspeo da izbegne hapšenje. Kastrova politička uloga je u ovom trenutku postala više fizička. Preuzevši vodeću ulogu u studentskim protestima, Kastro je bio na meti policije i teško pretučen. To nije zaustavilo Kastra, i on je nastavio svoje javne govore, koji su progresivno postajali sve levičarski.

Godine 1948. Kastro je otputovao u Kolumbiju da preduzme akciju protiv konzervativne vlade, a po povratku je učestvovao u još protesta na Kubi. Iste godine se oženio Mirtom Diaz-Balart, koleginicom iz studija. Bila je iz bogate porodice, i njena porodica i Kastrova porodica nisu odobravali brak. Brak je trajao do 1955. godine, kada su se razveli. Kastro se ponovo oženio 1980. sa Dalijom Soto del Vale.

Njujork Tajms je 2008. objavio intervju sa njegovim bivšim saradnikom, koji je rekao da je diktator jednostavno dovodio kući svaku ženu koja mu se svidela:

"Spavao je sa najmanje dve žene dnevno više od 40 godina, svakog dana".

Fidel Kastro je diplomirao 1950. godine i nastavio da se bavi advokaturom. Bio je kandidat Partije kubanskog naroda na izborima 1952. godine, ali je to prekinuto pučem koji je predvodio Fulgencio Batista, kojim je svrgnuta vlada i poništeni izbori. Batistin režim je bio otporan na legalne metode da ga ukloni, a Kastro je organizovao pobunjeničke snage od oko 160 ljudi da napadnu vojnu kasarnu u Santjago de Kubi. Napad, koji je trebalo da izazove ustanak, nije uspeo, a većina pobunjeničkih snaga je ubijena. On i njegov brat Raul su uhapšeni i zatvoreni. Nakon što je pušten po amnestiji 1955. godine, Fidel Kastro je otišao u Meksiko i nastavio sa drugim kubanskim revolucionarima kampanju protiv Batistine vlade.

Godine 1956, Fidel Kastro je učestvovao u iskrcavanju zajedno sa 80 drugih, uključujući njegovog brata i Če Gevaru. Grupa je presretnuta, a većina ih je ubijena. Preživeli (uključujući Raula i Čea) pobegli su u planine i vodili gerilski rat protiv Batistinog režima. Kastrova propaganda i Gevarino vođstvo pokazali su se veoma efikasnim i osvojili su neverovatnu podršku. Do januara 1959. mala grupa od samo 800 gerilaca izazvala je takav haos da je Batista bio primoran da pobegne iz zemlje.

Fidel Kastro kao vođa Kube

Fidel Kastro je postao šef oružanih snaga zemlje, a nakon nekoliko meseci, privremeni predsednik je podneo ostavku, a Kastro je preuzeo kontrolu nad predsedništvom. Osvojio je veći deo urbanog stanovništva obećanjem da će obnoviti ustav iz 1940. zajedno sa njegovim građanskim slobodama, ali je ubrzo nakon toga započeo čvršći socijalistički pristup upravljanju. Mnoge industrije su nacionalizovane, a Kastro je sproveo sveobuhvatne zemljišne reforme u kojima su poseda prisvajana.

Ove akcije dovele su do destruktivnog odnosa sa Sjedinjenim Državama, koje će tražiti njegovu smenu do kraja života. Umesto dobrih odnosa sa Sjedinjenim Državama, Kuba je poboljšala odnose sa Sovjetskim Savezom. Do 1961. SAD su potpuno prekinule veze sa Kubom, tajno naoružavajući hiljade kubanskih izgnanika da zbace Kastrovu vladu. Američki pokušaj je, međutim, bio sumorni neuspeh pošto je iskrcavanje prognanika u Zalivu svinja slomljeno od strane kubanske vojske. Sledeće godine, nakon dobijanja vojne pomoći od Sovjetskog Saveza, balističke rakete su postavljene na Kubu, što je dovelo do Kubanske raketne krize u oktobru 1962. godine.

