Dragan i Biljana su sa 3 ćerke krenuli na put dug 2500 km: Od Srbije do Švedske idu na biciklima i evo šta su doživeli

Većini roditelja u Srbiji danas je naporno da posle posla izađu sa detetom u parkić. Umor, iscrpljenost, stres... Lakše je dati mu telefon, pustiti mu crtani, ćuti, sedi, spavaj...

Većini roditelja nezamislivo je odvesti šestogodišnje dete biciklom do topčiderske ili zvezdarske šume, ukoliko su iste šume/parkovi udaljene petnaestan kilometara od njihovog doma..

Većini roditelja, ali ne i Draganu i Biljani Sandić koji su odlučili da svojoj deci i sebi priušte avanturu života, te su sa biciklima iz Kovačice krenuli ka Geteborgu.

Plan: preći 2500 km za 60 dana, spavati pod vedrim nebom, kupati se uz put, jesti s nogu, doživeti avanturu...

*Čija je to ideja bila? Kome je palo na pamet da se leto tako provede?

Suprug i ja smo izviđači od osnovnoškolskih dana i ljubitelji prirode i aktivnog boravka u njoj.

I kada su nam se ćerke rodile nismo oklevali da ih sa sobom vodimo na putovanja. Od malih nogu su kampovale sa nama i spavale u šatoru. Imaju iskustvo i spavanja pod vedrim nebom.

Ovo nam je drugo duže putovanje biciklima. Prvo, duže je bilo pre dve godine, 2022. kada smo pedalirali do Švajcarske, na poziv drage prijateljice Milke, koja nas je pozvala porodično da je posetimo i pokaže nam prirodne lepote Švajcarske. Pozvala nas je jer je pratila na društvenim mrežama sve naše porodične aktivnosti u prirodi. Suprug je te aktivnosti nesebično delio jer je želeo da podstakne i druge na taj aktivan boravak i kontakt sa prirodom. Kako on često kaže, u prirodi smo svi isti, okrenuti jedni drugima i sebi.

Na prethodnom bicikliranje do Švajcarske, suprug je takođe delio naše putovanje na društvenim mrežama i pisao putopisni dnevnik svakog dana.

Za taj dnevnik je čula i CCI (Creative Communication Initiative) srpska asocijacija za očuvanje srpske kulture i tradicije u Geteborgu u Švedskoj i draga Gordana Antunovic sa svojim timom i pozvali nas da učestvujemo na 2. sajmu srpske knjige u Geteborgu, tako da smo bili učesnici tog predivnog događaja.

Tada je suprug već znao da ćemo pedalirati na leto do Švedske. Inače, on je naš vizionar i pokretač svih tih aktivnosti i putovanja.

Dakle, da sumiram. Mi smo porodica koja već dugi, dugi niz godina putuje i boravi u prirodi i zaista realno opisuje sva ta naša putešestvija i događa je bez ulepšavanja.

S tim u vezi, ova dva duga putovanja i bicikliranja do Švajcarske i Švedske su bila neka nadogradnja i nivo iznad prethodnih, u kojima smo mi hteli da se oprobamo i iskusimo nove izazove, naučimo više o sebi i svojoj porodici, planeti, drugim ljudima…

*Koliko dugo ste planirali ovo putovanje?

Svaka ideja zahteva razradu, planiranje, detaljisanje, pa tako i ovo biciklističko putovanje, ali ako bismo baš detaljno morali da odgovorimo onda neka bude intenzivnih, ali baš intenzivnih, mesec dana pripreme i planiranja.

*Kako ste reagovali kada vam je saopštio tu ideju da putujete bicilima tako dugo sa troje dece?

Za prvo putovanje do Švajcarske kada mi je saopštio ideju, prvo što sam pomislila jeste da je to čista ludost. Ali nakon njegovog detaljnog iznošenja argumenata za i protiv, pristala sam i nakon toga izneli deci sve to i ostavili ih da razmisle par dana.

Za drugo putovanje nisam razmišljala puno, osim što mi je sada distanca bila veliki izazov jer je skoro pa duplo veća nego bicikliranje do Švajcarske.

*Kako su deca prihvatila činjenicu da će par meseci provesti na bicikli, pedalajući od jutra? Da li su se bunile?

Srednja ćerka Sofija je odmah pristala. Ona je najfleksibilnija od sve tri i veliki radoznalac tako da ona zaista uživa u ovakvom vidu učenja i upoznavanja ljudi i sveta. Dobro se i fizički pripremala tako da ona zaista uživa u ovom putovanju.

Za najmlađu smo imali i pitanja i komentare da ona nije mogla da odlučuje da li želi ili ne da krene, na šta je ona, kada sam joj to napomenula, rekla da je i te kako imala pravo da bira i da je odabrala da krene na putovanje.

Najstarija je bila i za i protiv, ali je ipak odlučila da krene. Ona je veliki borac, čvrste volje, fizički veoma istrajna i snažna, tako da zna da nas ostavi i po pola kilometara iza u toku vožnje i često nas zove sporaćima.

Da se ona pita, ne bi stala dok ne stigne u Geteborg, dok nas četvoro volimo polako da vozimo i uživamo u procesu do dolaska na cilj.

*Pošto imate i tinejdžerku u "svojim redovima" da li je bilo pobune u nekom momentu u smislu "ja ovo ne želim, želim da se istuširam i spavam u svom krevetu" i ako dolazi do toga, kako izlazite sa tim na kraj?

Naravno da ima izazovnih momenata, ne samo kod dece nego i kod nas roditelja, i zato nas ovo putovanje uči kako da rešimo sve te izazove i da ne posustanemo i ne pokleknemo pred njima kao i da ne budemo preveliki konformisti i ne kukamo za tom zonom komfora.

Bilo je nekih momenata u toku vožnje, naravno. Za spavanje ne, jer voli da spava u šatoru, isto i za tuširanje, iako se zaista trudimo da redovno održavamo higijenu,mada se dogodi da jedno veče preskočimo zbog nedostatka vode ili prodavnice ili se ne nadjemo u naseljenom mestu pa da možemo da potražimo od meštana istu.

U Češkoj su joj one uzbrdice presele i bilo joj ih je dosta i tada je imala izazovne momente. Medjutim, kada dodjemo do nekog etapnog cilja i kada usledi ona unutrašnja “nagrada” za sav taj trud i napor koji smo uložili što pojedinačno što kao tim onda usledi ono zadovoljstvo i sreća i tada shvati koliko je sve to vredelo.

Suprugi ja želimo da im predočimo da se u životu ništa ne dešava preko noći i da je za sve potrebno vreme. Kao što se često kaže:”Život nije Instagram!”

Ona je jedna predivna tinejdžerka i svi ti izazovi sa kojima se susrećemo kao roditelji su prirodni i uče nas kako da se bolje upoznamo i shvatimo i razumemo jedni druge.

Kada se naljuti na nas samo nam kaže da nas neće pozvati na dodelu Nobelove nagrade kada je bude primala.

Ima tu i momenata kada se isplače i meni kao roditelju je dugoooooo bilo potrebno da shvatim da decu ne smem da štitim od bola. Šta god da joj se dešava i dobro i ne tako dobro na ovom putovanju, ona zna da smo mi tu za nju i da će je na kraju svako novo životno iskustvo izgraditi u boljeg, otpornijeg, sposobnijeg čoveka i otvorenijeg za život i sva iskušenja i izazove koje sam po sebi život i donosi.

Suprug zna vrlo često da kaže i tu je u pravu: “Sve što im se od izazovnih i teških iskustava dogodi ranije to je bolje za njih, jer neće morati kasnije u životu da se susreću sa time već će biti spremne za to.”

Kroz neke momente moramo pustiti i decu da prođu kroz to sama. Naravno, uvek ćemo im pokazati neke od mogućnosti i ukazati na neka rešenja, ali to nužno ne znači da će dete hteti da prihvati te puteve i da će se motivisati na način na koji mi to radimo, tako da odustajemo od ideje da izguramo neke naše predloge koliko god mislili da su pametni i ispravni jer nas dvoje imamo više iskustva. Nekada je bolje kada nauče iz svojih grešaka.

Sve je to lako napisati, zato i ova putovanja tome služe.

Kada ste 24/7 sa svojom porodicom i još u prirodi učite mnogo o odnosima unutar iste.

Naše mišljenje kao roditelja jeste da smo mi ti koji su odgovorni za organizovanje vremena za neke aktivnosti.

Na raspustu ne uče, osim ako one to žele ili ako odaberu da čitaju knjige.

Zato želimo da iskoristimo priliku da shvate da škola nije samo ona izmedju četiri zida.

*Većina nas zbog posla, čak i leti kada su deca na raspustu, malo vremena provodimo sa njima. Vi ste sa svojom decom 24 sata tokom ovog putovanja. Da li ste ih na neki drugačiji način upoznali za ovo vreme? Da li vam se desilo da pomislite da su sasvim drugačije nego što ste mislili?

Malo provodimo vremena jer smo usredsređeni na posao, materijalno, na obaveze koje nas stalno čekaju i zato što smo u tom krugu stalno.

Sigurno je da se i tada kao roditelji trudimo da izdvojimo vreme za svoju decu i porazgovaramo, čujemo šta imaju da nam kažu.

Suprug i ja dobro znamo kako je to jer smo prošli i taj put kada smo znali da radimo i po 16 sati dnevno i kada su naše ćerke provodile dane sa nama u našoj firmi i izlazile tek za vikend ili ako stric dođe po njih da ih izvede u park.

Smatram da ih jako dobro poznajemo, jer se zaista trudimo da se od rodjenja sa njima i kroz ta zajednička putovanja u prirodi i kroz zajedničko provedjenje vremena na poslu povezujemo i upoznajemo. Naravno, mi se menjamo pa tako i deca, jer promena je jedina konstanta u životu. Tako za sebe mogu da kažem da sam u nekom periodu roditeljstva bolja i bolje se snalazim, dok u nekim ne. Mogu samo da napišem da ih naravno upoznajem i na ovom putovanju i da sam jako ponosna na njih koliko su napredovale i promenile se.

Svaki novi izazov i promena nas menjaju na ovom putovanju tako da imamo prilike da unutar porodice i vidimo i osetiomo te promene.

Nismo ih upoznali na drugačiji način do sada i ne, nisu drugačije nego što jesu.

*Da li je brak na dodatnom testu tokom ovakvog putovanja, s obzirom da nije toliko udobno kao letovanje koje bira 99% parova u Srbiji?

Suprug i ja smo na ovom putovanju proslavili 25 godina poznanstva.

Te 1999. godine sam upoznala supruga na izviđačkoj školi na Rajcu gde je bio predavač i instruktor i nakon dve godine smo krenuli da se zabavljamo. Naravno,neko od parova bude i mnogo duže pa se nikada ne upozna dobro i dovoljno. Medjutim, u šali vrlo često znam da kažem da smo suprug i ja kao jedan dobar.

Posle toliko godina, zaista mogu da kažem da je naš odnos i brak svestan izbor aktivnog rada na sebi i razumevanju i sebe i partnera. Nije lako, ali je lepo kada shvatiš da je partner tvoje ogledalo i da jedino sebe možemo menjati.

Naravno da tu bude nekih sitnih nesporazume u toku putovanja, ali nekih većih konflikata zaista nema.

On je kao muž i otac okrenut ka spoljašnjem svetu i veoma otvoren za nove životne izazove, trudim se da ga ispratim u svemu tome i mnogo učim od njega, dok sam ja okrenuta ka unutrašnjem svetu emocija i trudim se da deci predočim sve te nijanse i druge načine pogleda na svet.

Ovo putovanje nije odmor, već mogu napisati jedna prirodnjačka ekspedicija, takođe i duhovno putovanje, kao neka vrsta hodočašća. Prvenstveno je putovanje do sebe.

Na ovom putovanju mi svako jutro pakujemo našu kuću tj.šator, vreće i podmetače. Zatim na prostirci, šatorskom krilu doručkujemo. Obično skuvamo čaj ili podgrejemo mleko za kakao napitak devojkama, namažemo džem, med ili krem. Vrlo često doručkujemo i ispred neke prodavnice i ako ne nadjemo neku površinu za prostirku, a vrlo retko imamo mogućnost za sto i klupe ili stolice.

Onda sledi period vožnje i u najboljem slučaju prepodne znamo da ispedaliramo nekih 25-30 km kada tražimo mesto za pauzu i prodavnicu ako nemamo hranu da kupimo nešto i sebi zgotivimo ručak. Kada nemamo vremena za kuvanje onda brzinski pravimo sendviče i s nogu ručamo pa nastavljamo dalje jer budemo motivisani da predjemo što više kilometara. A nekada sve teče drugačije i ne ide tako kako smo planirali i bude izazova i poteškoća(poput kiše, lošeg asfalta i puta, prometnog puta pa moramo biti dodatno obazrivi, neko od nas je umoran ili mu piški ili je gladan ili neraspoložen pa su sve to trenuci u kojima zastajemo i dajemo priliku članu tima da se oporavi, odmori i pripremi za dalji put.

Nekada nemamo dovoljno vode pa se to veče ne tuširamo jer je štedimo za piće. Nekada nam je izazov da pronadjemo mesto za spavanje pa se desilo i par puta da smo kasnije posle 20h uspeli da nadjemo mesto za šator. Spavanje uglavnom podrazumeva divlje kampovanje, mada smo imali prilike da do sada spavamo 4 puta u uredjenim kampovima koji nisu zahtevali puno finansijskih izdataka, jer uredjeni kampovi su dosta skupi i ne možemo sebi priuštiti prvo ni da svako veče stignemo do nekog odredjenog kampa jer nikada ne znamo koliko ćemo pedalirati tog dana.

To je zato što osluškujemo potrebe jedni drugih i ne forsiramo da predjemo odredjen broj km. Naravno, uvek se trudimo da damo sve od sebe i znamo vrlo često da se medjusobno motivišemo.

Iskra je najsladja u tome i kada naidjemo na neku uzbrdicu vrlo često zna da kaže da nema stajanja i krene da uzvikuje:”Jen, dva.. jen dva!”

Naravno da na ovom putovanju nema nimalo tog komfora kao po hotelima, niti kuhinje u kojoj možete spremiti obrok svojoj porodici, niti je toalet dostupan u bilo koje doba, osim u prirodi, pa tako zna da bude vrlo izazovno kada se nađemo u sred nekog grada gde moramo pronaći toalet, a desi se puno puta da nas u restoranima ili kafićima ne puste u isti. Tuširanje u prirodi bez kade i tuša nego iz flaše i uglavnom svako od nas ima 1,5 litar vode na raspolaganju.

Jednom je suprug greškom kupio kiselu vodu pa smo imali i to iskustvo pranja kiselom vodom. Najmlađa Iskra je rekla da je to zdravo.

Ni jednog dana niste na istom mestu već ste stalno u pokretu.

Naravno, dobri ljudi nas pozivaju u njihov dom da nas ugoste, upoznaju, pomognu nam da se okrepimo i odmorimo, dele sa nama njihove obroke, operemo veš kod njih i do sada nas je 7 porodica ugostilo i tada smo spavali kod njih što u krevetu ili u njihovom dvorištu u šatoru.

I Iskra se susreće sa novim izazovima u životu i to želim da podelim sa Vama i čitaocima. Ona je na tandemu sa mnom, to je veoma fleksibilni metalni priključak koji se prikači na moj zadnji točak i njen prednji s tim da je prednji točak izdignut i ona pedalira samo na zadnjem.

Puno mi pomaže u toku vožnje naročito na uzbrdicama, a desilo se puno puta da joj se prispavalo ali da nismo mogli da stanemo baš odmah dok ne pronadjemo mesto za prostirku. Tada je znala i da se okupa vodom iz flaše da bi se razbudila, ili da igra igrice sa sestrama ili da vežba sabiranje ili oduzimanje sa mnom, samo da je prodje. Sve su to momenti koje je ona prebrodila lakše ili teže i momenti u koijima ni ona ni mi nismo videli kao neki problem već kao šansu da nadjemo neki način da taj izazovni momenat prebrodimo. Bila je i neraspoložena i naravno da je u nekim trenucima bilo i suzica, ali nakon svega ona je naučila o sebi da ona može da pregura i te teške momente. Nas četvoro smo bili tu kraj nje i bodrili je i podržavali tako da sam zaista jako ponosna na tu našu malu veliku šestogodišnjakinju.

*Šta ste naučili tokom ovog putovanja? Da li imate neku poruku koju biste poslali roditeljima u Srbiji?

Svet je jedno ogromno mesto za učenje i tek kada smo se upustili na ovakav vid putovanja, bar što se mene tiče shvatila sam koliko ne znam.

Razmišljala sam puno o tome šta su sve devojke naučile i one kada pričaju o tome navode neke praktične i tehničke stvari dok će im za neke druge biti potrebno vreme da poslože i verbalizuju, jer sve je to proces kroz koji se prolazi. Suprugu i meni je lakše jer smo samo iskusniji i stariji.

Koliko god da smo otvoreni i fleksibilni uvek na putovanju shvatimo da tu ima prostora za dodatno razvijanje tih osobina.

Učimo se da budemo zahvalni na onome što imamo, da ne žalimo za onim što nemamo. Postoji jedna reč koju ne znam da prevedem na srpski a u putanju je izraz ”Abundance” i ona za nas ima značenje da ono što imamo u tom trenutku je dovoljno. S tim u vezi prva asocijacija je i zahvalnost i praktikovanje iste.

Starije ćerke su sebe pakovale i u dvema bisagama čija je ukupna težina oko 10-ak kg spakovale su sve za dvomesečni život i da se pri tom do sada nisu požalile da im išta fali osim još knjiga za čitanje.

Učimo se toleranciji na neizvesnost jer nikada ne znate šta vam se može dogoditi iza krivine, gde ćete prespavati, kada ćete naći prodavnicu ili vodu; takodje toleranciji na frustraciju jer nekada zaista frustira i to budjenje ujutru i svakodnevno pedaliranje i guranje uzbrdicama po par kilometara, i izostanak komfora jer znate da biste u komfornijim uslovima završili neke stvari mnogo, mnogo brže…

Povećamo prag tolerancije na izdržljivost, i psihički i fizički napor, jer pre dve godine devojke su za 20 km govorile kako je to blizu i da će za čas to proći, a sada kako im je 120 km blizu i da će to izvesti za 2-3 dana.

Sve je ovo dobra platforma i za razvoj unutrašnje motivacije i istrajnosti na putu do cilja. Nesvesno usvajaju model postavljanja ciljeva.

Za sve je potrebno vreme i uloženi trud, rad i napor se i te kako isplate posle nekog vremena kao i da imaju odloženi efekat.

Uče da probijaju granice telesne izdržljivosti i sada dok smo u Berlinu kod predivne porodice Tasić prate Olimpijske igre i mogu da razumeju proces kroz koji svi sportisti prolaze kako bi došli do odredjenih rezultata.

Upoznali smo predivne ljude koji su nas pozvali u svoj dom a da se pre toga nismo poznavali i na taj način uče da su ljudi dobri i spremni da pomognu. Takodje učimo i da pitamo za pomoć kada nam je potrebna.

24/7 h smo zajedno tako da ne možemo da “pobegnemo” ni od sebe ni od članova porodice pa se ponekad sastanemo za okruglim stolom i kažemo jedni drugima šta imamo, šta nam smeta, neko se i isplače i rešimo te situacije nastavljajući dalje sa dobrom energijom ostavljajući neke strahove, nerazumevanja i nesporazume iza nas.

Učimo da čuvamo i poštujemo prirodu, da reciklirano kao i da manje konzumiramo u ovom svetu konzumerizma, postavljamo prioritete pri kupovini tako da ne bacamo hranu, štedimo svaku kap vode, smeće nosimo sa sobom na biciklima sve dok ne pronadjemo mesto za isto…

Učimo da u minimalnim uslovima spremimo obrok, operemo sudove, delimo sa drugima, budemo i timski i solo igrači…

Takodje, kao roditelj učim mnogo o sebi i o greškama koje pravim, jer moja deca su za mene pravo ogledalo mog nesvesnog i pravi, veliki učitelji.

U dnevniku koji suprug i ja vodimo tokom ovog putovanja vrlo često delimo neke svoje uvide i strahove, greške koje smo napravili.

Svako roditeljstvo je put i priča za sebe jer svako dete je različito. Naše tri ćerke su potpuno različite i svaka zahteva drugačiji pristup.

Mi ovim putovanjem želimo da ohrabrimo porodice da odu u prirodu zajedno.

Na koliko dugo vremenski period ili koliko daleko od kuće kao i kojim prevoznim sredstvom to samo oni mogu da odluče u skladu sa svojim uslovima, mogućnostima, kompetencema itd. Da je moguće, jeste i te kako. Jer u tom okruženju same prirode drugačije se razmišlja, sama priroda deluje meditativno, opušteniji smo, usmereni jedni na druge, lakše se uzemljimo, povezujemo sa sobom a kad smo povezani sa sobom lakše se povezujemo i sa svojim članovima porodice.

I mi smo polako kretali sa po par dana boravka u prirodi pre deceniju i više.

Nemamo baš sve od opreme kakvu bismo želeli da imamo, ali i sa ovom koju imamo smo zadovoljni i ostvarujemo svoje zamisli i dokazujemo sebi iznova da je sve do nas i da prvenstveno imamo sebe i da se kroz ovo putovanje izgradjujemo i jačamo i čvrsto povezujemo.

Koliko god da nam je teško da se otrgnemo iz svakodnevnice važno je da se fizički izmaknemo iz te sredine i odemo sa porodicom i do okolnog parka i napravimo piknik ili do okolnog izletišta sa sendvičima u rancu, do reke na 10-ak - 15 km biciklima i prošetamo šumom…

Važno je da se vraćamo prirodi jer se tako vraćamo i sebi i svojoj porodici.

Nama se u toku puta javljaju porodice i ljudi u znak podrške, takodje nam javljaju kako su sa porodicom otišli na kampovanje i prespavali u šatoru ili vožnju biciklima. Nama to mnogo znači jer nam to i jeste sekundarni cilj, da motivišemo i inspirišemo porodice da izadju u prirodu i budu zajedno.

Porodica je mesto gde naša priča počinje. I deca i mi ćemo se sećati tih doživljaja i zajedničkog vremena nego neke kupovine i materijalnih stvari.

Ovim putem pozivamo sve ljude dobre volje da nas podrže da zajedno širimo ovu divnu priču i ohrabrujemo porodice da, u ovom svetu skrolovanja i instant zadovoljstava, odvoje vreme za sebe i provedu ga u prirodi gde smo svi jednaki i okrenuti jedni drugima.

(Autor: Vanja Milenković)

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.