Fidel Kastro je proširio socijalne usluge, čineći zdravstvenu zaštitu i obrazovanje besplatnim, a garantujući zaposlenje za svakog Kubanca. On je sproveo ove reforme kao diktator, a političkim neslaganjem se brutalno obračunavalo, što je izazvalo veliku konsternaciju među bivšim višim i srednjim slojevima. Ekonomski prosperitet, međutim, bilo je teško postići. Kuba se uglavnom oslanjala na svoj primarni izvoz šećera od trske i preživljavala je uz veliku pomoć Sovjetskog Saveza.

Kastrovi pokušaji da podrži revoluciju u ostatku Latinske Amerike bili su neuspešni, posebno u uslovima odbijanja Sjedinjenih Država, koje su podržavale antikomunističke vlade finansijskom pomoći i oružjem. U Africi su, međutim, kubanske snage postigle uspeh, posebno u Angoli, gde su se borile zajedno sa komunističkim Narodnim pokretom za oslobođenje Angole tokom građanskog rata u Angoli. Borili su se protiv drugih Angolaca, kao i južnoafričkih odbrambenih snaga, koje su vodile rat protiv komunista u Angoli i snaga za nezavisnost u jugozapadnoj Africi.

Kraj Sovjetskog Saveza 1991. teško je pogodio Kubu, pošto je Fidel Kastro izgubio finansijsku podršku koja mu je bila potrebna da spreči ekonomske poteškoće na Kubi. Kastro je bio primoran da sprovede ekonomske reforme i otvorio kubansku ekonomiju ograničenom i strogo kontrolisanom kapitalizmu. Dve godine kasnije, pretrpeo je PR udarac kada je njegova ćerka pobegla u Sjedinjene Države i progovorila protiv vladavine svog oca. Društveni nemiri su zahvatili zemlju, a Kastro je popustio dozvolivši građanima Kube da napuste zemlju. U masovnom egzodusu, hiljade Kubanaca emigriralo je u Sjedinjene Države.

Početkom 2000-ih, Fidel Kastro je razvio duboko prijateljstvo sa predsednikom Venecuele Ugom Čavezom, a dve zemlje su se moralno i ekonomski podržavale. Venecuela je snabdevala naftu Kubi, koja je zauzvrat pružala medicinsku pomoć Venecueli. Veza je bila uspešna, a kubanska ekonomija je dobila značajan podsticaj, omogućivši Kastru da udvostruči minimalnu platu i poveća penzije.

Fidel Kastro je 2006. predao uzde svom bratu Raulu, a dve godine kasnije je najavio da neće prihvatiti još jedan mandat predsednika Kube. 2011. podnio je ostavku na mjesto generalnog sekretara Komunističke partije Kube.

Poslednje godine Fidela Kastra

Nakon njegovog penzionisanja, zdravlje Fidela Kastra se pogoršalo. Ipak, on se i dalje sastajao sa stranim uglednicima i bio je aktivan u komunikaciji sa kubanskim narodom, uključujući i preko Tviter naloga.

Kastro je tražio mirne odnose i rezolucije širom sveta i bio je ključan u pomaganju Kolumbiji da okonča svoj višedecenijski građanski rat. On je osudio američku intervenciju u Libiji i pozvao na uzdržanost između Sjedinjenih Država i Severne Koreje 2013. godine.

Kina je Kastru dodelila Konfučijevu nagradu za mir za njegove napore da postigne mir tokom ove ere. Pozdravio je normalizaciju odnosa između Kube i Sjedinjenih Država pod Barakom Obamom, ali je bio oprezan prema namerama SAD i odbio je da se sastane sa Obamom tokom posete američkog predsednika Kubi, navodeći da Kubi "nemaju potrebe za poklonima od imperije."

Kastro je preminuo 25. novembra 2016. Kubanska vlada nije otkrila uzrok njegove smrti, a njegovo telo je kremirano sledećeg dana. Pogrebna povorka je putovala od Havane do Santjaga de Kube, vraćajući se unazad korake Kubanske revolucije, koja je počela Fidelovim rođenjem u Santjago de Kubi i završila se njegovom pobedom u Havani.

Bonus video: